Translate

31. јул 2017.

ИЗ ЗАБОРАВА РЕЧ

                                   
Заборавио сам да те тражим
У сваком следу догађаја
Да гледам и видим
У шифре прича које причаш
Проничем одмах усхићено

Заборавио сам да тражим
Чуда од којих саздаваш
Живот промене и непрекидности
И твоју руку не видим
Која ми се пружа непрестано

Додир твог прста не осећам
Јер заборавио сам чула
За тебе и уши за твоју музику
У заглушујућем ја се давим
И кобељам човечански невешто

Заборавио сам да те зовем
Да одашиљем речи ка теби
И адресу твог стана и срце
Које је у једном трену
Синхроно са мојим заиграло

Сметнуо сам с ума
Изгубио из вида
У вртлогу навика и ситости
Која не пружа смирење
Већ рађа нову глад и потребу

Потражи ме и изреци
Отвори моје духовне очи
Просвети мисли моје
Да ти запевам поново
Осмишљеним речима песме


Заборавио сам, сети ме се

Александар Марић
извор: aleksandarmaric.blogspot.rs

СТАРАЦ ИЛИЈА (НОЗДРИН): «ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СЕ ТРЕБА УЧИТИ, БЕЗ ТОГА ЈЕ НАШЕ ДРУШТВО ОСУЂЕНО НА ПРОПАСТ»

Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији.
                              
–Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји?

30. јул 2017.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 8. по Духовдану, 30.7.2017.


                                   
Манастир Вазнесење

Ευλόγει η ψυχή μου, τον Κύριον. Ψαλμός ΡΒ΄. 102 - Bless my soul, the Lord

Псалам 102.
Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)

1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,
и све што је у мени Име свето Његово.
2. Благослови душо моја Господа,
и не заборављај сва уздарја Његова.
3. Који очишћује сва безакоња твоја,
и исцељује све болести твоје.
4. Који избавља од трулежи живот твој,
Који те венчава милошћу и добротама.
5. Који испуњује добрима жеље твоје,
обновиће се као у орла младост твоја.
6. Чини милостињу Господ,
и суд свима онеправдованима.
7. Казао је путеве Своје Мојсију,
синовима Израиљевим вољу Своју.
8. Милосрдан је и милостив Господ,
дуготрпељив и много милостив.
9. Неће се до краја гњевити,
нити ће до века срдити се.
10. Није нам по безакоњима нашим учинио,
нити је по гресима нашим узвратио.
11. Јер по висини неба од земље,
утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.
12. Колико је далеко исток од запада,
удаљио је од нас безакоња наша.
13. Као што милује отац синове,
помилова Господ оне који Га се боје.
14. Јер Он позна саздање наше,
сети се да прах јесмо.
15. Човек је као трава, дани његови,
као цвет пољски, тако прецвета.
16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,
и не познаје више место своје.
17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,
и правда је Његова на синовима синова
18. оних који чувају завет Његов,
и памте заповести Његових да их извршују.
19. Господ је на небу припремио престо Свој,
и Царство Његово влада над свима.
20. Благословите Господа сви Анђели Његови,
моћни снагом творећи реч Његову,
да чујете глас речи Његових.
21. Благословите Господа све Силе Његове,
служитељи Његови творећи вољу Његову.
22. Благословите Господа сва дела Његова.
На сваком месту владавине Његове,
благослови душо моја Господа.

извор: svetosavlje.org
извор: AGIORITISFULL PAS

"Ευλόγει η ψυχή μου τον Κύριον"ένα μικρό μέρος από αγρυπνία στο παρεκκλήσι της Αγίας Αναστασίας της Ρωμαίας στην Ι.Μ.Αγίου Γρηγορίου Αγίου Όρους.

"Bless my soul the Lord" a small part of vigil in the chapel of St. Anastasia the Roman in I.M.Agiou Gregory Athos.
Фотографија корисника Ненад Илић
Данас је Света великомученица Марина – Огњена Марија.
У житијима подвлаче њену велику лепоту, али и то да је њена врлина била чак и већа од њене лепоте.
Неочекивано је, кад видимо овај лепи и мирни лик, да је на икони призор "насилног" обрачуна са злом.
Лепота и доброта морају да сачувају Божији мир, али то не значи да могу да одустану од борбе са злом и ружноћом.


ђакон Ненад Илић
                                     Фотографија корисника Ненад Илић

Свети владика Николај, Молитва Свете Марине/БЕСЕДА О ПОТРЕБИ ПОНАВЉАЊА И ПОНАВЉАЊА

1. Св. муч. Марина. Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12. својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком. Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на што св. Марина одговори: „не ћу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части, која припада само Творцу мојему“. Тада је Олимврије стави на љуте муке, па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу, и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије, која обзину главу њену. Но када се она прекрсти змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна, и њој се учини, да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: „радуј се, Марино, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља.“ И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу. Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с ангелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у ман. Ватопеду у св. Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су се и догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно времеТурчин је био тутор овог манастира.
Тропар, глас 4.

Овчица Твоја Исусе, Марина, зовет силним гласом: "Теби Жениче мој љубим и тражећи те страдам и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за тебе, да бих живела с Тобом. прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за тебе". Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Кондак, глас 3.

Добротом дјевства украшена дјево, нетрулежним венцима си се венчала, света Марино: крвљу мучеништва си била обливена, просветивши се чудесним исцељењем, и побожно си примила почаст победе због твога страдања.
Радионица манастира Васкрсења Христовог, Каћ

2. Преп. Леонид Устнедумски. Овај руски светитељ подвизавао се од младости у неколиким манастирима, у Соловецком, Мирожском и другим. Најзад основао свој манастир на реци Лузи у Вологдској губернији. Подвизавао се тврдо док му се душа није испунила благодатном светлошћу и силом Духа Светога. Као светилник велики привукао многе подвижничком животу. Назват је Устнедумским зато што кад га је једном ујела отровна змија, он о томе није хтео ни мислити ни зборити, и остао је жив. Угодивши Богу представио се мирно 17. јула 1653. год. Мошти његове покоје се у његовом манастиру.
                                    
Марина се света Господу мољаше,
И сузама топлим молитву јачаше;
– Господе Исусе, Боже мој и Спасе,
Ти сваком помажеш, ко у Те узда се.
Буди близу мене, близу моје душе,
Кад неверни почну тело ми да руше,
Буди близу мене, снаго мученика,
Да поднесем муке без страха и крика.
Као овца стојим пред гладним вуцима,
К’о самотна птица пред многим ловцима,
Као риба бедна, мрежом ухваћена, –
Но ја у Те гледам, Господе спасења!
Нек растржу тело к’о јевтину врећу,
Ја се Тебе, Христе, отказати не ћу;
Волим муке с Тобом но све труле сласти,
Ја се клањам, Спасе, само Твојој власти.
Победниче смрти, ђавола и ада,
Кроза ме понови те победе сада!
На свему Ти хвала, Господе и Спасе,
Што сваком помажеш, ко у Те узда се.


