Човека одређује свест о сопственој огранчености. Човек је смртно и недовршено, непотпуно биће.
„Ниједан човек није острво“... „Човек је друштвено биће“... свима је ово познато толико да нам звучи банално. Гурамо у страну и заборављамо а да нисмо у потпуности схватили важност тих једноставних исказа.
Међу најјаче човекове потребе спадају потреба за надилажењем самог себе и потреба за повезаношћу са другим бићима.
Од партнерске љубави, преко љубави родитеља према деци, породичне љубави, пријатељске љубави, љубави према свом народу, до љубави на основу центара повезивања, љубави и уметника и његове публике, вође и његовог народа... Нису сви подједнако гладни повезаности, љубави. Некоме је довољно мало, некоме потребно много. Неко има малу породицу неко велику. Неко има једно дете, неко десеторо, па још и пса и мачку. Људи без породице или са малим породицама, ако не успевају да остваре довољну повезаност са другим људима, захваљујући могућности усађеној у старе делове мозга сисара, психолошку повезаност могу да остваре и са кућним љубимцима.
Уклопљеност, смисао личног постојања за целину али и само елементарна повезаност - за људе су велика вредност.
На дуже време, потреба за повезаношћу већа је од потребе за храном.
За људе који су кажњени одузимањем слободе, изолацијом, постоји још већа казна – потпуна изолација, самица.
Пошто је потреба за повезаношћу темељна, а бића са којима се повезујемо су смртна или просто слободна да прекину ту повезаност ( о чему сведочи огроман материјал о љубави и љубавним проблемима у најразличитијим медијима), најважнија је наша повезаност са бесмртним и свудприсутним Богом. Бог је заправо повезаност свега, свеприсутна Љубав.
Повезаност са Богом надилази сва ограничења, па и смрт. Повезаност са Богом повезује човека са свим људима и целим светом.
Неки људи су свесни тога, неки по цену сопствене патње не желе да буду свесни тога.
Има људи који су у стању да дају живот због љубави, али просто не желе да своју љубав препознају као Божије присуство.
С друге стране, има људи који добровољном самоизолацијом изазивају поштовање и чуђење. То су људи који су се посветили тражењу повезаности са Богом пре свега и свих. Кад у некој мери остваре директно ту повезаност, убрзано порасте и њихова повезаност са свим људима. Такве људе препознајемо као свете, високо повезане. Свете комуникаторе. Људе пуне Божије љубави.
Чак и они људи које не доживљавамо на први поглед као свете који имају дар повезивања, комуникације, умеју да испуне срца људи радошћу. А радост у сусрету са светим „комуникаторима“ је огромна.
Без обзира на збуњујуће површне индивидуалистичке приче, људи знају шта им је најважније.
Повезаност. Љубав. Бог.
Увређени и повређени, људи су склони да се наљуте на Бога дотле да га и не признају. Ако и признају некаквог апстрактног и удаљеног Бога далеко од људи, увређени на његове представнике - не признају Цркву.
А Црква им омогућава управо оно што им је најважније. Црква је сама по себи повезаност у Богу, а осим тога и учи људе повезивању које им је животно потребно. Црква омогућава и оно „здравом разуму“ немогуће – повезаност у Богу и преко границе смрти.
Због тога се толики значај даје светом чину повезивања у Богу, са Богом – Светој Литургији.
Црква је најважнија повезаност.
На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина - Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане.
Растанак, кидање повезаности, је увек болан. Смрт блиске особе изазива тугу, осећај умањења постигнутог и достигнутог, отимање дела љубави.
Јерусалимска црква тугује због најављеног Богородичиног одласка. Она теши крвну и црквену родбину тако што им обећава да их неће оставити, већ да ће само бити још јача њихова веза с Богом.
Богородица је мирна, радосна због завршетка свог овоземаљског труда. Али нешто јој недостаје. Пред растанак који ће се продужити у нову врсту повезаности недостају јој Христови ученици.
Апостоли су у својој мисији раштркани на разним странама. И онда – „по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја“.
Црква се показала као потпуна, изнад времена и простора!
Својим рационализмом ограничени покушавамо да разумемо начин на који су се апостоли у истом тренутку појавили у Јерусалиму. Гледамо необична небеска пловила на фрескама са анђелима као пилотима и апостолима као путницима. Преводимо на нама разумљив језик или просто смештамо призор у фантастичне житијске украсе. Бавимо се чудом а заборављамо шта нам чудо саопштава.
А саопштава нам чињеницу повезаности која не зна за границе и удаљеност.
То је оно што налазимо у Цркви. На овој празничној, али и на свакој Светој Литургији.
Зашто кажемо „успење“, а не смрт? Не због црквене доличности или сентиментализма којим се млако боримо против страве растанка, кидања повезаности. Већ због опстанка повезаности у којима је растанак само склапање очију пред остваривање у Богу повезаности заувек.
Наравно – ако то изаберемо.
Ако не изаберемо таму и јад неповезаности.
А повезаност у Богу нам је свима могућа, без обзира да ли смо међу пријатељима, у браку, ван брака, са децом, без деце, на пустом острву...
Пресвета Богородица је она која нас најчвршће повезује са Богом, али и она која нас повезује једне с другима. Мајка Богочовека, мајка свих нас усиновљених, Богом усвојених у Христу. Због тога јој се молимо.
Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице.
ђакон Ненад Илић
„Ниједан човек није острво“... „Човек је друштвено биће“... свима је ово познато толико да нам звучи банално. Гурамо у страну и заборављамо а да нисмо у потпуности схватили важност тих једноставних исказа.
