Translate

22. октобар 2017.

Митрополит Амфилохије, Значај манастира Студенице за српску просвету

          - извод из чланка епископа банатског Амфилохија Радовића -

                                                       Врх стране

22.10.2017.
  Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, "мајком, кореном и главом светих цркава у Србији". Она је заиста то и била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури српског народа. Ово су неки од важнијих аспеката основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању у целини.

Свети владика Николај, ВЕРА НАША

Обнова моста у Горњој испосници Светог Саве

   Када из правца места Ушћа кренете магистралним путем према Ивањици, наилазите на чувени средњовековни манастир Студеницу, с правом назван „мајком свих српских цркава“. Када наставите даље уз бајковити кањон не баш мале реке Студенице према Ивањици, на седмом километру од манастира, видећете таблу на којој пише „ Доња испосница светог Саве, 20 минута пешачења / Горња испосница светог Саве, 40 минута пешачења“. Преко пута те табле почиње добро обележана пешачка стаза, која вијугаво узбрдо води на поменута места.
   Горња испосница је по много чему занимљива и јединствена. Њу је, по предању подигао и у њој је боравио, највећи српски син, духовни отац и просветитељ нашег народа – Свети Сава. Место које је изабрано за подвиг посебно је упечатљиво. То је једна мала зараван на планинској стенској „греди“ обронака масива планине Чемерна која има лучни изглед и као жижа од лупе прикупља сунчеве зраке са југа и запада.
   
   У Горњој испосници је урађен најстари сачувани препис Студеничког типика Светога Саве. Препис је начинио монах Аверкије Хиландарац 1619. године, и исти се сада чува у националном музеју у Прагу. Црквица која се ту налази посвећена је Светом Ђорђу.

Конзерваторско – рестаураторски радови на грађевинама у манастиру Студеница током јесени 2017. године

   Извођење конзерваторско-рестаураторских радова у манастиру Студеница у овој години обухвата завршетак археолошких истраживања пирга који је датован у рани 15. век, са конзервацијом, делимичном обновом и презентацијом унутар манастирског комплекса, радове на санацији кровних конструкција и препокривању Савине трпезарије и Ризннце, обнову дрвене прилазне конструкције у Горњој испосници Св. Саве, као и уређење винског подрума у конаку из 18. века.
 

21. октобар 2017.

ДУХОВНЕ ПОУКЕ: Азбука истине - "А"

 Фотографија корисника Православие.RS

МОНАШКИ ПОСТРИГ – ДРУГО КРШТЕЊЕ ИЛИ БРАК ДУШЕ СА ХРИСТОМ

   Говорећи о светим тајнама, желио бих да кажем нешто о светој тајни монашког пострига. Да ли је монашки постриг света тајна? Наравно да јесте! Као што Црква благосиља брак мушкарца и жене који желе да створе породицу, тако и за човека или жену који желе да живот посвете Богу и живе у целомудрености, Црква благосиља другу свету тајну – монашки постриг! Како је диван обред ове свете тајне! Уколико сте чули да се неко монаши у неком манастиру, пођите тамо, јер ћете уживати не само у ономе што ћете видети, него и чути!
  

Отворена изложба цртежа Мати Ефимије "Мислим, тражим, чекам"

Фотографија корисника Snežana Đenović

Марие Дево, Чистая

20. октобар 2017.

Самостална изложба: Мати Ефимија „МИСЛИМ ТРАЖИМ ЧЕКАМ“

У четвртак 19. октобра 2017. године, у Галерији '73 у Београду, отворена је самостална изложба слика и цртежа Ефимије (Јасне) Тополски, под називом „МИСЛИМ, ТРАЖИМ, ЧЕКАМ“.