РАСУЂИВАЊЕ

Док Христос не постане души све, али све, што уопште има неку непролазну и непроменљиву вредност, дотле човек не може поћи на муке за Христа. Како је св. Марина, петнаестогодишња девојчица, могла поћи на муке за Христа? Јер јој је Христос био све, али све. Како је св. Јулита могла се радовати видећи свога трогодишњег сина Кирика мртва за веру Христову? Опет: јер јој је Христос био све, али све… Ево како св. Тихон Задонски исцрпно говори о томе, како је то Христос човеку све. (У виду разговора Христа с човеком.) „Хоћеш ли себи добра? Свако добро у Мени је. Хоћеш ли блаженства? Свако блаженство у Мени је. Красоту ли хоћеш? Шта је красније од Мене? Благородство ли хоћеш? Шта је благородније од Божјег Сина и Деве? Висину ли хоћеш? Шта је више од Цара небеског? Славе ли хоћеш? Ко је славнији од Мене? Богатство ли хоћеш? У Мени је свако богатство. Мудрости ли хоћеш? Ја сам Мудрост Божја. Пријатељства ли хоћеш: Ко је љубазнији пријатељ од Мене, који душу положих за све? Хоћеш ли помоћи? Ко може помоћи осим Мене? Тражиш ли весеља? Ко ће овеселити изван Мене? Тражиш ли утехе у беди : Ко ће утешити изван Мене? Тражиш ли мира? Ја сам мир душевни. Тражиш ли живота? У Мени је извор живота. Тражиш ли светлости? Азъ есмъ светъ міру.“


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесну бакарну змију у пустињи (IV Мојсије 21), и то:

1. како сав народ хтеде изгинути од уједа змија, док Мојсеј не подиже бакарну змију на мотци;
2. како свак, уједен од змије, чим погледа у бакарну змију, биваше здрав;
3. како бакарна змија предображава Христа на крсту.


БЕСЕДА О ПОТРЕБИ ПОНАВЉАЊА И ПОНАВЉАЊА

За то се нећу олијенити опомињати вам једнако ово, ако и знате и утврђени сте
у овој истини. (II Пет. 1, 12)

   Орач оре у њиви. Не понавља ли орач сваког секунда исти посао? Како би иначе њиву узорао, ако не би одјутрадо мрака дубио бразду за браздом?
   Путник корача путем. Не понавља ли путник свакога секунда исти посао, исти труд? Како би иначе пут прешао, и својој мети стигао?
   Дрводеља даске деља у радионици. Не понавља ли дрводеља са сваком даском исти посао, исти напор? Како би иначе спремио поручени број издељаних дасака?
   Нису ли, браћо, сви наши корисни послови састављени од низа и низа понављања? Нека се, дакле, не олењи проповедник истине, и не каже: рекао сам им, и не ћу да понављам! Нека се не погорди слушатељ истине, и не каже: чуо сам то један пут, и не треба више да слушам!
О проповедниче истине, не убој се да понављаш и понављаш; да поновљено учиш и поновљено опомињеш. Без понављања нити се њива узоре, нити пут превали, нити јапија издеља. А ти си за то, да ореш, да водиш, да дељаш.
   О слушатељу истине, не погорди се и не реци, да си једном чуо истину. Истина је храна за душу. Ти си јео хлеб и данас, и јуче, и прекјуче, и месецима и годинама. И опет ћеш га јести, да би тело твоје било здраво. Храни и душу. Храни је истином, истом истином, и јуче и данас и сутра, све до смрти. Да душа твоја буде здрава и снажна и светла.
  О Господе Исусе, храни нас сваки дан и сваки час истином Твојом – Тобом, о Исусе, храно слатка! Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.

Епископ Јован Пурић, Лепота и радост празника

У оквиру великог издавачког подухвата Отачника, Бернара и Братства Светог Симеона Мироточивог, објављена је књига Лепота и радост празника, Епископа Јована (Пурића). Уредник овог издања је протођакон Радош Младеновић, а за издавача ову публикацију потписује Благоје Пантелић.
                                                         

29. јул 2017.

Монахиња Теодора уснула у Господу

   Дана 23. јула 2017. у касним вечерњим сатима уснула је у Господу монахиња Теодора (Ристивојевић).
   Мати Теодора је пореклом из Гојне Горе. Рођена је 1925. године у  породици  благочестивој, која је Господу и Цркви подарила три монахиње и два монаха – поред м. Теодоре,  монахињу Сузану која је живела у старом Јовању, монахињу Теодосију која је била раваничка сестра, о. Јована дугогодишњег сабрата Раванице, а потом манастира Светог Саве у Аустралији и о. Митрофана, њиховог по рођењу оца и сабрата манастира Преображења.
                                           
   Године 1938. она долази у манастир Јовање (старо). Тога се увек радо сећала и о томе говорила. Сликовито нам је причала о Владики Николају и народу сабраном око њега док беседи испод велике брезе, о радости што је ту са њима, о њеној радости и благодати која је посетила, па је пожелела први пут кад је крочила у манастир да одмах ту и остане. Најчешће се сећала лепих ствари, пуно причала о монашкој љубави, слози, молитви и делима која су произилазила из тога. Говорила је и о тешким временима, сналажењу, преживљавању и дељењу последње “зделице“ хране сиромашнима. Кад би је питали како су све то издржали она би једноставно одговорила “љубав сестринска велика до неба… љубав и ништа није тешко“.
“Родила ме је мајка у воденици… и ево ме у воденици“, говорила је често. Скоро цели свој монашки живот је провела у манастирској воденици у Пријевору из чије мале воденичке собе нико није отишао непослужен и гладан. Говорила је: “има у воденици љеба, ајте сестре подајте“! Уз то су увек ишли лепа реч, осмех и разумевање које су сви добијали од мати Теодоре.
                                     
