"И, ево, и у овој години испред нас је време, још увек нетакнуто, време које се пред нама простире као снежна равница - чиста, неутабана. Можемо ступити на ту равницу и кренути чврстим стопама вере, тј. безграничног, савршеног поверења у Бога, са надом да ништа неће бити по нашем, него по Божијем. И са љубављу, коликом можемо, уђимо у ову годину, и са искреним покајањем. А покајање није само плач над прошлим - то је ужас пред уништавањем које смо чинили у прошлости, и нагло окретање лицем ка Богу да бисмо кренули ка Њему, као што је Петар ходао на таласима док је гледао само у лице Господње, не обраћајући пажњу на узбуркано море. Пођимо са захвалношћу, али научимо се да захваљујемо за све, јер је све од Бога на спасење, све је дар; и светло и тама, и горко и слатко, и туга и радост. И даље ћемо ићи тако да на Земљи наступи Царство Господње, Царство љубави. А прва жртва за изградњу тог Царства мора бити моје самољубље. Дужан сам да положим свој живот на граници тог Царства. У мени мора умрети све оно што је њему противно. И тек тада, кад Царство освоји срце сваког од нас, оно ће почети да сија и око нас. Призив Господњи је непоштедно строг и истовремено дивно светао. Уђимо у Нову годину као деца Божија, да градимо Божији свет, да се прослави Господ и да се у овом хладном, горком, осиротелом свету зацари радост Господња."
Из проповеди митрополита Антонија Блума 31. децембра 1967.
Нема коментара:
Постави коментар