Међу најјаче човекове потребе спадају потреба за надилажењем самог себе и потреба за повезаношћу са другим бићима.
Од партнерске љубави, преко љубави родитеља према деци, породичне љубави, пријатељске љубави, љубави према свом народу, до љубави на основу центара повезивања, љубави и уметника и његове публике, вође и његовог народа... Нису сви подједнако гладни повезаности, љубави. Некоме је довољно мало, некоме потребно много. Неко има малу породицу неко велику. Неко има једно дете, неко десеторо, па још и пса и мачку. Људи без породице или са малим породицама, ако не успевају да остваре довољну повезаност са другим људима, захваљујући могућности усађеној у старе делове мозга сисара, психолошку повезаност могу да остваре и са кућним љубимцима.
Уклопљеност, смисао личног постојања за целину али и само елементарна повезаност - за људе су велика вредност.
На дуже време, потреба за повезаношћу већа је од потребе за храном.
За људе који су кажњени одузимањем слободе, изолацијом, постоји још већа казна – потпуна изолација, самица.
Пошто је потреба за повезаношћу темељна, а бића са којима се повезујемо су смртна или просто слободна да прекину ту повезаност ( о чему сведочи огроман материјал о љубави и љубавним проблемима у најразличитијим медијима), најважнија је наша повезаност са бесмртним и свудприсутним Богом. Бог је заправо повезаност свега, свеприсутна Љубав.
Повезаност са Богом надилази сва ограничења, па и смрт. Повезаност са Богом повезује човека са свим људима и целим светом.
Неки људи су свесни тога, неки по цену сопствене патње не желе да буду свесни тога.
Има људи који су у стању да дају живот због љубави, али просто не желе да своју љубав препознају као Божије присуство.
С друге стране, има људи који добровољном самоизолацијом изазивају поштовање и чуђење. То су људи који су се посветили тражењу повезаности са Богом пре свега и свих. Кад у некој мери остваре директно ту повезаност, убрзано порасте и њихова повезаност са свим људима. Такве људе препознајемо као свете, високо повезане. Свете комуникаторе. Људе пуне Божије љубави.
Чак и они људи које не доживљавамо на први поглед као свете који имају дар повезивања, комуникације, умеју да испуне срца људи радошћу. А радост у сусрету са светим „комуникаторима“ је огромна.
Без обзира на збуњујуће површне индивидуалистичке приче, људи знају шта им је најважније.
Повезаност. Љубав. Бог.
Увређени и повређени, људи су склони да се наљуте на Бога дотле да га и не признају. Ако и признају некаквог апстрактног и удаљеног Бога далеко од људи, увређени на његове представнике - не признају Цркву.
А Црква им омогућава управо оно што им је најважније. Црква је сама по себи повезаност у Богу, а осим тога и учи људе повезивању које им је животно потребно. Црква омогућава и оно „здравом разуму“ немогуће – повезаност у Богу и преко границе смрти.
Због тога се толики значај даје светом чину повезивања у Богу, са Богом – Светој Литургији.
Црква је најважнија повезаност.
На Успење Пресвете Богородице Црква је пројавила и пројављује себе као повезаност. Кад је Марији исти онај Божји Гласник који јој је најавио зачеће Духом Светим и рођење сина - Богочовека, рекао да јој се приближава одлазак са овог света она је окупила сву родбину и све Јерусалимске хришћане.
Растанак, кидање повезаности, је увек болан. Смрт блиске особе изазива тугу, осећај умањења постигнутог и достигнутог, отимање дела љубави.
Јерусалимска црква тугује због најављеног Богородичиног одласка. Она теши крвну и црквену родбину тако што им обећава да их неће оставити, већ да ће само бити још јача њихова веза с Богом.
Богородица је мирна, радосна због завршетка свог овоземаљског труда. Али нешто јој недостаје. Пред растанак који ће се продужити у нову врсту повезаности недостају јој Христови ученици.
Апостоли су у својој мисији раштркани на разним странама. И онда – „по Божјем наређењу Свети Анђели узеше Свете Апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Јеванђеља и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и спустише пред врата куће у којој је живела Мати Божја“.
Црква се показала као потпуна, изнад времена и простора!
Својим рационализмом ограничени покушавамо да разумемо начин на који су се апостоли у истом тренутку појавили у Јерусалиму. Гледамо необична небеска пловила на фрескама са анђелима као пилотима и апостолима као путницима. Преводимо на нама разумљив језик или просто смештамо призор у фантастичне житијске украсе. Бавимо се чудом а заборављамо шта нам чудо саопштава.
А саопштава нам чињеницу повезаности која не зна за границе и удаљеност.
То је оно што налазимо у Цркви. На овој празничној, али и на свакој Светој Литургији.
Зашто кажемо „успење“, а не смрт? Не због црквене доличности или сентиментализма којим се млако боримо против страве растанка, кидања повезаности. Већ због опстанка повезаности у којима је растанак само склапање очију пред остваривање у Богу повезаности заувек.
Наравно – ако то изаберемо.
Ако не изаберемо таму и јад неповезаности.
А повезаност у Богу нам је свима могућа, без обзира да ли смо међу пријатељима, у браку, ван брака, са децом, без деце, на пустом острву...
Пресвета Богородица је она која нас најчвршће повезује са Богом, али и она која нас повезује једне с другима. Мајка Богочовека, мајка свих нас усиновљених, Богом усвојених у Христу. Због тога јој се молимо.
Срећан нам празник Успења Пресвете Богородице.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар