Translate

18. август 2017.

И ЖИЛИЦА И ЖИТНИЦА И ТАБЛИЦА МНОЖИЛИЦА

Кад су Жичу запалили,/ ко зна више који пут,/ Угљеша се наљутио/ и рекао целом небу:/ - Небо моје, ја сам љут!/ Добро дете, а учено,/ страшном ватром измучено,/ сишло с ума.../ И дан-данас, на сред друма,/ према небу рецитује - да се чује:/ И жилица и житница / и таблица множилица / ЖИЧА! ЖИЧА! МОЈА ЖИЧААААА.

                                                                          Мошо Одаловић
Фотографија корисника Moso Odalovic
Све песничке књиге написах на просутом лишћу; оном које дограбим. Наравно, графитном оловком. Ваљда научењем сиротињства: причувај свеску за нешто важније... Боже, зар и за Жичу - српску царску лавру - и њених осам векова... Тако и би: хиљаду стихова (40 песама), ал утеха нек је у томе - да је ово једина рукописна целост коју очувах.

ПОГЛЕД НА СЛАВУ ГОСПОДЊУ

   Деветнаестог августа славимо Преображење Господње. Тог дана Исус се преобразио пред
Петром, Јованом и Јаковом, и показао своју Божанску славу, која је сијала кроз Његово тело и
одећу. „И док се молио, његово лице се измени, а његово одело постаде бело и сјајно...“ (Лука 9, 29). Та слава била је увек са Исусом. Њено чудо представљала је чињеница да је била сузбијана. Преображењем Исус није додао ништа својој природи што није одувек поседовао. Само је показао ко је Он заиста. Он је одувек био Божанске природе и преображењем се Његова Божанска слава само открила. Сијала је кроз Његово физичко тело. Они који поричу да је Исус Бог, сматрајући га само за великог учитеља, чине то због свог духовног слепила. Јер, како човек може да гледа заслепљујућу светлост којом је Христос засијао на Преображењу и да затим каже да је Исус само још један велики учитељ?
                        Фотографија корисника Слово љубве - Радио Архиепископије београдско-карловачке
   Преображење није само сећање на један догађај у Христовом животу. Оно што се догодило Христовој људској природи, може такође да се догоди и Христовим следбеницима данас, вама и мени, баш као што један стих из вечерње каже: „Данас Христос преобрази потамнелу природу Адама, и испунивши је светлошћу, Он је учини налик Богу.“
   Путем Преображења, човеку је дозвољено да на кратко види славу Бога у очекивању Судњег Дана када ће га свако око угледати, а верници не само што ће га видети, већ ће поделити и Његову преображену славу. Баш као што кроз крштење делимо смрт и васкрсење Христово, тако ћемо једног дана поделити и Његово преображење. Зато Свети апостол Павле и каже да ћемо се променити у тренутку, у трептају ока, када се зачује последња труба. Јер та труба ће се чути, а мртви ће устати.
   Ако се Исус, глава тела, преобразио, онда ћемо се, са Њим, преобразити и ми који смо делови Његовог тела. Сјајна светлост која је засијала кроз Христа на планини Тавор није тек нешто
што се догодило у прошлости. То је прозор кроз који можемо видети стварност Царства Божијег не само у Христу, већ и у нама. Као што смо део тела Христовог кроз веру и свете тајне, тако постепено постајемо и налик Њему. То је наше лично преображење у Христа. Ми нисмо само глинене посуде подложне универзалном закону смрти и пропадања. Ти земљани судови носе „велико благо“, како Свети апостол Павле каже.
   Они не само да постају носиоци духа, већ и Бога, прожети Божијим присуством. Они су по-
звани да учествују у вечној слави Божијој. Наша људска природа била је та која се испунила Божанском славом на Преображење. Наша људска природа је постала налик Богу и узела учешће у Божијој слави.
   Божанска светлост није само засијала око Христа, већ је и Његово тело било њоме захваћено.
   Лик Божији у нама, који је био затамњен Адамовим грехом, још једном је засијао у људској природи Исусовој. Преображено и освећено милошћу Божијом, ово наше људско тело може заиста постати икона обоженог човека, која је преображена и сија светлошћу Пресвете Тројице. Зато многи православни теолози сматрају празник Преображења Господњег за прославу обожења људске природе у Христу.
   То преображење се одиграва сада, путем молитви и светих тајни, а нарочито евхаристије (светог причешћа). Тако се Преображење Христово на планини Тавор шири у животе припадника Његове Цркве, тј. нас, предсказујући будуће васкрсење мртвих, када ћемо учествовати у Његовој слави.

   Каленић, бр.4, 2017.

Злата Коцић, ПРЕОБРАЖЕЊЕ И СТВАРАЊЕ

   Толико се удубите у две речи, које се данас овде тако радосно повезују, реч стварање  и реч преображење, да се оне најзад претворе у два брата близанца. Један од њих је песник, а други испосник. Испосник предложи, песник се сложи, и они се, о Преображењу, састану у подножју високог брда и ћутке се успну на врх. Ту воде дуг разговор о смислу и поруци Преображења Господњег на Тавору, о тешкоћама стицања врлина, о стваралачком немиру и путевима смирења, о души и њеном задатку да на земљи сазри до одређеног ступња нужног за прелазак из времена у ванвремље...Тек на крају, испосник открије брату најважније: "Не знам зашто - каже он - јавља ми се слика како ће то бити кад изађем пред Господа. Пред Њим, пред суштом Светлошћу, клечим, и на трави (ваљда је то небеска трава!?) развезујем свој завежљај. Да покажем шта сам узгојио на земљи, која сам уздарја донео. Кад - нема онога што сам спремио да понесем. Само нешто што не знам ни шта је. Ја збуњен, а иза рамена чујем глас: радуј се, то је твој труд". Тек тада песник схвати зашто га је брат замолио да у завежљају понесе на брдо оно највредније што мисли да је постигао. оно што стварамо огледало је и отисак наше душе, печат њене зрелости и прочишћености. Добро је да повремено завежемо уста и развежемо завежљај, да се преслишамо има ли у њему ичег.
 

Приређен Историјат Епархије жичке на епархијском сајту

17. август 2017.

Прaвославна Сирија

   15. август

   Брат и сестра, Јамен и Хилда Хрекес, синоћ су били гости краљевачке библиотеке. Они су, бираним речима и с пуно љубави, на течном српском језику, говорили о својој домовини, Сирији, у којој букти рат. Њих двоје су пре шест година напустили родни град Алеп и уточиште нашли у Бањалуци, главном граду Републике Српске. Од тада јавно говоре о својој земљи и сиријским православцима. Јамен студира стоматологију, а Хилда фармацију. Обоје су на несебичној помоћи захвални Српској православној цркви и сиријским православцима. Хилда је члан хора Јединство и често наступа у православним храмовима.
Фотографија корисника Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево
Преузми везу:

ХРИШЋАНСКИ РАЗГОВОРИ-Хилда Хрекес
                               
   -Наш хор је углавном у Цркви Христа Спаситеља у Бањалуци, али посећујемо и околне градове. Црква је та која нас уједињује, а нама двома помаже да лакше пребродимо невоље. Овде у Манастиру Жичи сам доживела невероватну љубав и духовну чврстину монахиња – каже Хилда.
   Њих двоје су говорили о богатој историји Сирије, природним знаменитостима и ратним збивањима.
   -Сирија је лепа и богата земља и једна је од ретких која никоме ништа није дуговала. Сиријски народ је прихватио много избеглица, Палестинаца, Либанаца, Ирачана. Око 2,5 милиона људи у Сирију је дошло из Ирака. Сада је и сиријском народу потребна помоћ. Хвала Србима што нас подржавају и с љубављу примају – речи су Јамена Херкеса.
Бројни посетиоци с пажњом су слушали причу двоје младих Сиријаца и дугим аплаузом пропратили Хилдино црквено појање.

   извор: Народна библиотека "Стефан Првовенчани" Краљево

                                          

Духа Свјатаго

извор: pojtebogunasempojte

ТУМАЧЕЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ (Верске недоумице)

Архимандрит Иларион, СВЕТИЊЕ КОЈЕ СУ ПРЕД НАМА

16. август 2017.

Мошо Одаловић, ДА СЕ ЗРНО ЗРНОМ ВЕЖЕ

Жички духовни Сабор „Преображење“ је значајна културна манифестација која за циљ има неговање, проучавање и афирмисање вредности наше националне културе. Програм Сабора почиње свечаним отварањем у Народном музеју Краљево 16. августа уз пробране уметничке и музичке садржаје. Главни део програма је књижевни, са акцентом на стваралаштво награђеног песника. У оквиру манифестације организују се изложбе, научни скупови, промоције књига, позоришне представе, предавања итд. Круна дешавања је додела „Жичке хрисовуље“ песнику лауреату 19. августа у трпезарији Манастира Жича. Добитник Жичке хрисовуље 2017. године је песник Мошо Одаловић. 
Фотографија корисника Moso Odalovic

Хоће ли оживети кости људске?

Свеколико хришћанство темељи се на вери у васкрсење Господа нашега Исуса Христа. Сви остали садржаји са којима се сусрећемо у животу по Христу и у Христу: богословљу, пастирком раду, богослужењу, житијама светих, свакодневним односима међу људима хришћанима, укорењено је у вери у васрксење, о чему сведочи и чудо седморо зазиданих ефеских дечака.
                                  

БОГОРОДИЦИ ЧАЈНИЧКОЈ

                                            
Тебе ширу од небеса
Не виде прах земаљски
Пустињу храниш
И стан свој бираш
у непрегледној слободи,
Лицу твоме време прилази
Повијено и Младенцу потчињава

Тебе ширу од небеса
Ми земни славимо Богородице

Престо крила твојих
Удостојила си за Бога
Образ чудесног зацарења
Целивима нашим дала си
И лек од смрти кад роди

Тебе ширу од небеса
Трулеж не виде

Жртва твоја пресвета
Засењује  муке
И свако злато тамни
Пред богаством душе
Девичанства твога

Тебе ширу од небеса
Усудио се зограф да образи

У храм примаш
Без разлике и гледаш нас
Жељне  твог заступања
Пред сином ти и Господом
Христом

Тебе пресвета собор ангелски
Слави, и ми принели сиротињу


Благост мајчинску којом
Неговала си Бога ми грешни
Тражимо и незнајући
Којим речима, о каквим делима
Треба прићи образу пресветоме

Иконом коју  даровала си
Освештај нас
И брани од лукавог

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

Епископ Јустин свештенослужио у Манастиру Жичи

                                         
   Дан преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, и ове године је молитвено и радосно прослављен у Дому Спасовом у Жичи. Тог дана Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин служио је Божанствену Литургију, а саслуживали су: архимандрит Дамјан (Цветковић), секретар ЕУО Епарџије жичке, архимандрит Јаков (Лазовић), служашчи у Манастиру Жичи, протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски заменик Епископа жичког, протосинђел Сава (Илић), секретар Епископа жичког, протојереј Драгослав Павловић, парох у Ченти (Епархија банатска), протојереј Иван Радовановић, благајник ЕУО Епарџије жичке, протојереј Милан Јовановић, парох у Виндзору (Епархија канадска), пароси краљевачки протојереј Миломир Радић и протонамесник Милош Станисављевић, протонамесник Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи,  јереј Ратко Хрваћанин, парох у Жичи и епархијски протођакон Александар Грујовић. Овој литургијској радости, осим монахиња жичке обитељи, присуствовао је и велики број верујућег народа Божијег, а многи од њих су и причешћени Божанственим Тајнама.
                                    