преузми:

Епископ пакрачко-славонски, г. Јован (Ћулибрк)
извор: efimija.yolasite.com
Игуманија Ефимија рођена је као Јасна Тополски 1965. године у Београду, где је завршила Средњу дизајнерску школу - одсек графика, а затим и Факултет ликовних уметност на одсеку за сликарство. Магистрирала је сликарство 1991. године на ФЛУ-у. 
Током студија у Београду имала је две самосталне изложбе; једну у Галерији Дома омладине Београда 1990. године, а другу 1991. године у Галерија ФЛУ, која је уједно била и њена магистарска изложба. Такође је учествовала у низу групних изложби са својим колегама са факултета. Добитник је више награда за сликарство за младе.
Планирала је сликарску каријеру, али након студијског боравка у Паризу где не проналази оно за чим трага, одлази у манастир 1991. године и тако улази у нове просторе духовности и у нову фазу живота коју схвата као стајање „Пред лицем Бога живога“. 
  Фотографија корисника Snežana Đenović 
У том периоду, и управо под тим називом,  по њеним радовима настаје документарни филм, аутора Ивице Видановића, који је награђен на Фестивалу документарног и краткометражног филма у Београду, 1999. године. На фестивалу Ефимија је добила награду за сценарио.
Током боравка у манастиру, у њеном стваралаштву смењују се периоди „сакралне и савремене“ уметности.  Паралелно се бави истраживањем иконописа у "модерној форми", настојећи  да вечну лепоту иконе испише својим аутентичним рукописом - Светлописом. Из тог рада произишло је више самосталних изложби икона, као и велики број иконостаса. Неки од најзначајнијих пројеката на којима је Ефимија радила су осликавање Цркве Светог апостола Павла у Требињу и Саборне цркве у Шибенику.
Истовремено, своја унутрашња емотивна стања, као и доживљај света који је окружује, бележи већ одавно изграђеним и препознатљивим сликарским рукописом. Резултат тог рада су нове самосталне изложбе: "Светлопис" у Галерији Бански двори у Бања Луци 2007. године, затим изложба "Све што дише, нека хвали Господа", у Галерији `73  у Београду, као и изложба на обновљеним темељима Саборне цркве у Мостару "Хвалите Господа", обе одржане 2010. године.
  Фотографија корисника Snežana Đenović
Половином ове године организовала је изложбу цртежа под називом „Лове хуртс“ у оквиру манифестације Јефимијини дани у Трстенику, која уједно представља и најаву актуелне изложбе у Београду. Од 2012. године Ефимија је члан ЛАДЕ, најстаријег Друштва српских уметника, и од тада узима учешће на изложбама овог удружења. Данас живи и ради у манастиру Ushon у Француској.
У тексту за каталог, Милета Продановић је о Ефимијином раду, између осталог, истакао: „Они који памте старе радове Ефимије (Јасне) Тополски знају да су њена платна малих димензија носила особен квалитет – носила их је међуигра наглашеног цртежа угљеном и површина нежних, пастелних боја. Нешто од тих квалитета открићемо и на њеним најновијим делима. Они имају јасну копчу са радовима које је излагала као студент и касније, пре но што је примила завет. На сликама препознајемо, у стилизацији која се понегде приближава сведености знака, представнике биљног и животињског света. Репетитивне форме стварају једноставан али привлачан ритам.
Фотографија корисника Snežana Đenović
Као што икона, како веле древни зографски приручници, није комплетна, није довршена без јасно исписаног имена светитеља или сцене, тако су се и у „профане“ радове Ефимије Тополски провукла слова. Али то нису слова која намеравају да објасне насликано и нацртано, то су речи које на известан начин допуњују призор. Можда и траг мисли које су се, у часовима сликања, врзмале по сликаркиној глави.
Ефимијин цртеж носи вибрантна али добро промишљена и добро постављена линија. То је можда искуство стечено не само у ликовној пракси, већ и у молитвеној медитацији. Њени радови нису гласни, не размећу се, напротив, они су тихо сведочанство о стварима које нас окружују.“
Изложба ће бити отворена до 31. октобра 2017. године.

извор: www.galerija73.com

Крст Патријарха Павла/ДАНИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА, Чачак