   У  манастиру је била дуго година на положају намеснице и о свему бринула, како о економским стварима тако и о душама сестрица увек брижно питајући како се боримо. Саветима је укрепљивала, а највише стрпљивошћу и слушањем. Последње три године проводи у манастиру због болести, али на њену велику радост… да се једном врати са послушања својој кући.
   Опело је 25. јула после Литургије служио архимандрит Тимотеј (Миливојевић), а саслуживали су му: архимандрит Јован (Радосављевић), о. Николај (манастир Преображење),  протојереј-ставрофор Љубинко Костић, протојереј-ставрофор Драгољуб Костић, протојереј-ставрофор Милош Босић, о. Теодосије (игуман манастира Рујан), о. Стефан (настојатељ манастира Згодачице), о. Виталије (манастир Студеница), протојереј-ставрофор Славиша Стјепановић и протосинђел Давид (Васиљевић). Појали су многобројни монаси, монахиње и свештеници.
   Опелу је присуствовао и Татомир, брат упокојене монахиње Теодоре, са породицом која је остала на њиховом породичном огњишту. Присуствовали су и многобројни верници.
У беседи је о. Љубинко Костић о мати Теодори рекао: “Са великом  љубављу дочекујући и испраћајући све, била је упућена и на спољни свет, не само на свој унутрашњи монашки живот. Својим унутрашњим животом сведочила је, зрачила у сусрету са светом, са ближњима. Са људима који су у животу имали и радост и тешкоћу умела је да подели све, молећи се за све који су имали велике невоље. Изнад свега њу је красила једна ведрина духа, хришћанска ведрина, монашка скромност, а истовремено узвишено хришћанско господство, тако да је она привлачила Цркви Божијој све оне са којима се сусретала. Била је диван сведок живљења по Богу“.
   Отац Љубинко је истакао и то: “Ми смо истовремено радосни и тужни. Наша туга није туга очајника, него радосна туга верујућих. Ми знамо да је право живљење наше не овде на земљи, него управо на небесима. Монахиња Теодора може сигурно да запева са псалмопевцом Давидом: мили су ми станови твоји Господе“.
      Ми смо дужни сада да њу у молитвама помињемо, а ми се искрено надамо да бројанице у њеним рукама и тихе молитве једне скромне монахиње никада неће стати да се моле за нас!
                                           
           Никољске сестре
           извор: eparhija-zicka.rs

Јован Хиландарац

   Пре 5 година на данашњи дан упокојио се Схимонах Јован Хиландарац, најстарији монах на Светој Гори, у 104. години живота, на метоху манастира Хиландара Мило Арсеница (Каково).
                                   Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
   Отац Јован (Витомир Радојичић) рођен је 1908. у Умчарима код Гроцке. Од најраније младости је био испуњен вером Христовом и духом светосавског родољубља. Након окупације Србије 1941. године Вита Радојичић приступа Србском добровољачком корпусу.
   Крајем Другог светског рата емигрирао је прво у Италију, затим у Немачку, да би се коначно настанио у Енглеској. Годинама је посећивао и помагао манастир Хиландар, а по смрти своје супруге у њему се и замонашио.
   О. Јован (Радојичић) припада значајаној групи хиландарских монаха који су из емиграције придошли у манастир како би ојачали братство. У периоду након Другог светског рата, као и на целој Светој Гори, дошло је до опадања броја монаха. У Хиландару је било свега неколико стараца и постојала је опасност да манастир потпадне под административну управу Свештене општине Свете Горе. На апел који је, међу осталима, упутио и Свети владика Николај Велимировић, одазавали се уз о. Јована и други припадници српске емиграције: Милан Мишулић (о. Митрофан), Брана Јовановић (о. Агатон), Крста Андрић (о. Симеон), Богдан Стекић (о. Јустин).
   Од доласка у Хиландар отац Јован је обављао послушање баштована, а његов молитвени и богоугодни живот наликовао је предивном миомирисном цвету у Врту Мајке Божије. Као плод његовог богонадахнутог труда настале су баште и поврћњаци у Хиландару, Кареји и метоху Мило Арсеница.
   Током Васкршњег поста 2007. године примио је завет Велике монашке схиме. У смирењу и послушању, пишући и радећи до самог краја овоземног живота, о. Јован се тихо припремао за Царско Небеско.
   Отац Јован Хиландарац је био и добар познавалац српског песништва, а и сам је био песник и писац. Написао је неколико књига, од којих је најпознатија она под насловом „Туђинче“. У њој, у четири тома, настоји да сачува сјај људске честитости и лепоте коју је доживео међу својима као дете и као војник. У Хиландару је био омиљен, и међу монасима и међу посетиоцима. Сви који су га бар једном сусрели памтиће га као духовитог, ведрог и оштроумног монаха и старца, испуњеног љубављу.

   Фотографија Саша Жутић
   извор: Пријатељи манастира Хиландар

Концерт у Манастиру Крупа

Александар Шмеман, Зашто верујемо у Пресвету Богородицу?

   У Новом Завету се о Пресветој Дјеви Марији, Мајци Исуса Христа, говори релати-вно мало. Од четворице јеванђелиста само двојица, Матеј и Лука, говоре о рођењу Исуса Христа у Витлејему, а то значи – спомињу Његову Мајку, говорећи о спољашњим околно-стима у којима се збио тај дагађај. Јеванђелист Марко уопште не говори о Дјеви Марији. У Јеванђељу по Јовану Она се појављује само два пута: на самом почетку, у причи о свадби у Кани Галилејској, где се заузела код свог Сина да помогне домаћинима свадбене трпезе ко-јима је у једном тренутку нестало вина. И други пут, на самом крају када је стајала под Крстом на коме је био разапет Њен Син.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: pravoslavie.ru

”Тихи Кутак Христов” (трејлер, радна верзија)

28. јул 2017.

ХЛЕБ ЖИВОТА

Реч уредника

Ја сам хлеб живота. Који мени долази неће огладњети, и који у мене верује неће никад ожеднети (Јн 6, 35)

   Једна од најпознатијих књига православног подвижништва, Казивања једног боготражитеља своме духовном оцу, почиње причом о хришћанину чије је главно дело молитва и чија је целокупна имовина Свето Писмо под пазухом и торба на леђима у којој је суви хлеб, а сав макнадно стечени иметак једно старо издање Добротољубља. Тај непознати хришћански подвижник је ишао од места до места и записивао своје духовне доживљаје, који су нам остали као непроцењиво благо исихастичке духовности. Описана је не само духовна глад за Богом, већ и начин на који се она задовољава - тако што се ум и срце непрестано хране Исусовом молитвом и напајају Светим Писмом и учењем Светих отаца.
Фотографија корисника Лела Марковић             Књижевност
                                        ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 356, јул/август, 2017.                                  

ХРИШЋАНСКИ ПРАЗНИЦИ


                                Буквар Православља, ТВ НС, 1996.
Јеромонах Порфирије Перић садашњи Митрополит загребачко-љубљански
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