   У надахнутој беседи Епископ је најпре указао на смисао и значај мучеништва у Цркви. С тим у вези, посебно је значајна личност Светог првомученика Стефана будући да је он први од оних који су били испуњени таквом устремљеношћу у живот будућег века, да су и целог себе предали Богу и ништа нису оставили за себе у свом животу. С друге стране, будући да се налазимо на самом почетку Великогоспојинског поста, Епископ Јустин је указао и на улогу Пресвете Богородице у спасењу рода људскога, односно на то да је она својом смерношћу и безграничном послушношћу постала Богородица, часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Пошто је време поста период интензивиране молитве, Епископ је посебно говорио о значају личне молитве и читања светописамских и светоотачких текстова. Ова препорука Епископа Јустина је нарочито значајна будући да, нажалост, наш народ још увек довољно не познаје библијско и светоотачко штиво. Будући да је Свето Писмо, по речима Светог Јустина Ћелијског, „донекле биографија Бога у овоме свету“, један од императива православних хришћана је дубоко познавање истога. Осим тога, познавање светоотачког богословља савременом православном хришћанину умногоме може да помогне не само да пронађе одговоре на многобројне богословске и животне недоумице, већ и да задобије преко потребни дух и ум Светих отаца.
  После Свете Литургије присутни су приступили трпези љубави, коју је припремило сестринство манастира.

   јереј Ратко Хрваћанин,
   парох у Жичи
   извор: eparhija-zicka.rs

15. август 2017.

Свети владика Николај,СРПСКОЈ МАЈЦИ

Фотографија корисника Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић"
Православни духовни центар "Владика Николај Велимировић", Краљево

„ОПРОСТИ МИ, СИНКО!“, Како је Господ уразумио заблуделог оца, који је напустио своју породицу

   Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.
   Мајка оца Парамона је велика верница, благочестива и побожна жена. Па иако је била у браку, водила је живот сличнији монашком.
                           

Пост у част Пресвете Богородице

У Цркви Христовој је личност Пресвете Богородице одувек посебно поштована,  а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.
Свако помињање поста подразумева и истицање нераскидиве везе са Светом Евхаристијом,
јер је сваки ПОСТ КАО САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Сваки подвиг Хришћана у посту и молитва своју пуноћу добија у активном учествовању у Светој Литургији,
будући да пост сâм по себи никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен
литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну.

14. август 2017.

Архимандрит Тимотеј, Недеља 10. по Духовдану, Манастир Вазнесење, 13.8.2017.




ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Приступна беседа Епископа нишког г. Арсенија

Знајући да ништа не бива без промисла Божјег, смерно приклањам своју главу пред светом вољом Божјом и благодарим Богу, Једноме у Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме, Тројици једносушној и нераздељивој, Богу Живом и Истинитом, што је благодаћу Духа Светога, кроз Вашу Светост и Свети Архијерејски Сабор призвао моју маленкост да му служим на овом древном и свештеном трону.

Устоличен Епископ нишки г. Арсеније

Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића)  у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар.

13. август 2017.

СИНИ ЈАРКО СУНЦЕ СА КОСОВА

извор: pojtebogunasempojte
Манастир Дечани

КОСОВО НАС УЧИ ДА ТРЕБАМО ЖИВЕТИ НА КОСОВСКИ НАЧИН

Разговор са оцем Василијем, игуманом манастира Завала у Поповом пољу
                                
   У посету косовско-метохијским светињама овога лета је у два наврата долазио јеромонах Василије, игуман манастира Завала, који се налази на ободу Попова поља, под брдом Острогом, на око 50 км од Требиња и 15-так км од Љубиња. Манастир је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, а припада Захумско - херцеговачкој и приморској епархији. У овом је манастиру, још као дечак крочио и замонашио се острошки чудотворац Свети Василије, дошавши из недалеких Мркоњића.
                                

Свето крштење и миропомазање


Буквар Православља, ТВ НС, 1996. / Јеромонах Порфирије Перић садашњи Митрополит загребачко-љубљански 

