Translate

10. јануар 2018.

Интервју Епископа милешевског Атанасија за „Политику“

Божић је рођендан Бога на земљи. На Божић се подсећамо божје доброте јер је божићним рођењем Бог посведочио да нас воли. Било је потребно да нам изнова гарантује своју љубав, да му је стало до нас. Наш живот је компликован и тежак, а Господ као да каже: „Да, јесте, али ћу вам показати како се живи. Ви сте помишљали, људи, да сте остављени, да сте сами. Појављују се чамотиња и очајање, али ево, ја сам са вама.”
Ово је једна од порука епископа милешевског Атанасија Раките, који у божићном интервјуу „Политици” наглашава колико је значајно да стално треба да се подсећамо шта је Божић.


Чините ли то јер често заборављамо зашто славимо најрадоснији хришћански празник и шта он заправо значи?  

   Као у писменом задатку, догађа се да ђаци промаше тему. Ко је субјекат празновања? Нисам ја, или било који човек, већ Бог. Дајте макар да на Божић Бог буде у центру наших размишљања, наших односа. На Божић говоримо о Богу. То је највећи рођендан који се слави у историји човечанства. Сви смо на Божић, Христовим рођењем, на добитку. Добили смо Бога за пријатеља. И тај наш пријатељ је најуниверзалнији пријатељ. И учитељ и лекар, и бранитељ и одбранитељ, наш заштитник, наш васкрситељ. Он је и лечио и тешио, штитио нас од непријатеља. А наши прави непријатељи јесу грех и смрт.

Да ли смо заиста сви на добитку? Можда због те сумње заборављамо који је прави циљ слављења Божића? 

   Видимо да се на Божић радују и у војничким камповима оних који врше агресију над невиним народима, и то је највећа трагикомедија коју можемо видети.
   Христос је цар мира. Он је дошао да направи добре односе између Бога и човека, добре односе међу свим људима и народима. Замислите сада, рођендан таквог небеског цара славе и они који су дошли на туђе просторе где људи живе вековима, бомбардују тај народ и кажу: „Пошто је данас Божић, нећемо бити активни, него ћемо празновати. На празник онога који је позвао на мир и љубав.”

Хоћете да кажете да данашњи човек заправо свакога дана треба да се сети Божића? 

   Управо то. Сваке године тај добри савез успоставља се између Бога и људи. Божић није само празник, он је за нас православне хришћане и догађај. Начином слављења, оним што доживљавамо и преживљавамо, постајемо бољи.

Алудирате на турбулентне односе у међу­народним односима. Да ли заиста можемо постати бољи? И ми и свет? 

   Тенденција охолих људи, организација, устројства друштва и живота је да прослављају себе уместо Бога. Они који славе како их црква позива вековима заиста израстају у промени набоље. Узрастамо у заједништву са Христом и у заједништву са свима онима који су са Христом. То је заједница праведних и светих. Божић је празник добрих односа.

Ко може правилно да слави Божић? 

   Било каква добронамерна позитивна енергија која се креће мимо Бога није далекосежна. Не може далеко стићи. Често се ово превиђа када се прича о слављењу Божића. Кад људи говоре о Божићу, као да пажњу обраћају истовернима. То је добро, зато што заједно славимо Христа, али треба имати у виду да је Христос дошао са жељом да себе дâ целоме свету и да га уједини. До људи је ко ће га прихватити или не. На тој општој човечанској основи, можемо остваривати заједништво са свима. Ми попут Христа можемо све загрлити и поздравити јер прихватамо његову љубав као закон нашег опхођења, нашег понашања, као закон наших живота. Можемо показати руком на оне који су се као такви доказали, који су могли да сместе у своје срце и непријатеље своје и оне који су их убијали. Могуће је захваљујући Божићу превазилазити себе и људска ограничења. Божић је увек велика шанса за човечанство.

Али човечанство је узбуркано и устројено је по принципу да „сила Бога не моли”. Како да, у таквом свету, пронађемо спокој?