                     indonezija 4
 
   Пише: Александар Апостоловски, Политика

   У сред ратног вихора, 1944. године, из манастира Тројице под врхом Овчара у манастир Вујан пристижу тројица искушеника. За једног од њих, Гојка Стојчевића, лекари су проценили да му је остало још три месеца живота. Тешко оболелом од туберкулозе, да не би заразио сабраћу, било му је забрањено да улази у богомољу, осим кад је манастир празан, и то само до улазног дела, где се налази гроб вујанског светитеља и где је једино могао да се моли. Није му дозвољено да улази у централни део храма, како не би заразио друге целивајући иконе. Храну му је достављао отац Јулијан на праг келије и брзо се удаљавао, јер је Гојку, такође по препоруци лекара, било забрањено да обедује заједно са братијом.
                         Фотографија корисника Драган Ђоловић
   То је трајало две године, а онда је Гојко, упркос предвиђању љекара, без икаквог лека у тешко ратно време, доживео исцељење. У знак захвалности, пошто иије имао никакве имовине, вештим покретима бритвице изрезбарио је и приложио манастиру дрвени крст са распећем. На полеђини је урезао: „Манастиру Вујну, по исцеленију, приложи раб Божји Гојко, 1946. године.“ Потом је замонашен у Благовештању. Тако су народ и црква добили патријарха Павла.
   Овaј мање познати детаљ из живота патријарха Павла открива нам др Слободан М. Радуловић, дугогодишњи пријатељ патријарха Павла и аутор књиге „Вујански крст патријарха Павла“.
   Радуловић се сећа како му је једном приликом игуман манастира Вујан, отац Јован, уздахнувши и прекрстивши се, више за себе, рекао: „Кад би само некако вујански крст патријарха Павла стигао до народа.“
   Убрзо, у пролеће 2016, у манастир су дошли прота Миро Милетић, књиговезац Стево Ђуровић и графички дизајнер Владо Мандић. Жељели су да направи верну копију крста патријарха Павла. Дошли су по благослов и кренули у манастирску шуму.
   Игуман је врхом бритвице урезао крст у јавор, очитао кратку молитву и прелио дрво црвеним вином. Планином су се разлегли ударци секира.
   Дрво је сушено годину дана. Неколико освештаних крстова месечно, колико је могуће направити за то време, биће приход манастира.
   Тако је низ случајности допринио да сазнамо више о патријарховом крсту и манастиру Вујан, који се налази на предивном пропланку у подножју истоимене планине, на средини пута између Горњег Милановца и Чачка.
Фотографија корисника Драган Ђоловић
                                
   Ово тихо о скровито место било је насељено калуђерима који су живели усамљеничким животом још од доба Светог Саве. На почетку Првог српског устанка, на темељима скромне капелице, вожд Карађорђе, газда Никола Милићевић Луњевица и његов кум кнез Милан Обреновић, старији полубрат кнеза Милоша, одлучили су да подигну манастир. Ктитор Никола Луњевица оставио је аманет да буде сахрањен у Вујну. После 60 година, 192, његова унука граљица Драга Обрановић испунила је жељу свог деде.
   Вујан тако постаје јединствено место сусрета три династије – Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Занимљиво је да овде и место вечног починка браће краљице Драге – Николе и Никодија, стрељаних током преврата у мају 1903. године.
   И није то крај „случајностима“. Патријарх Павле се, дакле, исцелио у Вујну,  а замонашио у Благовештењу,  манастиру удаљеном двадесетак километара.

