Translate

6. фебруар 2018.

НОВО ИЗДАЊЕ: СЛОВО О ТРЕЗВЕНОУМЉУ, ТУМАЧЕЊЕ АВЕ ИСИХИЈА

Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.

Митрополит диоклијски Калист Вер
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г.г. Јустина
Аутор: Архимандрит Емилијан симонопетритски
Превод са јелинског: Марина Вељковић, број страна: 50
 Уредник издања: Манастир Жича
 Предговор: Митрополит диоклијски Калист Вер
                            Поговор: Епископ западно-амерички г.г. Максим

Архимандрит Емилијан симонопетритски   

    ПРЕДГОВОР
    Митрополит диоклијски Калист Вер

   Понекад ми људи поставе питање: ,,Како треба започети са читањем Добротољубља? Од ког писца треба почети?“ Обично је мој одговор следећи: ,,Започни са Словом о трезвеноумљу Светог Исихија.“ На моје велико задовољство, сада могу да дам потпунији и сврсисходнији одговор: ,,Читај Светог Исихија“ рекао бих ,,али док читаш, имај пред собом на столу његово Тумачење од Архимандрита Емилијана.“ Као што се и очекује од личности која ужива тако велико поштовање због своје духовне мудрости, не само на Светој Гори него и много даље, отац Емилијан нам управо помаже у ономе што нам је потребно да бисмо разумели овај кључни текст Добротољубља.
   Издавач Добротољубља Свети Никодим Светогорац, поистовећује аутора Слова о трезвеноумљу са Исихијем, презвитером јерусалимским, писцем многобројних библијских тумачења, који је живео у првој половини 5. века. Међутим, како је то отац Емилијан прокоментарисао у свом тумачењу, постоје добри разлози због којих сматрамо да је Слово о трезвеноумљу доста познији текст. Судећи према већини рукописа, писац је заиста Исихије, игуман Богородичиног манастира Ватоса, касније познатијег као Манастир Свете Катарине на Синајској гори. Пошто у 100. глави цитира Светог Јована Лествичника († око 649) а од 67. до 75. главе додаје одломке из списâ Светог Максима Исповедника († 662), по свему судећи Исихије из Ватоса живео је крајем 7. или у 8. веку.
   Савремени тумач, Архимандрит Емилијан, правилно описује Светог Исихија као ,,анатома душе и свега Божанског“. Слово о трезвеноумљу се на свеобухватан начин бави готово свим главним темама подвижништва и мистичног богословља, и на тај начин представља сигуран и поуздан водич за живот унутрашње молитве. Истовремено, Свети Исихије пише једноставним и привлачним стилом који обилује живим сликама. Посебно ми је остало у сећању поређење које прави између делфина, који искачу и порињују у светлоплаво море, и мисли (νοήματα), које спонтано ,,искачу“ из чистог срца (глава 156). Као што отац Емилијан исправно примећује: ,,Свети Исихије својом речју ствара динамичну атмосферу. Ватра и барут!“ Исто то чини и тумач у својим схолијама. Следећи верно Исихијев текст и анализирајући сваки израз појединачно, он говори са одушевљењем, јасношћу и изузетном дубокоумношћу. Као и Свети Исихије, он говори убедљиво, као онај ко има у себи силу, што је резултат искључиво његовог личног искуства.
   Свети Исихије је писао за монахе, а усмене поуке оца Емилијана на Слово о трезвеноумљу исто тако су упућене слушаоцима – монасима. Међутим, и они који живе ,,у свету“, пошто тумач сам на томе настоји, могу се поучити од Светог Исихија јер су његове речи упућене ,,свакој души… а Бог је све нас људе позвао на царску свадбу“. Читалац не треба да се разочара ако, на први поглед, Слово о трезвеноумљу садржи нека понављања. У ствари, као што то наглашава тумач, Светитељ се просто не понавља него нас једном префињеном педагогијом води све дубље у скривене тајне трезвеноумља (νῆψις).
   Свети Исихије сматра да је трезвеноумље делање које обухвата сваку врлину и сваку Господњу заповест. Буквално значење ове речи је трезвеност (νηφαλιότις), али њено дубље значење је будност (ἐγρήγορσις), стање будне пажње (ἐπαγρύπνησις), унутрашња јасност и разговетност. Сагласно речима оца Емилијана, трезвеноумље треба схватити као ,,стражење над срцем и умом… стражење над самим собом“, а њен плод су заједница са Христом и Духом Светим јер, као што то тумач и бележи: ,,Имаш ли трезвење, имаш Христа!“.
   Врлина трезвеноумља јесте прво слово подвижничке азбуке, највећа врлина, ,,тајна духовног живота“. Када је Христос говорио да је ,,само једно потребно“ (Лк. 10, 42), говорио је о трезвеноумљу. Отац Емилијан пише: ,,Немам духовни живот нити духовно делање ако у борби нисам задобио трезвеноумље.“ Имајући на уму велику вредност коју трезвеноумље има, лако можемо да закључимо због чега су Свети Макарије Коринтски и Свети Никодим Светогорац својој антологији дали посебан наслов Добротољубље Светих трезвеноумних Отаца.