МОНАШКИ КРЕДИТ ЗА ОЧУВАЊЕ ОКОЛИНЕ МАНАСТИРА СОПОЋАНИ

Да би се видело најлепше и најмонументалније зидно сликарство 13. века у Европи, не морате далеко да путујете – оно се налази у Манастиру Сопоћани код Новог Пазара. Али, поред све те ванвременске лепоте које пружају сопоћанске фреске, у животу манастира има и проблема, пре свега у заштити околине манастирског комплекса.
video
   Манастир Сопоћани изграђен је у другој половини 13. века. Претрајао је многа паљења, рушења, разарања. Данас, да би заштитили непосредну околину задужбине краља Уроша Првог, монашко братство подигло је кредит за куповину падине. Цена тог земљишта је, кажу, била као да су куповали плац на Дедињу. Не жале се, монашким миром и трпељивошћу све прихватају.
   "Критеријуми и услови за било коју врсту радова, поготово обнову манастира, су врло ригорозни, тако да нам понекад праве сметњу за неке радове и за жељену обнову. С друге стране, то се не поштује у најближој околини, тако да зона заштите није увек поштована. Појављује се дивља градња на шта би требало обратити пажњу убудуће", каже јеромонах Наум.
   Недавно је подигнута џамија која се налази у најстрожој зони заштите просторно културно-историјске целине Стари Рас са Сопоћанима.
   Нелегална градња у тој зони може довести у питање и статус тог споменика на Унесковој листи. У манастирском братству Сопоћана тренутно се размишља о обнови конака као и о градњи Визиторског центра, с обзиром на све већи број посетилаца.
   "То су ствари о којима треба добро промислити, с обзиром на то да ништа од тога што би се тамо изградило и чиме би се још унапредио живот, не сме нарушити интегритет и аутентичност самог споменика – што би последично могло да доведе у питање његов опстанак на листи светске културне баштине", указује историчар уметности Владимир Џамић из Завода за заштиту споменика културе.
   У манастирским братствима се живи ван времена, али не и ван простора. Ту се увек ради и истражује.
   До скора је у народу ова фреска била позната као лепи апостол Јован. Међутим, недавно је утврђено да је то апостол Филип. Живопис Сопоћана настао је чак два века пре Микеланђеловог осликавања Сикстинске капеле.

    извор: www.rts.rs

27. јул 2017.

CHRISTIAN SYRIA + Christian chant in Arabic + Psalm 135

Псалам 135.
Алилуја, (Алилуја) (=Велики Алилујарион). (МТ: Псалам 136)

1. ИСПОВЕДАЈТЕ и славите Господа, јер је добар,
јер је до века милост Његова.
2. Исповедајте и славите Бога над боговима,
јер је до века милост Његова.
3. Исповедајте и славите Господара над господарима,
јер је до века милост Његова.
4. Онога Који једини чини чудеса велика,
јер је до века милост Његова.
5. Који је створио небеса разумом,
јер је до века милост Његова.
6. Који је утврдио земљу на водама,
јер је до века милост Његова.
7. Који је створио светила велика,
јер је до века милост Његова.
8. Сунце за владање даном,
јер је до века милост Његова.
9. Месец и звезде за владање ноћу,
јер је до века милост Његова.
10. Који је поразио Египта с првенцима његовим,
јер је до века милост Његова.
11. И извео Израиља између њих,
јер је до века милост Његова.
12. Руком моћном и мишицом високом,
јер је до века милост Његова.
13. Који је разделио Црвено море на раздељења,
јер је до века милост Његова.
14. И провео Израиља посред њега,
јер је до века милост Његова.
15. И истресао фараона и војску његову у море Црвено,
јер је до века милост Његова.
16. Који је провео народ Свој у пустињи,
јер је до века милост Његова.
17. Који је поразио цареве велике,
јер је до века милост Његова.
18. И побио цареве моћне,
јер је до века милост Његова.
19. Сиона, цара Аморејског,
јер је до века милост Његова.
20. И Ога, цара Васанског,
јер је до века милост Његова.
21. И дао земљу њихову у наслеђе,
јер је до века милост Његова.
22. У наслеђе Израиљу слузи Своме,
јер је до века милост Његова.
23. Јер у понижењу нашем спомену нас Господ,
јер је до века милост Његова.
24. И избави нас од непријатеља наших,
јер је до века милост Његова.
25. Који даје храну свакоме телу
јер је до века милост Његова.
26. Исповедајте и славите Бога Небескога,
јер је до века милост Његова.

ПСАЛТИР са девет библијских песама, Манастир Хиландар, Манастир Грачаница, Манастир Цетињски, Манастир Тврдош, Братство Св. Симеона Мироточивог, Васкрс, 2000.
CHRISTIANITY IN SYRIA. Arabic Orthodox chant of Psalm 135 by the School of Ecclesiastical Music (SEM) in the Orthodox Archdiocese of Mount Lebanon-Lebanon. Holy Christian sites in Syria: Eastern Orthodox and Syriac Oriental Orthodox monasteries in Syria.

ХРИСТИЯНСЬКА СИРІЯ. Православний християнський спів "Алілуя" арабською мовою. Святі християнські місця Сирії. Церкви Дамаску та Алеппо. Древні монастирі Сирії.

CHRÉTIENS DE SYRIE. Chrétien orthodoxe chant en arabe de la Église orthodoxe. Des sites chrétiens en Syrie: orthodoxe et syriaque orientale monastères en Syrie.

ХРИСТИАНСКАЯ СИРИЯ. Православное песнопение на арабском языке "Аллилуя" (псалм). Святые христианские места Сирии.

المسيحية في سوريا. الأرثوذكسية المسيحية يهتفون باللغة العربية من قبل جوقة الكنيسة الأنطاكية المسيحية.

МОНАХ ТРЕБА ДА ЧУВА УНУТРАШЊУ СЛОБОДУ ОД СПОЉНИХ УТИЦАЈА

Беседа Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила за братском трпезом у Оптиној пустињи 20. јула 2017. године.

   Данас на нашем монаштву лежи велика одговорност. Монаси су, са једне стране, попут истуреног одреда црквене „армије“; са друге стране, то је одред који се повлачи последњи. Управо је због тога током своје историје монаштво одиграло велику улогу у очувању јединства Цркве, побеђивању јереси и расколничких тежњи. Али та одговорност не треба да храни гордост, већ напротив, да побуђује монаха на стални духовни раст; а ако неко сматра да је призван да доприноси очувању православне вере, онда и на интелектуални раст, јер се данас православна вера суочава са великим изазовима из спољашњег света.
                                 