ЗРНО ГОРУШИЧИНО

   Кад се Христос са изабраним ученицима вратио осталима човек који је имао сина месечара падне му пред ноге молећи га да му помогне, јер Његови ученици то нису могли.
„А Исус одговарајући рече: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо.
   И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати?
   А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.
   А овај се род не изгони осим молитвом и постом.“
                            Фотографија корисника Ненад Илић
   Осим што нас црква пред почетак поста подсећа на значај молитве и поста читањем јеванђеља о исцелењу месечара, у Христовим речима које данас чујемо на Литургији налазимо једно важно подсећање.
   Ми у цркви углавном и нисмо верујући, како се често представљамо другима, него, пре би се рекло, они који желе да верују.
   Јер да заиста верујемо свим умом и свим срцем, ако имамо вере колико мајушно зрно горушице, слачице, рекли би смо планини – пређи одавде тамо и она би прешла. Ништа нам не би било немогуће.
   Трудимо се да ово схватио баш као што нам је речено. Христовом моћи, заиста верујући у Њега, све бисмо могли.
  Фотографија корисника Ненад Илић
   Пошто је наша вера мала, пошто се боримо за њу а тек мало живимо њом, пошто Бога молимо пре свега да нам да вере, нема међу нама места гордости. Ако смо род изабрани, изабрани смо као они који желе, који се не задовољавају само пропадљивом природом. Ми смо род оних који имају велику жељу. Жељу за Богом, жељу за вером у Бога. Не можеш се гордити због саме жеље. Уместо да меримо једни другима веру која је ионако тако мала, подстичимо једни другима жељу за Богом.
   То што смо они који желе омогућава нам да сведочимо и пријатељима и непријатељима да и они могу да желе. Свако може да жели и да не да својој жељи да се угаси. Жеља је заразна, жеља је увек наша, моја, људи сем ако се потпуно изолују могу да желе имају потребу да желе. Без жеље не могу. Наша обавеза је да у свету уситњених малих потрошачких жеља, сведочимо и проширимо најважнију жељу. Жељу за Богом. А онда можда долази и вера.
   Вера нам је мања од горушичиног зрна, али Црквом нам је Бог дао могућност да удружујемо своје жеље које теже Истом. Једноставно је - колико више ширимо у овом свету жељу за Богом више ћемо се приближити и вери у Бога. А онда...
 
   ђакон Ненад Илић

12. август 2017.

ИВАН В ЛАЛИЋ, ОПЕЛО ЗА СЕДАМ СТОТИНА ИЗ ЦРКВЕ У ГЛИНИ

1.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили су се. Ја, један, носим њих у себи,
Урасле у моју зрелост, неизговорене,
Иструлелих лица. Не могу да их отерам
Из бескрајног стакленог простора ноћи без сна.
Они нису трава. Они куцају, ноћу,
Изнутра, пажљиво, на затреперене прозоре
Мојих очију; сви мртви, и свима су грла
Расцветана у ружу. Не, нећу да прећутим
То насеље у мојој крви, јер ја сам један,
А њих је тада било више од седам стотина.

2.
Међу зидовима, иза затворених врата
Напуњени стравичним чекањем, као песком,
Испражњених руку, мекани пред оштрицама,
Свесни, под сводом згрченим од слућеног ужаса...
Ја, бивши дечак, мислим на први тупи убод
Што ослободи тамну и топлу крв из тела
Првог од њих; варљиву крв што брзо отиче;
И чујем први крик, влажан од румене пене
Гркљана са заувек пререзаним песмама
И неизговореним речима, располућеним
Као зелене јабуке у његовој тами.
Челик. И онај први, што чека на другове
У смрти, осрамоћеној и довољно пространој
Да их прими. То су очи, то се очи гасе
Двоје по двоје, мртва светла јутарње улице,
А ужас остаје у њима ко трун у коцки леда.
Крв отиче, радознала и разголићена,
Преко камених плоча. Челик, челик у месу,
Затреперен још увек у бдењу бившег дечака.
Падали су у крв, смрсканог слуха; нису чули
Оног што следи, оног спаљених очију,
Или оног челиком окресаног као стабло,
Међу зидовима, одебљалим од крикова,
Обогаћеним страхотом. И црвена уста
Свежих рана остала су нема, пуна крви.
Они су лежали, лежали су понижени,
Лишени себе, лишени свега осим смрти,
Црни, лепљиви, заклани, заклани, заклани.

3.
Нећу да прећутим; зидови су прећутали
И срушили се. А они из цркве, што су мртви,
Нису заспали. Они бдију, незвани бдију
У бившем дечаку. Ја не могу да их протерам
У простор ветра што је сада на месту цркве
Где расте коров, сасвим риђ од њихове крви.
Нека остану и нека бдију, незвани бдију,
Јер презрели би ме да им певам успаванку.

ТЕШКА ВРЕМЕНА СУ НАЈБЛАГОДАТНИЈИ ДАНИ ЗА ЦРКВУ

   Можда ће ово звучати парадоксално, али баш тешка времена прогона свети оци су називали најблагодатнијим за Цркву. Једном приликом су старца Јована (Крестјанкина) упитали који период свог живота он сматра најсрећнијим. Он им је одговорио: «Када су ме затворили у логор због вере, јер тада сам нарочито осећао да је Господ близу.» Када се налазимо у тешким околностима треба да имамо на уму да Бог никада неће оставити Своју Цркву. Наш задатак је да се ујединимо пред искушењима и да без страха проповедамо Јеванђеље, како би сопственим примером показали снагу и дивоту хришћанског живота.
                                             
   Једини одговор на клевету и мржњу предочио нам је Сам Господ – треба опраштати онима који нас вређају, молити се за њих и молити Бога да подари мир нашој измученој души. Само једна сила је способна да се супротстави злу – сила Јеванђељске љубави. Ми смо непобедиви, док год у нашим срцима гори кандило Христове љубави. По речима Светитеља Григорија Богослова, ако хришћане неко упита шта они поштују и чему се поклањају, онда ће њихов одговор бити спреман: «Ми поштујемо Љубав».
   Љубав је основа хришћанског живота. Без ње хришћански подвиг и све врлине губе смисао: «И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже» (1Кор.13: 2–3). Апостол Павле такође дефинише основне показатеље хришћанске љубави: «Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича, не надима се, не чини шта не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи» (1Кор. 13: 4–7). Ако се у наше срце усели таква љубав, онда ће нам сва искушења изгледати попут капљи у мору.

   Митрополит Бориспољски и Броварски Антоније (Паканич)
   С руског Александар Ђоки
   извор: www.pravoslavie.ru
   11. 8. 2017.