   У трезвеноумној духовности Светог Исихија постоје четири главна момента о којима он детаљно говори у свом делу: пажња (προσοχή), тиховање (ἡσυχία), Исусова молитва и сећање на смрт. Исусова молитва, између осталог, од посебног је значаја. Она за нас треба да буде, по његовим речима, ,,као дисање“ (170. глава); она треба да нам постане тако природна, у великој мери део нашег бића, као што удишемо и издишемо ваздух. ,,Највећи успех који човек може да постигне на земљи“, према оцу Емилијану, ,,јесте да непрестано и са потпуном пажњом срца изговара Исусову молитву.“
   И Свети Исихије, као и отац Емилијан, уче да Исусову молитву не би требало да, колико год је то могуће, прате маштања и помисли. Међутим, њу треба, истовремено, да одликује осећање топлине и ватрене љубави према личности Спаситеља јер, према оцу Емилијану, Исусова молитва значи ,,да се налазиш у наручју, у загрљају са нашим Христом… да заједничариш и шеташ у Рају са Исусом Христом.“
   У вези са сећањем на смрт, ово сећање нипошто није, према Светом Исихију,  мрачно и тужно, већ је напротив преиспуњено светлошћу и радошћу. Као што то потврђује отац Емилијан, смрт треба да сагледавамо као дар Божији, чиме се ограничава, поставља граница власти греха; смрћу нам је дата могућност да дођемо у Христову близину. Сваки пут када размишљамо о смрти – било о Христовој смрти, било о својој – њу увек треба посматрати у вези са Васкрсењем. Ова заповест ,,сећања на смрт“ не значи ништа друго него да треба да останете васцелим својим бићем у садашњем тренутку, у оном ,,сад“. Нека далеко од ње буде сив и безбојан живот, а сећање на смрт нека даје свакој активности, сваком личном сусрету, потпуни смисао.
   Постоје многа друга питања о којима отац Емилијан проницљиво говори у свом тумачењу: о срцу (καρδία), о односу разума (διάνοια) и ума (νοῦς), помислима (λογισμοί) и мислима (νόημα), о посту и сузама, о служењу (ὑπούργημα) Старца и духовног оца. Посебно се у овој књизи много говори о природи искушењâ. И Свети Исихије, као и савремени тумач, отац Емилијан, овде следе учење Светог Марка Подвижника (крај 4. или почетак 5. века), чији се одломци налазе у тексту О трезвеноумљу, главе 54–60, 79–82.
   Свети Исихије пише оригинално уз стваралачко надахнуће, које је јасно његово, али је такође под утицајем старијег монашког предања, посебно Евагрија Понтијског († 399) и Светог Јована Лествичника. Он је извршио пресудан утицај на каснији духовни живот у Византији, посебно на писце исихастичког покрета из 14. века, на Светог Григорија Синаитског, Светог Калиста и Игњатија Ксантопула. Треба забележити да, предлажући један водич исихазма, Свети Григорије наводи Исихија заједно са Јованом Лествичником, Исаком Сирином, Максимом Исповедником и Симеоном Новим Богословом. То јасно показује како је велики значај Свети Григорије придавао Слову о трезвеноумљу. У словенској традицији Исихијево дело је постало предмет великог дивљења за Светог Нила Сорског (уснуо 1508) и Светог Пајсија Величковског (1722–1794).
   Оно чиме се Свети Исихије посебно одликује, као што то појашњава у свом тумачењу отац Емилијан, јесте дух радости и наде. Исихије не пренебрегава потребу за напором, упорношћу и постојаним трудом – у унутрашњем мучеништву. Али, он нас охрабрује да хришћански позив не доживимо као тешко бреме, већ као дијалог љубави са милостивим и свесажаљивим Богом. На пример, када говори о Исусовој молитви, он каже да Његово Свето име ,,весели и орадошћује наша срца“ (глава 14); особине молитве јесу чежња, духовна сладост и мир (глава 91). Према тумачењу оца Емилијана, учење Светог Исихије подиже из смрти у нови живот: ,,Уз мало речи, кратким изразима, понављањем појмова, радошћу коју ти даје да осетиш, веселошћу и надом које ти пружа, и да си мртав он би те васкрсао.“ Излажући сажето поруку Светог Исихија, отац Емилијан објашњава: ,,Бог не жели плач и јадиковке; жели радост, мир и славословље у радости и љубави.“
    Желео бих да у име свих оних који ће прочитати ово дело, изразим своју захвалност сестрама Свештеноблаговештењског општежића које су веома марљиво припремиле и редиговале ово издање усмених поука њиховог поштованог и вољеног Старца – Слово о трезвеноумљу Исихија Презвитера. Молим се Господу да многи православни хришћани преко ове књиге изобилно осете наду и радост, о чему нам Свети Исихије и отац Емилијан пружају тако живо сведочанство.

   извор: Манастир Жича

Нема коментара:

Постави коментар