  Спокој је унутрашња ствар срца. Ми смо спокојни због тога што смо себе ослободили од греха, што смо сачували боголикост. Истовремено, осећамо сету, тугу што наша браћа страдају.

Причали сте о самоћи, нарочито међу наро­дом Епархије бихаћко-петровачке, где сте били епископ. Да ли су, међутим, усамљени и људи у мега­лополисима? Школовали сте се у Њујорку и тамо сте приметили отуђеност и самоћу. Како објашњавате тај апсурд? 

   Самоћа је доживљавање властите тесноће душе. Само тако може да се јави тесноћа. Она се појављује кад људима ослабе вера, храброст и љубав. То је парадоксално у односу на светска размишљања и доживљавања. Имате људе који су материјално богати, али се осећају веома тесно, зато што богатство није то што проширује човека. Имате људе на краљевским, председничким престолима који се осећају веома тесно, иако господаре милионима народа. А с друге стране, имате оне који живе сами у свом стану, а осећају се као да поседују целу васељену. Као да поседују небо. То су људи који су успели да остваре добре односе, који су себе сместили у Бога љубављу и вером, сместили друге људе у своје срце.

Ко може данас бити радостан ако се бори за егзистенцију? Онај коме је пун новчаник или онај који носи Христа у себи? 

  Да ли сте запазили да се највише вера и љубав истичу на православној литургији. Вера као спајање, стварање заједнице са Богом, а љубав као чин у којем долази до прожимања међу личностима. Која је трагедија не веровати и не волети! Одмах се јавља скученост. Често доживљавамо да и на Божић постајемо егоисти.

Мислите ли да је егоизам постао одлика савременог човека? 

   Јесте. Егоизам је и неспособност јер долази од отуђености од Бога. Чим се отуђи од Бога, човек постане слабији, неспособан да види и примећује друге. То се дешава и на Божић. Има много оних који неће осетити радост на Божић. Ми немамо право да захтевамо од других да буду савршени. Треба да посећујемо једни друге на Божић. Запитајте се чиме желимо да обрадујемо другога.

Није, дакле, све у у новцу. 

  Не, већ у љубави, загрљају, топлој речи. Али, не треба избегавати ни тај поклон. Ето, ја поклањам други део своје књиге „Београд у молитви”, која ће, ако бог да, ускоро бити штампана. Ако постоји „Београд на води”, нека имамо и „Београд у молитви”. То су моје проповеди које су други записивали 2010. године. Позивам све који то могу да инвестирају у овај сиромашни регион, да отварају фабрике и запошљавају младе, да изграђују путеве, развијају туризам и приређују културне манифестације и да то буде њихов божићни поклон. Са таквим поклонима пођимо сви у сусрет прослави јубилеја – осамсто година манастира Милешеве! Јер Божић се не слави без дарова. Нека то буду наши дарови Богу и ближњима! Потребан нам је мир и у учионици и у породици.

Колико често на Божић помислите на покојног патријарха Павла? Дуго година били сте његов најближи сарадник и, може се рећи, његова десна рука? 

   Патријарх Павле ми је на зиду, као икона. Погледам у њега више пута, сваки дан. Осећам се тада много јачи, сигурнији. И знам да нисам сам. Ето, опет говоримо о добрим односима.

Многи не знају колико је Павле био духовит човек. Мислите ли да је и ведрина оно што нам недостаје?

   Он је ведрину имао у себи зато што је био проветрен од греха. Није имао греха. Грех замагљује душу, чини је неспособном за доживљавање радости. Он је имао више тог саосећања са људима. Имао је широку душу, па је у себе могао да смести више.

Како ће се прослављати Божић на Косову и Метохији? 

   Поручио бих им да знају да су у нашим молитвама. Дајемо им до знања да нам је стало до њиховог опстанка. Сви који су у теснацима живота, треба да знају да се небеса моле за њих. Кад би наши животи зависили од наше слабашне љубави и пажње, не знам како би прошли. Срећа да Бог не одустаје! Љубав светих, такође. Малопре сте поменули патријарха Павла. И његова љубав не одустаје.