Песма мајке Ангелине


Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!
преузми везу:

Преподобна Ангелина - Мајка Небеске доброте и милости!

Свети изданци владарске породице
Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори

11. август 2017.

ГЛАВНА ПОБЕДА JЕ ПОБЕДА НАД СОБОМ

   Када чујемо реч „подвиг“ већина нас пред очима има слику необичних дела несвакидашњих личности, које красе изузетне одлике, о којима се ми, обични смртници, чак и не усуђумо помислити. Како је тек нама, уморним од свакодневице! Међутим, реч „подвиг“ у руском језику је сродна речи „кретати се“, што значи не заустављати се на истом месту, расти, развијати се, а свако је у могућности то да постигне, а то је управо оно што се захтева од једног хришћанина.
   Дакле, шта је то подвиг? Када обичан живот, обичног човека постаје подвижништво? И на каквом начелу подвижнички живот треба да се заснива? Како превазићи страхове, који су данас тако бројни? О томе ми разговарамо са архимандритом Мелхиседеком (Артјухином) – игуманом московског подворја Оптине Пустиње и храма Покрова Пресвете Богородице у Јасењеву, секретаром за штампу Синодалног одсека за манастире и монаштво.
                                      

313. ( 1700 година слободе хришћанства ), 7. епизода, МИЛАНСКИ ЕДИКТ

РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ВАСКРСЕЊА ХРИСТОВОГ, Каћ

Недеља десета по Духовима (Верске недоумице)


10. август 2017.

"Бол отрежњује, ограђује"

Бол отрежњује, ограђује,
Чува оног кога боли.
Бол наше страсти спаљује
О вишњем свету говори.

Но, молимо, ко у ослепљења,
за здравље, за цех не питајући,
И просимо, просимо излечења,
Прогонећи бол исцељујући.

Бол помаже да прогледамо,
Не криви за то свет лукави.
И бригу и бол добијамо
Ко пројављење Љубави!

јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК
CATENA  MUNDI, Београд, 2015.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Вазнесењски хор из Чачка наступио у Котору

У организацији Српског певачког друштва „Јединство“ у цркви Светог Николе у Старом граду у Котору, одржан је концерт мешовитог црквеног хора „Вазнесењски“ из Чачка. Под диригентском палицом Владимира Котлајића хор, који је основан 1996. године, извео је дела Мокрањца и Архангелског.
Јосиф Маринковић, ПРИЧАСТЕН
„Ово је наш први наступ у храму Светог Николе у Котору. Иначе, идеја о томе постоји већ неколико година јер већ дуго летујемо у Столиву“, каже певач и члан Управе хора Вазнесењски Владимир Миљић. Истиче да је до наступа дошло на иницијативу пароха которског Момчила Кривокапића који је био присутан када је хор испробавао акустику Которског храма и позвао их да у њему уприличе концерт.
„Задовољни смо концертом у Котору. Нисмо отпевали неке песме мушког хора јер нам је недостајао један солиста. У хору се трудимо да квалитним певањем нађемо заједнички језик са публиком. Певамо и световне композиције а добитници смо и многобројних награда а последња је са недавног такмичења у Бијељини. Успехом сматрамо и то што смо подмладили хор са децом од којих је велики број дошао из музичке школе.  Певање нас приближава цркви  тако сам и ја почео да долазим у цркву. Ево већ седма година како сам ту. Волим музику и све доживљавам на тај начин“, казао је Миљић и најавио наставак сарадње са которским хором Јединство.

Предраг Николић
извор: www.mitropolija.com

ОСТРОГ

Фотографија корисника Манастир Острог

Чајничка Красницо - Ризницо чудеса и предивних блага!

   Радуј се, заштито и спасење наше, Чајничка Красницо, Дародавко Драга, Ризницо чудеса и предивних блага!
                                   
   Чајниче је малена планинска варош. Веома необично, занимљиво и неприступачно планинско мјесто. Смјештено је између планина Цицеља и Чивчибрда, на тромеђи Босне и Херцеговине, Србије и Црне Горе. Вјероватно да би уским и вијугавим путем у овај градић свраћао само понеки љубопитљиви путник и намјерник. Што је Чајниче познато поклоничко и завјетно мјесто и светилиште, то је зато што се у овом малом градићу чува Чудотворна икона Мајке Божје. Икона је због своје љепоте названа Чајничка Красница.

09. август 2017.

Хришћанска лекарска етика

                                      
“Хиљадама година у европској култури постојала је блиска и чврста веза између религије, етике и медицине. Циљ човековог постојања на свету који је осмислило и задало Хришћанство испуњавао се конкретним оријентацијама, вредностима, моралним нормама и остваривао се у конкретној практичној делатности милосрђа и лечења. Ту је везу откривала традиционална професионална лекарска етика као ниједна друга форма примењене професионалне етике“.

Преузето из: Ирина В. Силујанова, Православље и савремена медицина
извор: eparhija-zicka.rs

ХОРСКИ МОМЕНТИ: Црквени Хор Светог Александра Невског из Београда

преузми:

Хор Цркве Светог Александра Невског, Манастир Вазнесење, 15/16.7.2017.