   извор: www.sedmica.me

СИНОВИМА

   Ево га!
   Упорно покушавамо да га избегнемо, али увек нас поново дочека.
   Хоћемо да га прескочимо, али не можемо. Превелико је.
   Хоћемо да га ставимо на крај, али стално нам излази на почетак.
   Чућемо ово Јеванђеље на Светој Литургији, а правићемо се да га нисмо чули.
   "Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. И ако волите оне који вас воле, каква вам је хвала? Јер и грешници воле оне који њих воле. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да добију опет онолико. Него волите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив".
Заборавићемо...
   А онда ћемо га поново чути, као одјек, и трудићемо се да га утишамо у себи да не бисмо полудели. Јер како је могуће ићи кроз овај живот и волети своје непријатеље.
Зашто си нам, Боже, наметнуо оволики терет? Ми смо људи, ти си Бог.
Ја сам човек, Ти си Бог.
   Како да волим своје непријатеље, кад не умем како треба да волим ни свог ближњег?
Волим Тебе, искрено желим колико могу и умем да волим Тебе, а ти ћеш ми опростити ако баш не успем да заволим и своје непријатеље. Ти си Бог. Ти си љубав. А ја сам само човек.
   И зашто си ми онда ставио оволики терет? Ти си могао да носиш тај терет јер си Ти Бог. А ја сам само човек.
   Зашто ме мучиш, Боже, нечим што је смртним људима немогуће.
   Како да волим некога ко ме мрзи?
   А можда си хтео да ме натераш да се запитам - ко побеђује? Онај који мрзи или онај који воли?
   Можда си хтео да ме подсетиш да су у мом народу увек постојали они који су умели да воле своје непријатеље. И због тога су били победници.
   Марко Миљанов је записао у бесмртност јунаке који су умели да поштују и воле своје непријатеље. И они су били победници.
   Српски сељаци који су у Великом рату волели своје непријатеље толико да су са онима које су заробили делили последњу кору хлеба, уступали им своје коње или носили их рањене - били су победници над својим непријатељима. И пре свега над њиховом мржњом.
   Свети владика Николај велики је победник јер се искрено молио Теби за своје непријатеље:
"Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеље у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста, тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. Зато благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. За то слободно корача између њих и моли се за њих: Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, а не кунем".
   Кад смо научили да треба да мрзимо своје непријатеље - почели смо од њих да губимо.
   А Бог нам каже - Зар се нисте уморили од пораза? Ако хоћете да победите, волите своје непријатеље. Терет јесте претежак али и ви који сте сада заборавили како и себе да волите, умели сте да волите непријатеље. Не заборавите то.
   Не заборавите своје свете претке и молите се њима да вас подсете на оно што још увек постоји у вама. Само сте заборавили.
   И поново ћете бити победници...
   Ти си милостив, Боже, и наћи ће се код Тебе места и за оне који не успеју да заволе своје непријатеље. Наћи ће се утеха и за губитнике.
   Али синови хоће да буду сасвим уз Тебе. А с Тобом, синови су непобедиви.
   Помози нам Боже да као најбољи међу нашим прецима и ми заволимо своје непријатеље и да будемо синови и кћери твоје.

    ђакон Ненад Илић
  Фотографија корисника Ненад Илић

19. октобар 2017.

А над нама увек - рај и пакао!

А над нама увек - рај и пакао!
Чак ако на њих и не гледаш.
И кад не би певао, и не би писао,
Знај - пред Богом римујеш и певаш.

Слободне воље никог није лишио!
Сви смо ми блудни млађи син...
Но, где год би од Оца пошао,
Свеједно си у загрљају с Њим.

15. март 2013.
Скит Ветрово

јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.

ПОБЕДНА ПЕСМА

Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
Врх Свете Горе под облацима
фото: Пријатељи манастира Хиландара

СЛИКОВНИ БУКВАР ПРАВОСЛАВЉА

Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном сродству са оним нашим „обичним, старим“ букваром, него је овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна, јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у својим свечаним и раскошним одеждама. Сва попут детета које се прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. Сва попут анђела који украшавају Царство небеско.
   Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Како каже др Жарко Димић: „И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави, учењу и знању.“
  
  Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Весне Башић: „Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потврђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.“ Или, речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.“
   Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.

   извор: knjizarariznica.rs

18. октобар 2017.

Jерођакон Јеротеј Ковиљац: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско ”

                                   
У оквиру зимског семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 15. октобра 2017. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, јерођакон Јеротеј Ковиљац је одржао предавање на тему: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско ”.

   извор: beseda.rs
              

Победити себе

Наша православна хришћанска теологија и философија уче да је човек једино и онда личност када живи у заједници, када се остварује у заједници, породици, у литургијској заједници са живим Богом. Наш Бог чији лик и подобије као људи носимо, јесте личност која се остварује у заједници. Света Тројица, Отац, Син и Дух Свети јесте наш Бог, Бог заједнице, заједничарења и љубави.
                            