Рођени сте у Јању, школовали се у манастиру Крка, живели у епицентру западног света, а онда сте у Београду били гост на дипломатским пријемима, упознавали сте водеће поли­тичаре. Вратили сте се у крајеве где сте ро­ђени. Како вам се чини ваш животни пут? 

   Спајао сам оно што је набоље, али стално мислим на наше честите претке које је Бог наградио мученичким венцима. То су наши преци настрадали у Другом светском рату у Крајини и у Епархији бихаћко-петровачкој, на стотине хиљада њих. Поносим се њима зато што су засветлели, што су исповедили правилно Бога и за ту исповест их је Бог наградио небеским венцима прослављених у вечности. Праведници се у животу боре на широком фронту, за разлику од неправедних и јаких. Неправедници се боре за оно што су нацисти звали „животни простор” и они себи дозвољавају сва средства. И убијање, и прогоњење других, невиних. Наша борба је сачувати само животни простор, не освајати туђ. Али, пре свега и испред свега, треба одбранити човечност, образ, узорност. Наши преци су у томе успели.

Нисмо ли и ми у новијем историјском периоду укаљали наш образ? 

   Хвала вам на том питању. Правилно слављење Божића значи и доношење дарова. Бог је нама даровао себе, живот вечни. А шта ми дајемо њему? Шта очекује од нас? Он очекује од нас да направимо корак ка спасењу и упознавању себе. То значи ход по исправном путу. Да сагледамо пређени пут. Као дар Богу морамо принети покајање и спремност и решеност на поправку.

Наши политичари ову годину најављују као годину нових искушења за Србију, нарочито у погледу Косова и Метохије. Најављује се завршетак унутрашњих дијалога о Косову, поново се поставља питање да ли Србија треба да се окрене Истоку или Западу. Да ли су та искушења заиста тако велика или су све време била у нама? 

   То су крупна питања и захтевају саборну мудрост. Често мојим сарадницима кажем, кад су пред нама сложенија питања, хајде да се сетимо како су то раније решавали паметни људи. Понављам им далматинску пословицу: „Више знају човек и магарац, него сам човек.” Свети патријарх се консултовао са мудрим људима свога времена. У својим молитвама консултовао је и ум отаца, црпљење мудрости из прошлости са светима од Бога. Неке ствари су јасне и просечном човеку са Косова и Метохије. Оно што се тамо чини према српском православном народу је неправда од стране силних. 

Неправда о којој говорите објашњава се такозваном реалношћу на терену. Како се супротставити тој неправди или реалности? Верујете ли да је то могуће учинити вером? 

   Наш народ треба да се подсећа на искуства свештене историје. Од рођења Господа Христа, од оног првог Божића, човек пева једну посебну песму. Певали су: „Ако заборавим тебе Јерусалиме, нека отпадне десница моја.” Наш Јерусалим је Косово и Метохија. Та чињеница, да је са нама Бог, много значи, све ставља у другу перспективу. Нису само силни делиоци правде. И на њихову жалост, они нису вечни делиоци правде. Главни, виши судија јесте Бог и његов суд је вечан. На Божић се молимо да светлост рођења Христовога обасја и оне који чине неправду, да их уразуми и увиде – то ми је свети патријарх Павле често понављао – да зло добра донети не може никоме. Они чине штету не само према српском православном народу него и себи. Али они то не виде.

Да ли ми се учинило или сте неколико пута рекли – свети патријарх Павле? 

   Он није канонизован, али ја га тако доживљавам. Немам нимало сумње да ће званично бити уписан у свете. То су само техничке ствари.

Ако изузмемо техничке ствари, за вас је Павле свети? 

   Тако је. Сигурно.

Да ли је наша црква јединствена у погледу Косова и Метохије и решавања његовог статуса? 

   Црква је увек јединствена. Иако споља можете имати другачији утисак.

Нема коментара:

Постави коментар