Блаженства су правила небеског живота


Манастир Сопоћани
Владика Арсеније

ИЗ КАМЕНА НАСТАЋЕ ЦРКВА

Свети Николај Жички, Свети великомученик Пантелејмон/Беседа о пророкованим ругачима светиње

1. Св. великомуч. Пантелејмон. Родом из Никомидије од мајке хришћанке и оца незнабошца. Мајка му се звала Евула а отац Евсторгије. Као младић изучио лекарске науке. Свештеник Ермолај призва га к себи, научи га вери Христовој и крсти га. Чудотворно излечи Пантелејмон једнога слепца, кога су други лекари узалуд лечили; излечи га именом Христовим, и крсти га. Из зависти оптуже лекари Пантелејмона као хришћанина, и Пантелејмон изађе пред цара Максимијана на суд. „И стаде пред земаљским царем телом, а умом стајаше пред Царем небеским.“ Пред царем он се слободно објави хришћанином, и на очи цареве излечи једног узетог човека од дуготрајне болести. Ово чудо многе незнабошце привуче вери Христовој. Цар га стави на муке, но Господ му се јави у неколико махова и избави га цела и неповређена. Тада и св. Ермолај са Ермипом и Ермократом пострада. Осуђен на смрт св. Пантелејмон клече на молитву. У том џелат удари га мачем по врату, и мач се преби као да је од воска. И не могаше га џелат погубити док светитељ не сврши молитву и сам не рече да га посеку. Његове мошти посташе целебне. Беше посечен Пантелејмон под неком маслином, која по том постаде сва окићена плодом. Пантелејмон – значи свемилостиви. Бог свемилостиви прими праведну душу његову, и прослави га међу великим светитељима својим. Чесно пострада за Христа овај дивни мученик у младости својој 27. јула 304. год. Св. Пантелејмон призива се у молитвама при водоосвећењу и јелеосвећењу (свештању масла) заједно са св. Ермолајем и осталим безсребреницима и чудотворцима. Најдивнији храм, посвећен овом светитељу налази се у Светој Гори.
Икона Светог Пантелејмона која се чува у хиландарској ризници настала је око 1300. године. Представља врхунски пример византијске уметности епохе препорода Палеолога. Свети Пантелејмон је био лекар и прославља се као заштитиник лекара. Пострадао је мученичком смрћу 305. године, за време цара Максимилијана. Светитељ је представљен са медицинским инструментом ланцетом и лековима. Лице му је нежно, коса бујна, одећа у три слоја. Присутне су благе сенке и фина просветљења. Икона се данас налази у изложбеној поставци ризнице Светог манастира Хиландара.Напомена: Натпис грчки.

извор: riznica.hilandar.org
2. Св. Климент архиеп. Охридски. Ученик св. Методија и Кирила. По смрти св. Методија Климент, под притиском Немаца, крете из Моравије на југ. С Гораздом, Наумом, Савом и Ангеларијем – сви заједно прозвати Петочисленици – пређе Дунав, погостова у цара Бориса Михаила, и по том дође у Охридску страну. Прво основа манастир у Белици, где му беше и његово прво епископско седиште. Доцније се пресели у Охрид, одакле разви велику архипастирску и просветитељску делатност за сву ближу и даљ у околину. У Охриду подиже св. Климент цркву св. Пантелејмону. Имађаше много ученика, који преписиваху књиге словенским писменима за словенски народ. При тој делатности нарочито му помагаше св. Наум. Чинио је чудеса и за живота свога, као што његове мошти пројављују целебну моћ до данашњега дана. После великог труда и верне службе Богу упокојио се мирно у Охриду 916. год. Чудотворне мошти његове почивају у негдашњем храму Свете Богородице, који се доцније прозвао по имену св. Климента.


3. Блажени Николај. Христа ради јуродиви Новгородски. Син богатих родитеља. Оставио богатство и као јурод јурио по улицама, и кроз јуродство поучавао људе. Његов друг истога подвига био је блажени Теодор. Јурећи се једанпут пред светом они обојица претрче реку поврх воде. Упокојио се у Господу 1392. год.

4. Преп. Антуса. После дугог осамљеничког подвига основала манастир од 90 сестара. У време иконоборства под Константином Копронимом свих 90 монахиња буду убијене, а преп. Антуса по том и сама сконча 759. год.

5. Сто педесет и три мученика, потопљених у мору у Тракији.

Петочисленици, Божји угодници,
Јеванђелског меда вредни носиоци,
Широм бела света проносише веру
Док се не станише на сињем језеру.
Још са већим трудом одатле да раде
Горки људски живот Господом да сладе.
Климент архијереј, прави Божји слуга,
Што претрпе много мука и поруга,
Он за Охрид поста Христова застава,
Са њим свети Наум Ангелар и Сава,
И блажени Горазд – Петочисленици,
Сви Божији људи, Божји трудбеници.
Хиљаду година на небеси живе,
Хиљаду година људи им се диве.
Труда не жалише, народе крстише,
Славом се венчаше, јер Бога љубише.
Охрид чува славу Петочисленика,
Словенству су они и понос и дика.


РАСУЂИВАЊЕ

Ако дајеш милостињу сиромаху знај, да колико њоме чиниш добра своме ближњем толико и себи, и још више себи. Св. Антоније говори: „од ближњега долази нам и животи смрт.“ А св. Петар Дамаскин пише: „као што бедни треба да благодаре Богу, и да љубе богате, који им чине добра, тако, и још много више, и богати (треба да благодаре Богу и да љубе бедне), зато што се они спасавају Промислом Божјим и у садашњем и у будућем веку због милостиње. Јер без бедних они не само не задобијају спасење душе, него не могу избећи ни искушења од богатства.“ Милостиња која се даје из сујете, или с презрењем, не користи ништа. У ранија времена богаташи су односили злато пустињацима и молили ове да приме. Ретко се дешавало да су пустињаци радо примали милостињу, него и кад су је примали, примали су је из милосрђа према богаташима. Најсиромашнији људи примали су милостињу из милосрђа!