   Човек је по природи својој, палој, једно егоистично биће усресређено само на себе, те отуд и нема човека на овој планети, универзуму, а да није бар мало егоистичан; то је наше колективно наслеђе остављено нам од прародитеља Адама и Еве. Егоизам је погрешна љубав према себи, усмереност, окренутост ка себи, те је не можемо ни назвати љубављу јер љубав је, онда и само онда, када је човек окренут ка другом; један покрет окренутости ка другом. За љубав је потребан други, потребан је живот у заједници, љубави, живот за другог, те је у нашој благословеној хришћанској традицији породица у самом центру хришћанског живота. Породица је мала Црква, по речима Светог Апостола Павла и то је оно што управо и чини човека иконом Божјом, јер је и Бог наш, Света Тројица, управо породица, заједница три особе Оца, Сина и Духа Светог.
   Бог се као личност остварује у породици, заједници, тако да је човек једино биће у створеном нам универзуму које је створено да се остварује на начин постојања самога Творца. Бог није индивидуалац, него заједница три личности које живе једна за другу у савршеној хармонији и несебичној љубави и који ствара све из те несебичне  љубави да би све учествовало у свекосмичкој хармонији живота Свесвете Тројице, да би сви били једно, једна породица, Црква. Бог не зна за индивидуализам, за егоизам и, може се рећи, није ни способан за такав начин постојања. Господ је то потврдио и показао својом свежртвеном исхођујућом љубављу.
   Следствено, хришћанска теологија и философија, разликује појам личности од појма индивидуе. Човек је зато и призван да се остварује као личност, управо у заједници, породици, као и његов Творац. Човек једино и јесте личност када се остварује у заједници, породици. Управо је окренутост ка другом то што га, напослетку, и чини личношћу. Окренутост ка себи је један пуки индивидуализам; иако модерна наука данас поистовећује та два појма(индивидуу и личност), ови појмови ни приближно нису исти.
   Живимо у веку и времену индивидуализма, потрошачког друштва, где се модерном човеку сервира гомила погрешних ствари, погрешних идеала, управо са циљем појачавања његовог индивидуализма и егоизма а све то под плаштом слободе и наводне еманципације личности.
   Породичне вредности се све више запостављају и сматрају назадним и нема никаквог помака на том пољу, док се величају противприродни садржаји живота, грех, непоштење и изопачености сваке врсте и све то се још назива и културом. Од медија и дневне штампе, музике и разних трендова, човек се васпитава да буде егоиста, односно да већ природни адамовски егоизам развија до неслућених, демонских, размера и да постане биће индивидуализма, себичности, напросто једно биће које мисли и живи за себе и нема никаквих моралних вредности и скрупула. Како се ишчупати из ових замки, како победити ова искушења, како напослетку и утицати да се све ово промени на боље?!
   Победити себе у овим временима је права уметност, изборити се са самим собом са својим егом, поред свих искушења која се намећу човеку. Побеђујемо само онда када схватимо да је ближњи наш, наша породица, на првом месту и да нема пречих ствари у универзуму од тога, и да из ње извире и здрав патриотизам и здраво друштво, а зато нам је потребан сам Христос, потребна нам је Литургија, потребан нам је живот са Христом, са Свесветом Тројицом који јесте породица над породицама. Христос је извор живота и љубави и нема љубави ван нашег Творца, ван Христа. Подражавајући Христа уподобљујемо се самом Творцу који не зна за егоизам, који не зна за индивидуализам, који је сав љубав, свежртвена исхођујућа љубав која је спремна да страда и која је страдала за нас.
   Само са Христом побеђујемо све недаће овог живота, са Оним који је победио свет, испуњујемо своје назначење, побеђујемо себе, егоизам, изграђујемо себе, једне друге, своје мале Цркве и приносимо их Творцу, учествујући у вечној Божанственој симфонији љубави Свете Тројице. Само са Христом побећујемо себе и уграђујемо себе у вечност!

   Теолог Иван Миладиновић
   извор: www.prijateljboziji.com

16. октобар 2017.

Τον Κύριον υμνείτε

  Фотографија корисника Православие.RS

Питање број један данас: Косово и Метохија

   Епископ бачки Иринеј, портпарол Српске Правславне Цркве

   Питање број један данас: Косово и Метохија
   Не ради се само о територији већ о бићу и идентитету српског народа
преслушај: ОВДЕ
                                             