   И то нису они изазови који су постојали у дубокој старини, о којима добро знамо из историје Цркве. Данас мало ко оспорава деликатност богословске мисли или одлуке Васељенских и Помесних Сабора. Али постоји врло условна и често лукава подела на: савремене и несавремене људе. Ако под савременим човеком подразумевамо онога ко се уклапа у ток друштва, ко живи као сви, то је велика заблуда. Заправо, савремени човек је онај ко уме критички да оцењује оно што се догађа у свету. Сви ми пливамо у реци времена, никоме није дато да се исчупа из ње; али може се пливати неразумно, ослањајући се на то, да они који пливају поред нас знају куда их вода носи, а може се пливати и свесно, бирајући свој сопствени пут. За то је потребно да човек зна да плива и супротним током. Када Господ говори: „не бој се, мало стадо“ (Лк. 12:32), када Он говори да је „узак пут“ који води у Царство Небеско (Мт. 7:14) — Он управо о томе говори. Не о широкој реци, у којој је лако пливати, већ о уском путу који захтева свестан и критички однос према свему што се догађа у свету.
   Зашто је то тако важно за монахе? Зато што монах треба да чува унутрашњу слободу од спољних утицаја. Једино чиме треба да се руководи је дубока вера, искрена и срдачна молитва. А све оно што споља управља свешћу огромне количине људи, монах треба да прихвата критички. Постоје врло корисни сигнали који долазе споља, и било би неправилно да се игноришу. Али, поред њих, постоји и много опасних и штетних сигнала. Испит монашког живота се и састоји из тога да се следе речи апостола Павла „уклањајте се од сваког зла“ (1 Сол. 5:21). Ваља много да зна, али у срце и разум треба да прима само оно што је проверено Словом Божијим, учењем Цркве и својом сопственом савешћу.
   Ето зашто су манастири увек били бедеми Православља. То нису опскурантске заједнице које ништа не признају, ничему не придају значај, живе искључиво према сопственим унутрашњим правилима, — уопште није тако! Прави монах је онај који чува критички поглед на свет око себе. Критички — не значи и негативни, као што знате. Сасвим је могуће имати и позитиван поглед на многе ствари које се догађају. Али критички поглед подразумева способност оцењивања догађаја у свету, полазећи од онога што нам је дао Сам Господ, тојест нашег црквеног Предања, које потиче од светих апостола.
   Црква треба да узима у обзир све што се дешава, да придаје пажњу променама у свету који је окружује, како би изградила правилну пастирску и мисионарску делатност. Не можемо избећи владање савременим знањима, али треба да чувамо унутрашњу слободу, да стихија овог света не уништи наш унутрашњи свет. Искрено речено, на томе се и заснива непролазни значај монаштва у Православној Цркви.
   Монаси треба, пре свега, да чувају православну веру. Да је чувају и буду способни да одговарају на изазове савременог света, да одговарају убедљиво, не само речима, него и својим животним искуством. Јер манастир није академија наука, нити универзитет где се долази за неким посебним знањима. Овде долазе са својим тугама и радостима, да се добије велико монашко искуство. Зато је у животу монаха најважнији његов унутрашњи, духовни свет. Треба чувати свој монашки позив, никада не расипати снагу на ситнице, не заносити се оним што често осваја душу и што је у својој суштини грех. Треба чувати завете, чувати монашко братство, чврсту и чисту молитву, и тада ће се око монаха спасавати на хиљаде људи.

   Патријарх Московски и целе Русије Кирил
   Са руског Ива Бендеља
   извор: www.pravoslavie.ru

Порука Свете Горе о Светом и Великом Сабору на Криту

Свештена заједница  Свете Горе, Атос
У Кареји
17/30. јуна 2017. године
Бр. прот. Ф.2/32/1400
2/7
                Порука Свете Горе о Светом и Великом Сабору на Криту
   На данашњи дан, 17/30. јуна 2017. године, сазвано Две стотине шесто  ванредно двоструко Сабрање Свете Горе, које се састоји од двадесет ванредних и двадесет редовних представника Свештене Заједнице, а у вези са већ објављеним званичним текстовима Свете Горе у последње време – како њених ставова пре Светог и Великог Сабора, тако и оцене коначних текстова Сабора – подстакнуто осећањем одговорности и поштовања према нашој Светој Цркви и њеној пуноћи, познаје следеће:

26. јул 2017.

Светом архангелу Гаврилу

Даница Црногорчевић(Никић)
Фотографија корисника Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић
Фотографија корисника Ненад Илић
ХИЛАНДАРСКИ АРХАНГЕО ГАВРИЛО

Сабор свих Светих Хиландараца

                                                       
   По типику који се држи у манастиру Хиландару, данас се прославља Сабор хиландарских Светих.
   Службу Сабору Светих и Преподобних Отаца у Хиландару просијавших, саставио је прота Мирко Р. Павловић 11/24. фебруара 1972.
   Поред овог празника, особеност хиландарских празника је и нарочито састављена служба за други дан Ваведења када се у овој светогорској обитељи празнују Преподобни Симеон и Свети Сава, заједно.

   извор: svetogorac.blogspot.rs

Православне заједнице у Индији, држава Махараштра

Nana Peradze, Vierge Pure

извор: Editions JADE

У Француској 500-700 хиљада православних хришћана

   Приручник Православне Цркве недавно објављен у Француској пружа свеобухватне и практичне информације о православном животу у Француској. Он представља детаљну мапу која приказује локације свих правосланвих парохија, манастира и епархија у Француској по регионима, и пружа обавештења о православним епископима (чланови Конференције  православних Архијереја), свештеницима и ђаконима, а и о блаженопочившем свештентсву. Ново издање садржи информације о радионицама икона, православним хоровима, православним листовима и часописима, документарцима и уметничким издањима, свећама и књижарама, и православним покретима у Француској.
              
   Број православних у сталном је порасту у Француској, према наводима Приручника, који говори о броју од 500.000. Католичка публикација “La Croix” (Крст - пр. прев.) говори о броју од 700.000, где превладавају Руси и Румуни који су пристигли претходних година. Овај број обухвата скоро 75.000 који стално похађају богослужења, као и оне који долазе на велике празнике, и сви они који су крштени у Православној Цркви, сматрајући себе православним.
   У позном 19. веку у Францукој је било 20.000 православних, а 200.000 крајем 20. веку. Постоји око 278 парохија у Француској (160 у 2000; 238 у 2010), међу којима 21 манастир, од којих је први основан 1934, а већина осталих основани су после 1991. године.
   Број свештеника такође стално расте. Према информацијама из 2017, тренутно има 10 Архијереја, и 330 свештеника и ђакона (300 је било 2010). Највећи број парохија припада Румунској Православној Цркви, њих 91. Француска има тренутно три богословске школе, међу којима Православни богословски институт Светог Сергија у Паризу, основан 1925. године, а који је био прва православна институција у Западној Европи.
   Све то раног 19. века православне службе одржаване су у Француској у специјалним приликама, као у време посете цара Александра I Паризу 1814. године. Париз је примио и прву руску православну капелу 1816. године и прву грчку православну цркву отворену у Марсеју 1834. године.
   Потреба за овим издањем нарасла је услед сталног интересовања за Православљем у Француској, а посебно недавно од кад су отворени руски православни духовни и културни центри у Паризу и Страсбуру, као и недавни православни догађаји широм земље. А значајнуулогу игра и иконографија, црквена музика и лепота православних богослужења.
   Од 1963. г. јавни информациони канал на француској телевизији емитује сваког месеца емисију по имену „Православље“ ,а католички канал WHO сваког месеца емитује програм под н азивом „Православље, Овде и Сада“. Радио Нотр-Дам недељно емитује „Светлост Православља“ од 2012. године, а сајт orthodixie.com пружа информације о Православљу од 2005.

   извор: www.spc.rs

Василије Гондикакис, МУЊА ВЕЧНОЖИВОГ ОГЊА

Манастир Превлака, ПЕТРОВДАН, 2017.
извор: www.manastirprevlaka.me

25. јул 2017.

ХВАЛА ВАМ ДО ВИСОКА НЕБА!