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцам чудесно ослобођење Израиља од Сисаре и његове силе (Судиј. 4), и то:

1. како се смилова Господ на вапаје поробљених Израиљаца и дарова им победу над Сисаром;
2. како пророчица Девора посла малену силу на Тавор против Сисаре, који имаше 900 гвоздених кола и огромну војску;
3. како прште сила Сисарина, и Сисара погибе.


Беседа о пророкованим ругачима светиње

И ово знајте најприје да ће у пошљедње
дане доћи ругачи који ће живљети
по својијем жељама. (II Пет, 3, 3)

Да ли се огледало мења и криви, кад ругач стоји пред њим смејући се и ругајући се огледалу? Не, огледало се не мења и не криви, него остаје какво је и било. Ни Бог се, браћо, не мења и не криви, кад му се ругачи смеју и ругају. Непроменљиви и пречисти Бог зна, да се ругач самоме себи руга. Својим ругањем светињи Божјој ругач себе криви, и себе прави наказом. А светиња Божја стоји нетакнута.
О како су већ у наше време, у наше дане, пристигли многи ругачи! Многи премноги – но њихово је мноштво немоћније од Једног Јединог. Шта је мноштво прашине пред једним јаким ветром? Само треба чекати, наоружан стрпљењем чекати, док ветар јак не дуне.
Пристигли су многи премноги ругачи, који се ругају Божјој речи. Они нуде своје речи место Божјих, несвете место светих, гнојне место здравих, смртоносне место животворних. Но реч је Божја као јак ветар, а њихове су речи као прашина.
Ругачи су пристигли, многи премноги, који се ругају Божјим делима, и још ће више пристизати. Они хвале своја дела изнад Божјих дела, и веле, да су дела руку њихових боља и разумнија од дела Божјих. Њихова су дела крађа; јер све што су доброга саградили, саградили су од Божјег материјала и према угледу на Божје грађевине; и све што су злога саградили, саградили су од ђаволског материјала и по угледу на ђаволске грађевине. Чиме се, дакле, хвали прашина? Чиме ће се хвалити ругачи данас-сутра, кад дивљи магарци буду топтали копитама по гробовима њиховим?
Господе пречисти, свете су речи Твоје и силне као јак ветар, и света су дела Твоја и нема им ни броја ни мере. Господе пречисти, спаси језик наш од ругања, и спаси живот наш од ругача. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

08. август 2017.

Митрополит Порфирије, Каква (не)треба да буде реч Црквена

Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплексна и конфузна. Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом.
                          

Приступна беседа Епископа милешевског г-дина Атанасија у Манастиру Милешеви

Устоличен Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита)
фото: www.spc.rs

Устоличење Епископа милешевског Атанасија у Манастиру Милешеви
Дочек Патријарха, бденије и доксологија уочи устоличења Епископа милешевског Атанасија (Раките)
Беседа Патријарха Иринеја на устоличењу Епископа милешевског Атанасија (Раките)
Патријарх Иринеј увео у трон новог Епископа милешевског Атанасија (Ракиту)

ХОД ПО ВОДИ

   Ученици у чамцу насред мора. Ноћ. Наилази олуја. Ученици су уплашени од великих таласа који прете да потопе чамац.
   А онда виде Христа како им прилази ходајући по води!
                  Фотографија корисника Ненад Илић
   Натприродан призор их уплаши и више од природне непогоде која им прети животу.
   И ми смо спремнији да подносимо невоље којима знамо објашњење него да се суочимо са необјашњивим. Колико год повремено осећали како нас околности живота спутавају или угрожавају, у стабилности природних и друштвених закона осећамо утешну сигурност.    Стабилност макар и најгорег је, парадоксално, утешна.
   Не плашите се – каже Христос ученицима. То сам ја.
   И док остали у чамцу покушавају да поверују нечему што су прво доживели као обману чула, опет дивни Петар, стена вере, у одушевљењу препознавања учитеља, моли Христа да га позове да му приђе по води. Да и он уђе у натприродно. И Христос га позове.
   Петар изађе из чамца. И немогуће се догађа. Петар хода по води ка Христу!
   Само Њега види и природни закони се за тренутак повлаче и пред Петром, човеком. А онда човек Петар, ходајући по води схвати да чини немогуће. Уплаши се таласа, уплаши се самог себе, издвојеног од природе. И предајући се поново природним законима почне да тоне и да се дави у узбурканој води.
   Али Петар не заборавља ка коме је пошао. „Господе, спаси ме“, повика Петар. И Христос му одмах пружи руку и извуче га из воде. „Маловерни! Зашто посумња“? Говори Христос Петру и враћа га у чамац. Ветар се умири и чамац са Христом и ученицима поново се нађе на мирној води.
                                Фотографија корисника Ненад Илић
   Све је овде, у овом догађају, испричано. Све нам је објашњено. Цркву у овом свету често нападају олујни ветрови. Али кад искрено, из душе, позовемо Христа као јединог Спаситеља, ветрови нам не могу ништа.
   Међутим, има ту још нешто, на шта често заборављамо. Да бисмо могли искрено да позовемо Христа, потребно је и да ризикујемо, потребно је и да се понекад заједнички у нашем броду Цркве, као рибари људских душа, отиснемо на отворено море, па и да понекад изађемо из чамца право у непознато. Да заборавимо на себе и сопствена ограничења. Не својом вољом, него да замолимо Христа да нас позове. И тек тада, кад чујемо Христов позив и упустимо се у ризик, и тек кад се суочимо са својом ограниченошћу, тек кад без размишљања, из дубине душе искрено позовемо Христа у помоћ - он ће нас заштити и повести у мирну луку.
   Иначе, прети опасност да се уљуљкамо и потпуно предамо само природним и друштвеним законима, а Христа помињемо само с поштовањем, учтиво, не толико гласно да пореметимо наш мир у чамцу који ни не плови ван луке.