    Епископ бачки и портпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић изјавио је, поводом најављеног унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, да термин „унутрашњи” није најсрећнији израз.
   „Пре бих рекао да се ради о свесрпском дијалогу, па је он, у том смислу, и унутрашњи и спољашњи и због тога је веома важан”, изјавио је у емисији „Седмица” Радио-Београда 1 епископ бачки и потрпарол Српске Православне Цркве Иринеј Буловић. Он је истакао да је питање Косова и Метохије Гордијев чвор и да захтева суштински и свенародни одговор. „Због тога је позив на дијалог сасвим уместан и користан, јер никада једна група људи, било која, – политичка, научна, уметничка, – не може увек са сигурношћу тврдити да изражава став већине. То не можемо чинити чак ни ми, епископи, то не можемо тврдити чак ни за вернике, а камоли за народ у целини. Значи, добро је ослушнути разне гласове и мишљења“, рекао је Буловић.
   „Сваки покушај решења – било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију – мора се заснивати на ставу већине народа. Немогуће је доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко „црвених линија“, а да иза тога не стоји већина. Таква решења не би била животно одржива. Дакле, дијалог је користан јер може да покаже шта народ мисли“, казао је портпарол СПЦ.
   „Али, дијалог мора бити слободан, искрен, не сме бити ограничења, не сме ничији став унапред бити оквалификован“, одговорио је Иринеј реагујући на изјаву министарке Зоране Михајловић о СПЦ и ставу Патријарха.
   На питање какав је став СПЦ заузела пред почетак дијалога, епископ бачки је рекао да је његово апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању КиМ него за сваки напор да се оно очува као део српске државе, као српска територија.
   „Ми смо свесни да неки модус вивенди треба изнети. Треба да се иде на компромис на терену, али да он никада не подразумева нашу спремност на формално и суштинско отуђење“, рекао је епископ бачки и додао: „Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен“.
   „Шта би био излаз? Да се унутар постојећих граница створи јак механизам који би обезбедио најширу могућу аутономију“, сматра Иринеј Буловић.
   Он је објаснио да се на светској сцени ситуација променила и да је знатно повољнија него пре петнаест или двадесет година јер „Запад данас не може да издиктира своју вољу великом и моћном Истоку; једноставно, мора да преговара”.
   „Зато би било самоубиствено да у таквим, много повољнијим околностима, ми сада кренемо у добровољно напуштање онога што је наше“, рекао је Иринеј Буловић за „Седмицу”.
   Он се осврнуо и на пароле „Каталонија = Војводина“. „Све је то због фотеља и ситних амбиција појединих политичара“, рекао је. „Узнемирујуће јесу, као што човека узнемирава зујање комарца: тако и ово. Јесте непријатна појава, али у животу ништавна. Наиме, ако је Каталонија организовала референдум, нека дотични изволе да организују референдум о статусу Војводине, па да видимо који је то проценат који ће их подржати“.

   извор: www.spc.rs

Патријарх српски г. Иринеј у посети Чачку

   У петак 13. октобра, у дан када Црква прославља Светог свештеномученика Григорија Јерменског и Светог Михаила Кијевског, на град Чачак се излила велика благодат. Наш град је био удостојен архипастирске посете Његове Светости патријарха српског г. Иринеја. На позив колектива чачанске Гиманзије, а као њен бивши ученик, наш првојерарх је у Чачак дошао поводом прославе 180 година постојања ове значајне просветне установе.
                                    
                                                
                                   