У мом Старом Грацком, већ осамнаест година, нема друге сетве и жетве - осим црнине и гробне тишине. Ових помен-дана, кад ни сузе немам, било ми је тешко и претешко. Хвала свима који сте својом сузом били на страни мојих сусељана. Сви смо онамо један и једини род. ХВАЛА!!!

   Мошо Одаловић
                  Фотографија корисника Moso Odalovic

БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

   Свети Јован Дамаскин поверовао је предсказању Светог Саве Освећеног да ће у његов манастир у Палестини једном доћи царски син који ће се звати Сава и да ће пред њим пасти патерица - његов игумански штап којим му треба дати заједно са иконом Пресвете Богородице названом Млекопитатељница и придружио је драгоценостима које треба дати царском сину из непознатих крајева и чудотворну икону Богородице Тројеручице.
   Икона је била највећа драгоценост Светог Јована Дамаскина. Наследио ју је као породичну икону, а кад му је због сплетки иконоборачког византијског цара калиф као издајнику одсекао десну шаку, преко Јованових молитава пред Богородичином иконом дошло је до чудесног зацељења. Свети Јован додао је на окову иконе сребрну шаку.
   Пред смрт одлучио је да Икону која је добила име Тројеручица остави уз дарове Саве Освећеног непознатом принцу монаху.
   Пет векова касније у манастир Светог Саве Освећеног долази наш свети Сава. Враћа се на Свету Гору са две драгоцене иконе и патерицом светог игумана.
   Са царем Душаном икона стиже као благослов у Србију, Бива и у Студеници али се у тешким годинама турског пустошења манастира враћа у Хиландар, на леђима богомвођеног магарета, које се мртво срушило на земљу чим су монаси преузели његов драгоцени терет.
Крајем петнаестог века после смрти хиландарског игумана, у манастиру настаје спор око избора новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем.
   Чудесно се поставља на игуманско место. Постаје игуманија манастира, а сваки предстојник манастира од тада поставља се поред ње, на друго место.
   И данас је у игуманском трону украшена даровима оних који су доживели од ње исцељења.
Има оних који постављају питање зашто жене не могу на Свету Гору. А не виде да жена влада Светом Гором. Пресвета Богородица присутна у својим чувеним посебно поштованим иконама у свим светогорским манастирима.
   А икона Пресвете Богородице Тројеручице стара најмање 1400 година међу њима има посебно место.
   Најсветија и најпознатију српску икону нису иконописали Срби, не налази се у Србији а ипак посебно бди над Србима, подсећајући их на тиху моћ љубави Пресвете, љубави веће од света.
Данас је њен празник. Помолимо јој се и не престајмо...

   ђакон Ненад Илић
   Фотографија корисника Ненад Илић

Тросунчаном светлошћу ,озари ме,Тројеручице

                                                               
Онога дана
Када си на магарету
Одлазила од нас
остасмо сироти

Хитала си
натраг
међу торжествене
мужеве
и високе кипарисе
Хилендарске

Тамо где се речи
не претварају
у муку,лаж и клетву
већ у Химне
и поезију

Трећом руком
док си брисала
сузе материнске
жалећи
децу
што ће се тек
родити
ниси оклевала
да бациш
семе
наде
на будуће
песнике и Химнографе.

Велентина Терзић
извор: valentinaterzic.blogspot.rs

Чудотворна икона Пресвете Богородице ТРОЈЕРУЧИЦА

Иван В. Лалић, ШАПАТ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

Опрости, мајко света, опрости
Што скрушено се обраћам у бдењу,
Што утук свукупној мојој злости
У продуженом тражим магновењу
Те једне ноћи која светлост зрачи
Из своје сенке, из најгушћег мрака –
Јер све што хоће мрак да обезначи
Постане светлост у знаку твог знака;

Опрости, мајко, што приземну беду
Доводим грешно у присмотру твоју;
Знам да сам овде тек један у следу
И да ми глас је зуј пчеле у роју,
Ал зато слутим да смисао роја
Зависи и од заблуделе пчеле –
Целине што се бесконачно деле
Да суштост чине недељивог броја.

Опрости ми то шаптање у тмини,
У созерцању таштине, што иште
Насушно чудо које светлост чини
Кад усред мрака ствара уточиште;
Опрости, али боли ова шака
У зглобу пререзана, ови прсти
Којима дробим хлеб, којима се крстим;
Опрости ми што крварим из мрака.

Опрости ми, и учини да срасте
Са својом кошћу кост, са стаблом грана;
У сребро ћу да скујем своје красте,
Да слава твоја буде моја рана;
Опрости преступ моје пролазности
Која се чуду као правди нада,
Опрости мојој кости, мојој злости,
Али учини чудо. Овде. Сада.

извор: klubmladihpesnika.blogspot.rs
                                

Тропар Тројеручици

Монаси манастира Ватопед
извор: Ivan Terzic

24. јул 2017.

СЛАВА БОГУ ЗА СВЕ

Где-то там далеко, и когда-то давно
Жил премудрый и опытный старец.
Он говорил, непрестанно твердил:
«Слава Богу за скорбь и за радость»,
Слава Богу за все, слава Богу за все,
Слава Богу за скорбь и за радость.

Разговори о вери: Промоција књиге "Веровах, зато говорих"

Протојереј Александар Шаргунов: НЕДЕЉА СЕДМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

   Данашње Јеванђеље благовести нам о исцељену двојице слепаца и немога. У каквом се само жалосном стању налази овај свет и како су разноврсне несреће људске! Немога су привели Христу, одмах након што су отишли слепци који су прогледали. Како је неуморан Господ наш у делању добра и како непрекидно једно добро дело следује за другим! Ризнице његовог милосрођа су свагда изобилне и ма колико чудеса чинио, њихов извор никада не може пресушити.
   Два слепца иду за Христом и вичу: “Помилуј нас Исусе, сине Давидов. Обећање дато Дави­ду, да ће се од његових потомака, јавити Месија, било је добро познато израиљском народу. У то време је било свеопште очекивање Његовог доласка. Ови слепци знају, исповедају и обја­вљују по улицама Капернаума да је Месија дошао, да је Он овде. Заиста задивљујуће: они који су, Божјим Промислом, лишени телесног вида, могу имати очи разума у тој мери просвећене да могу распознавати велика дела Божија, сакривена од мудрих и разумних. Пред собом има­мо праву, истинску, веру.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