   ђакон Ненад Илић

07. август 2017.

САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ

   У малој јектенији, баш у оној где стално чујемо «опет и опет», коју знају чак и ликови из комунистичких филмова, наћи ћемо следеће речи: «сами себе и једни друге и цав живот свој Христу Богу предајмо.» Ове речи се у богослужењу понављају чешће од многих других. Шта то чујемо у њима?
Манастир Вазнесење, 6.8.2017.

Темнићки натпис

   Међу драгоценостима Збирке античких и средњовековних епиграфских споменика Народног музеја у Београду, уочавамо занимљив запис из 11. века, откривен у селу Горњи Катун, у околини Варварина. Камена плоча на којој је уклесан ћирилични запис представља најстарији споменик старословенске писмености са територије Србије. Старословенски језик је први књижевни језик богослужбеног карактера заједнички за све Словене од 9. до 11. века. Сачувани старословенски споменици потврђују нам да су у употреби била два писма: глагољица, старије писмо које је саставио Ћирило у другој половини 9. века и ћирилица, млађе писмо, настало крајем 9. века.
     
   Међу те споменике сврстава се и натпис чуван у Народном музеју. Натпис на каменој плочи откривеној у Темнићу уклесан је у седам редова, вешто обликованим, једнаким и правилно сложеним словима уставне ћирилице. Запис показује да је, поред глагољице, уставна ћирилица била рано у употреби на нашем тлу. А шта је, у ствари, исписано на том драгоценом сведочанству?
   Текст садржи словенски облик грчких имена десеторице светих севастијских мученика: Ксантија, Сисинија, Леонтија, Мелитона, Севериана, Филоктимона, Ангија, Ираклија, Екдикта, Кириона, и завршне речи: молите Бога за нас! Те речи и имена мученика, у чију се чудотворну моћ веровало, имали су конкретну сврху ‒ да штите грађевину на којој се плоча налазила.
   На основу облика Темнићког натписа претпоставља се да је нађена плоча (заједно са још три, на којима су била уклесана имена осталих тридесет мученика) чинила једну целину. Та целина била је уграђена у часну трпезу цркве којој је припадала. Нажалост, остаци цркве на месту налаза плоче нису откривени, те за нас прича и историја тог здања остају једна од тајни коју чува Темнићки натпис.

   извор: www.spc.rs

Виртуелна шетња: Храм Светог Александра Невског, Београд

 
преузми линк за виртуелну шетњу  ОВДЕ

преузми:


Хор Цркве Светог Александра Невског, Манастир Вазнесење, 16.7.2017.


Првобитни храм Св. Александра Невског у Београду скромнијих димензија подигнут је 1877. године на Дорћолу, а  упркос противљењу СПЦ, срушен је 1891. године, наводно због урбанизације тог дела града. Приликом копања темеља за данашњи храм, на дубини од пет метара, у иловачи, нађена је римска калдрма. Освећење темеља данашњег храма извршио је Митрополит Димитрије 12. маја 1912. године, у присуству престолонаследника Александра Карађорђевића. Храм је саграђен у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Јелисавете Начић, прве жене која је у Србији дипломирала на тек отвореном, архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду. Градња је прекинута је у време Балканских ратова и Првог светског рата, да би била настављена 1927.године, али по пројекту донекле прерађеном од стране Пере Ј. Поповића и Василија Андросова. Освећење новоподигнутог храма извршио је 23. новембра 1930. године Патријарх српски Варнава у присуству највећег приложника, ЊКВ Краља Александра Карђорђевића који је Храму даровао мермерни иконостас са троновима за краља и архијереје, првобитно намењен за цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Краљ је, том приликом, цркви даровао и велику икону Св. Александра Невског, рад знаменитог пољског сликара Јана Матејке из 1890. године, затим улазна врата цркве, три тетрапода и велики полијелеј. У јужној апсиди храма су спомен-плоче Св. Цару Мученику Николају II Романову и руским добровољцима, а у северној апсиди храма, спомен-плоче краљу Петру I и свим жртвама палим за слободу српског Отачаства. Храм је 1970-1973. године осликао јеромонах Наум Андрић, али је тај живопис, нажалост, дотрајао. Поновно осликавање храма започео је сликар Миловај Бјелошевић 1998. фрескописањем олтарске апсиде. На северној спољној страни храма, код олтара, налази се мермерна спомен-плоча, на месту где су, у великом кратеру од авионске бомбе, сахрањена 242 лица погинула приликом бомбардовања од стране нацистичке Немачке 6. априла 1941. године. Храмовна слава је Пренос моштију Св. Александра Невског (12. септембар).

   извор: www.slovoljubve.com                 

Поука о садејству воље Божије и воље човечије

                                        
“Мали повод дај да примиш сјајни опроштај. Јер једно произилази од Бога, а друго морамо ми да придодајемо – и Он своју милост јавља. И премда је Бог оно што је до њега – као сунце и месец – одавно дао – и као што је утврдио разна сазвежђа звезда, ваздух пролио, земљу простро, мора опасао копном, горе, долине, брежуљке, изворе, језера, реке, и дрвеће и траве безбројних врста и све остало изнео – потребно је да се и ти постараш, да ти се небеска блага не учине недоступним“.

   Свети Јован Златоусти, Беседа трећа (о покајању)
   извор: eparhija-zicka.rs