   У порти храма Вазнесења Господњег у Чачку, патријарха је дочекао Епископ жички г. Јустин са свештенством храма. Поред свештенослужитеља пред патријарха је изашао и градоначелник града Чачка г. Милун Тодоровић, заједно са сарадницима и градским привредницима. Након обиласка радова на изградњи храма Вазнесења Господњег патријарх је изразио задовољство и велику радост због постепеног враћања првобитног сјаја овој цркви, који је често нарушаван због чињенице да је неколико пута претварана у џамију, и стога више пута рушена и прерађивана. Истичући да ове године прослављамо значајне јубилеје и да се навршава 800 година од крунисања Стефана Првовенчаног за краља српског, те 810 година од преноса моштију Светог Симеона Мироточивог Студеницу, патријарх је нагласио да нас сећање на ове значајне датуме нарочито подсећа на то ко смо.
   Након кратког предаха и окрепљења патријарх је заједно са владиком Јустином, свештенством и градском делегацијом продужио ка Дому културе на свечану академију посвећену јубилеју Гимназије. У препуној сали Дома културе, поред директора Гимназије, градоначелника и помоћника министра просвете, окупљенима се обратио и Његова Светост. Он је у свом обраћању чачанску Гимназију назвао храмом просвете. Такође, посебно је истакао чињеницу како је многим ученицима период образовања у Гимназији у Чачку био камен темељац на који су се надограђивали и досегли саме врхове науке, културе, уметности или спорта.
   После пригодног програма, патријарх се кратко задржао на коктелу који је истим поводом уприличен у дворишту Гиманзије. Након коктела и краћег обиласка просторија и учионица Гимназије, наш архипастир је са директором Гимназије г. Иваном Ружичићем разменио пригодне поклоне. После тога се заједно са Његовим Преосвештенством г. Јустином, свештенством и градским оцима упутио у парохијски дом храма Вазнесења Господњег на трпезу љубави.
   Током ручка градоначелник г. Милун Тодоровић је одржао здравицу захваливши се више пута патријарху на љубави и доброј вољи да походи свој родни град и благослови његове житеље, истакавши посебно да се градска власт труди да помаже обнову или зидање нових цркава на територији општине те да ће то и убудуће чинити. На крају здравице градоначелник је патријарху поклонио монографију „Манастири Овчарско-кабларске клисуре“. Непосредно пре одласка патријарх Иринеј је изразио задовољство и радост због посете и нагласио да су Чачак – као његов родни град, Призрен – као место где је једно време био ректор и предавао у Богословији, и Ниш – град где је деценијама столовао као епископ, градови који у његовом срцу имају посебно место. Такође је изразио задовољство због утиска да Чачак напредује наглашавајући да је наш град тренутно не само географски центар Србије, већ пре свега верски, духовни и морални центар државе.
   У нади да ће ускоро поново походити свој родни град Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је остављајући свој благослов на Чачку пожелео да  напредује у сваком смислу на радост и срећу његових житеља.

   јереј Слободан Јаковљевић
   извор: eparhija-zicka.rs

Изашао нови број часописа Жички благовесник, октобар-децембар 2017.

   Драга браћо и сестре!
   Са радошћу Вас обавештавамо да је из штампе изашао часопис “Жички благовесник“.
   У овом броју је присутно неколико текстова који се баве појединим аспектима односа вере и знања или богословља и науке. Сваки на свој начин показују важност посматрања теме отвореним очима како разума тако и душе. Дакле, на трезвоумље је позван човек као целовито биће. По речима Вернера Хајзенберга, које су цитиране у једном од текстова из часописа, “наука и религија могу једна без друге, али човек не може без једне и без друге“.
                                            
   У осталим текстовима се  расветљава историјат древних Манастира Жиче и Рујана, а ту су и осврти на живот и дела сликара Михаила Миловановића и нашег савременика и великог добротвора г. Милутина Ђурђића из Рашке.  Странице са православним хумором, темама из савремене поезије и активностима са Верске наставе чине посебне рубрике. У часопису је Летопис богослужења Епископа жичког г. Јустина.
   Текстови за наредни број су нам потребни до 15. новембра 2017. Адреса за достављање: z.blagovesnik@gmail.com.

   јереј Александрар Р. Јевтић
   уредник часописа
   извор: eparhija-zicka.rs

Светигора: Крст - оружје мира и знамен побједе

   Послије скоро више од два мјесеца из штампе је изашла нова „Светигора“, 265. број  образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, који је уприличен за празник Крстовдан. О том празнику говори текст „Православна прослава Часног крста“. Нови број информише о најважнијим догађајима Православне цркве који су се десили између Петровдана и Крстовдана, а такође пружа и низ интересантних текстова из области теологије, културе, историје, медицине...
  