   Они моле једино за милост. Научимо се и ми оваквој молитви. Ма колико да су велике наше потребе, наше невоље, не треба нам ништа више, осим тога, да Господ буде милостив према нама. Само једно молимо од Господа: да будемо причасни Његовом милосрђу. Нека нас чак и не исцели и не избави од те несреће, која нас је данас задесила – уколико милост Његова буде са нама, то ће нам бити довољно – бићемо утешени.
   Обратимо пажњу на то да они не говоре сваки за себе: „помилуј ме“, већ обојица моле један за другог: „помилуј нас“. Они су се спријатељили у својој несрећи и њихова је молитва сједињена ка Господу. Уколико би сав наш народ схватио у каквој се само невољи налазимо, каква нас је општа несрећа све задесила, уколико би се једним устима и једним срцем обратили Господу, чудо би се дого­дило. У Христу има довољно милости за свакога и за све.
   Слепи иду за Христом вичући за помоћ, а Он као да их не примећује. Много је народа ишло упоредо са њима и сви су они викали, а затим, можда, када би Христос прошао, они су једно­ставно заборављали на све. Он управо жели да види да ли је њихова молитва истинита, да ли је ре­ално схватање несреће у којој се налазе. Понекад Он не реагује одмах на наше молитве, да би оне постале дубље и да би смо још више зажелели избављење, које не можемо задобити од­мах након прве речи. Господ жели да нас научи да будемо истрајни у молитвама, да се увек молимо и не очајавамо.
   И још један важан детаљ. Када је Христос ушао у дом, слепи су ишли за њим и тек тамо му пришли. Због тога што им није одговорио док су ишли друмом, били су принуђени да уђу за њим у кућу. Свети оци у томе виде нарочит смисао. Пре или касније, сваки од нас мораће да се сретне са Христом насамо. Добро је молити се у Храму са свима, у присуству бројног на­рода, великим празницима када дух свопштег празновања и нас невољно захвата. Али на крају краје­ва, сваки од нас треба да се сусретне са Христом лично и то је од пресудног значаја. То се може догодити или у храму или на домаћој молитви или када нас задеси несрећа. Сам Господ жели да се то са нама догоди. Двери Христове увек су отворене за оне који непоколебиво иду за њим. Али тај сусрет са Христом треба да буде скривен и зато, када су слепи прогледали, Христос им је строго рекао: „гледајте да нико не сазна“.
   Данашње Јеванђеље нам напомиње да наша молитва треба да буде спојена са несумњивом вером. Христос пита слепце: „Верујете ли да могу то учинити?“ и одговара им: „По вери ва­шој нека Вам буде“. Он би могао, каже св. Јован Златоусти, једном речју одмах исцелити све слепе, неме и глуве по свој земљи. Али који би био смисао тога? Човек би био постављен на исту раван са неразумним животињама, без слободне воље и слободног избора, лишен свог узвишеног предназначења. Али човек је управо зато човек, што стоји пред избором добра и зла. Уколико изабере добро, ступа у зајеницу са Богом и постаје син светлости, наследник Његовог небеског Царства. Уколико изабира зло, постаје униженији од неразумних створења, погружавајући се у таму најкрајњу.
   Није ли се исто то догодило и са немим, о чијем се исцељењу даље говори у данашњем Је­ванђељу? Он је био попут бесловесног створења. Често понављамо да се данас све чини да би се људи, пропагандом скотске похоте, претворили у бесловесна бића. И оно најважније, што се данас дешава у свету, јесте обесмишљавање речи. Мешају се свете и нечисте речи, лаж од­јекује телевизијом као и развратност и већ се нико не стиди да јавно износи срамоту сваке врсте. Још мало, чини се и почеће да мумлају и реже.
   Христос је најпре из немога изагнао демона а потом је овај почео да говори. Замислите да га је Господ исцелио од немила, а оставио све остало као и до тада. Шта би се догодило?    Ослобођеним језиком, развезаним од уза које су га спутавале, неми би почео да хули на Бога и на човека и да похваљује грех. Господ нам данас показује колико је таква слобода застрашу­јућа и где ћемо наћи спас од данашњег свеопштег слепила и немила. Он удара у корен зла и отклања његов узрок. Сатанска сила, која је свезала наш народ, може бити уништена једино силом Божијом. Само истинском вером можемо стећи дар прогледања. Само кроз праву моли­тву отварају се уста која приносе хвалу Господу.

   извор: manastirpodmaine.org

23. јул 2017.

ПОБЕДНА ПЕСМА

Дечији црквени хор "Благослов", Сремска Митровица
Манастир Вазнесење, 23.7.2017.


ОД ТРАЖЕЊА ДО МОЛИТВЕ - КАКО СЕ ОДНОСИМО ПРЕМА СВЕЦИМА

Где је дугме које треба да притиснем?

   Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе.
ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

22. јул 2017.

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ


извор: Max Fabris
Света Православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула....Безбројне милости указује Дјева Богородица онима који се моле пред Њеном Казанском иконом - једном од најраспрострањенијих у Русији икона Пречисте наше Матере, Покровитељице православног руског народа. Посебно поштована чудотворна Казанска икона налази се у Московској Богојављенској патријаршијској саборној цркви.

ГОДИШЊИ ПОМЕН СХИ-АРХИМАНДРИТУ ЈУЛИЈАНУ (КНЕЖЕВИЋУ)

   GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 10
    У понедељак 17.јула одслужен је годишњи помен о. Јулијану, игуману студеничком, који је сахрањен на гробљу манастира Градац. Окупило се много оних који су га за живота познавали и волели: монаштво из манастира Студенице, Раче, Вазнесења, Каменца, мештани из околине манастира Студенице и Градца.
   Отац Јулијан је благословом епископа жичког Стефана (Боце) заслужан за изградњу и обнову монашког живота у манастиру Градац.

   извор: manastirgradac.rs
                       GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 24
                       GODISNJI POMEN SHI-ARHIMANDRITU JULIJANU 2017 - 33

Обновљени споменици родитеља Николе Тесле

   Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Горњокарловачког г. Герасима, у претходном периоду изведени су радови на обнови и заштити споменика родитеља Николе Тесле.
   Отац нашег светски познатог научника, прота Милутин Тесла (1819-1879) службовао је при храму Светих апостола Петра и Павла у личком селу Смиљану, и не само да је био одличан свештеник, већ и просветитељ, врсни проповедник и песник, а његова мајка Георгина (Ђука) Тесла (1822-1892) потиче из старе свештеничке породице Мандића, од оца свештеника Николе Мандића. Прота Милутин и протиница Ђука имали су петоро деце. Два сина: Данила и Николу и три кћерке: Милку, Ангелину и Марицу. Позната су имена три Ђукине сестре које су такође биле удате за свештенике: Стака, удата Алагић, Марија удата Мајсторовић и трећа Смиљана удата за Тому Обрадовића (свештеник у Грачацу, 1887).

   Иницијативом садашњег пароха госпићко-смиљанског јереја Драгана Михајловића, а несебичношћу и добротом донатора г. Душка Љуштине из Загреба и г. Раде Шербеџије, обновљен је споменик овим знаменитим људима и родитељима нашег генијалног научника Николе Тесле, чију оставштину треба да чувамо за будућа поколења, као што је он своје изуме несебично дао човечанству и тиме га задужио за вечност.

   извор: www.eparhija-gornjokarlovacka.hr

Студеница међу манастирима европске културне баштине

СТУДЕНИЧКИ КАМЕН

Кад год дођем у Студеницу спопадне ме необична фасцинација каменом. Не знам ни једну грађевину коју кад видим толико желим да је додирнем и помилујем. Лепота обрађеног мермера, прикује пажњу сваког ко приђе чипкама на прозорима и вратима мајке свих српских цркви. О каменим украсима Студеничке Богородичине цркве објављене су многе монографије и студије, али мермер на најлепшој фасади Србије, камен њених подова и зидина које је штите, у својој једноставности је још је скупљи и лепши.
А агресивна оштрина технике која се користи на снимању некако још више подвлачи мекоћу камена.

ђакон Ненад Илић

313. ( 1700 година слободе хришћанства ) 6. епизода, У овом знаку ћеш победити

21. јул 2017.

Свети Прокопије

1. Св. вел. муч. Прокопије. Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и у том јави му се Господ и чу се глас: „Неаније, камо идеш, и на кога устајеш?“ у великом страху упита Неаније: „ко си ти, Господе? Не могу да те познам.“ У том се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус распети Син Божји“. И још му Господ рече: „овим знамењем које си видео побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом“. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор 12 жена и рекоше му: „и ми смо слушкиње Христове.“ Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их св. Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње св. Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих 12 жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева такође поверова у Христа, те свих 13 буду погубљене. Када св. Прокопије би изведен на губилиште он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада св. Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303 год.

око 1600.
извор: riznica.hilandar.org
2. Св. Прокопије Јуродиви. Устјужски чудотворац, †1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се по том заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.

3. Преп. Теофил мироточиви. Родом из Македоније, из села Зики. Човек врло учен и велики подвижник. По поруџбини Цариградског патријарха Нифонта путовао у Александрију, да испита, истина ли је, да је патријарх Јоаким покренуо гору и испио отров без повреде, нагнан на ово од јевреја и муслимана. Уверивши се у истинитост ових чудеса Теофил се врати у Св. Гору, где се подвизавао, најпре у Ватопеду, па у Иверу, и најзад у келији св. Василија близу Кареје. Понуду да се прими за архиепископа Солунског овај свети човек одбије. Дубоким безмолвијем, богомислијем и срдачном молитвом успео да очисти ум свој од свих страстних помисли, тако да је постао чисти сасуд Духа Светога у коме је живео Христос. Пред смрт нареди свом ученику Исаку, да кад буде умро не сахрањује га но веже конопцем за ноге, одвуче и баци у поток. Са великим страхом ученик тако и учини. Но Промисао Божји открије мошти св. Теофила, и када их пренесу у његову ћелију, почну точити миро чудотворно. Упокоји се 8 јула 1548 год.

Кад је воља Бога свемудрога
Гонитељи постају му слуге,
Мрзитељи – дивни апостоли,
Безбожници – вере ревнитељи.
Вољом Божјом Савле поста Павле
Неаније – свети Прокопије.
Прокопије против Христа пође,
К’о хришћанин својој мајци дође.
Муке спреми, а сам муке прими,
Изненадно познаде истину,
Поклони се Божијему Сину,
Преста служит’ цару земаљскоме.
Поста слуга цару небесноме.
Цар небески дарива га даром,
Даром моћи невољним помоћи.
Како онда тако и данаске:
Прокопијем невољни се блаже,
Јер он данас к’о негда помаже.

РАСУЂИВАЊЕ

Св. Антоније учи: „страхуј, да не постанеш чувен због ма каквог дела свога. Ако те почну хвалити због твојих дела, не радуј се томе и не наслађивај се тиме: држи их у тајности колико можеш и не дозвољавај никоме да говори о њима“. Колико би више било мира и радости међу људима на земљи, кад би бар један део људи примио к срцу ове свете речи! Св. Теофил и ако је живео повучено у св. Гори као прост монах био је чувен у свима патријаршијама источним како због своје учености тако и због добродетељног, подвижничког живота. Једном се догоди, да патријарх цариградски Теолипт посети Солун. Архиепископска столица у то време беше у Солуну упражњена. Солунски хришћани једногласно замолише патријарха, да им постави Теофила за архиепископа. Патријарх, земљак и пријатељ Теофилов, напише Теофилу својеручно писмо, којим га позове да се прими архиепископског престола. Смирени Теофил, бојећи се славе људске, а не могући лако отказати патријарху, одмах прими велику схимну, и о томе извести патријарха додавши: „ако Бог да, видећемо се у царству небеском“. Тако су се духовни дивови, које Црква назива светитељима, бојали сујете и славе људске.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно претварање горке воде у слатку (II Мојс. 15), и то:

1. како жедни Израиљци наиђоше у Мери на горку воду, и не могоше је пити, те народ поче викати на Мојсеја;

2. како Бог нареди Мојсеју, те метну дрво у воду, и вода поста слатка;

3. како то дрво предображава Крст Христов, којим се горчина живота нашег претвара у сласт;

4. како је цело моје биће горка вода док год не унесем у себе Христа распетога.


БЕСЕДА О КАМЕНУ ЖИВОМ

Кад дођете к њему, као камену живу…
и ви као живо камење зидајте се у кућу духовну
и свештенство свето. (I Петр. 2, 4- 5)

Шта означава камен, браћо, ако не постојанство? Чему нас учи камен, браћо, ако не постојанству? Камен живи пак означава бесмртност. Каменом живим именује апостол Христа Господа, зато што је Он бесмртник и дародавац бесмрћа. Камењем живим именује апостол и хришћане, као причаснике бесмрћа Христова.
Како мисле неверници, браћо, шта бива с човеком на крају крајева? Они мисле, да с човеком на крају крајева бива што и с каменом: човек умире, постаје нечувствен, и претвара се у прашину. А камен је већ мртав, нечувствен, и под околностима претвара се у прашину. И тако и неверни и верни упоређују човека с каменом, неверни – због мртвости и нечувствености камена, а верни – због трајности и постојанства камена. За прве је камен символ смрти, за друге – символ бесмрћа.
У истини без Христа људи су били, и јесу увек, као мртво камење. Но Христос је као камен живи; прикосните се само Њега, и ви ћете бити као живо камење. Зидајући кућу зидар бира само оно камење, које је отесано и приготовљено да згодно улегне уз друго камење у зиду; неотесано, неприготовљено, рогобатно и трошно одбацује. Зидајући дом, или храм, Свога бесмртнога царства Христос бира људе, као зидар камење, са једном особином, на име – живе, духовно живе. Духовно мртве људе Господ одбацује као трулу грађу, а само оне прима, који као живи личе не Њега, и који згодно улежу уз друго живо камење, а то су ангели, пророци, апостоли, и светитељи уопште. Постарајмо се, браћо, да будемо свештена грађа за свештени дом царства Христова, које Он даноноћно зида, да га са свршетком времена потпуно заврши.
О Господе Исусе, стројитељу царства небескога, оживи нас Духом Твојим Светим, и узидај и нас као живо камење у дом славе Твоје вечне. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Сабрана дела, Глас цркве, Шабац, 2013.