   Најважнији догађај у Српској Православној Цркви, у поменутом периоду, био је свеправославна прослава Светог Мардарија Љешанско-Либертвилског и Свеамериканског. На централној прослави која је одржана у Америци бесједио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј „Да ходимо путем светог Мардарија“. Бесједа је интегрално заступљена у новој „Светигори“, као и бесједа „О чудесном исцјељењу Светог Мардарија“, коју је Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије изговорио на Литургији у манастиру Светог Саве у Либертвилу.
   Ове године манастир Ком на Скадарском језику прославио је шест вјекова постојања. О тој прослави пише Рајо Војиновић у репортажи „Мјесто кроз вјекове животвори и препорађа“. Поводом тог јубилеја дат је приказ монографске публикације др Васиља Јововића „Манастир Успења Пресвете Богородице на Кому (1417–2017)“. Крајем августа освештана је црква Светог Ђорђа на Ђурђевцу код Стањевића. Тај догађај такође је описан у „Светигориној“ репортажи  „Гора као синајска“.
   За рубрику богословље преузет је текст Архиепископа петергофског Амвросија „Символика Евхаристије код Отаца Ране цркве“. О химнографији Богородичиних празника пише ђакон Павле Љешковић, а протојереј-ставрофор Гојко Перовић потписује осврт „Календар универзалних истина“, подсјећајући нас да се годишњи црквени круг завршава у септембру, кад и почиње нова година. Ту су и два житија из новог српског мученикослова -„Вјенценосци Христови - Григорије и Василије Пећки“.
   У вези с петицијом за ревизију изучавања еволуције у србијанским школама огласио се др Здравко Пено, у чланцима под називом „Апел на апел“ и „Против теолога - аргументима  Светог Максима Исповедника“.
   На Цетињу је почетком септембра одржан XVIII православни дјечји сабор Црне Горе „Од Господа се учимо правом знању“, догађај који најпотпуније и најљепше преносе фотографије. У овом броју „Светигора“ је у рубрици поезија објавила стихове владике Амфилохија из његове нове књиге пјесама „Трептаји неизрецивог“. Изашла је и четврта књига едиције „У спомен и славу Светог Јована Владимира“, чији приказ даје Васиљ Јововић, који је и приређивач зборника.
   О звонима Цркве Светог Димитрија на Угњима, која су послужила као сировина за муницију пише Ђорђије Н. Зубер. Милутин Вековић описује чудесно исцјељење обољелог младића које се десило у Острогу. Са љековитошћу ловора упознаје нас др сц Драгица Бојовић.
  Након хронике овогодишњег „Трга од ћирилице“ слиједе хронике из свијета, помјесних цркава, отачаствене цркве и Митрополије црногорско-приморске о значајним догађајима од Петровдана до Крстовдана.

   извор: www.spc.rs

15. октобар 2017.

Истински молитвеник Цркве Христове, отац Сава Вазнесењски (1924-2004)

   Отац Сава, некадашњи духовник манастира Вазнесења на Овчару, потицао је из побожне куће Ћировића. Чланови ове благочестиве породице на Божији позив одговорили су тако што су себе и своје имање дали Светој Цркви да би заједно са многим блаженим душама чули одговор на питање које је некада у име свих њих изрекао Свети апостол Петар: „Ето, ми смо оставили све и за тобом пошли; шта ће, дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27) Млађи брат оца Саве и обе сестре су замонашени, као и њихови родитељи, а на породичном имању у Годачици основан је манастир са храмом посвећеним Светом Димитрију. Редак је пример овакве жртве у нашем  православном свету. Ипак, необична побожност ових Христових светилника откривала се невеликом броју боготражитеља. Осећајући потребу за духовним руководиоцем имао сам прилику да ме рука Божија доведе у манастир Вазнесење где је отац Сава, дошавши још давне 1973. године, вредно радио и свакодневно служио Свету Литургију. Његове службе, на којима се предано молио, остале су трајно записане у срцима верних који су посећивали манастир и слушали реч Божију исказану кроз духовни опит истинског пастира. Запљускиван таласима благодати, у усрдној молитви, често дрхтавим и сузним гласом читајући Еванђеље, отац Сава је имао дар да буди успаване душе и уздиже ка Богу мисли и осећања присутних. Исто се може рећи и за његове беседе које су се у реду и миру, као продужетак Свете Литургије, настављале за манастирском трпезом, при чему се силина службе преносила на речи којима је отац, некад говорећи уопштено, а некад се обраћајући тачно одређеној особи и њеном проблему, крепио и лечио потребите. Тема беседе често је зависила од духовних потреба придошлих људи. У ствари, код оца Саве све је било у служби Богу и верном народу. Боравећи уз њега, из недеље у недељу, од празника до празника, трудили смо се да оно што је изречено запамтимо или запишемо, а када је то било благословено и да снимимо на аудио-траку. Тако би, подсећајући се онога што нам је предато кроз очеву поуку, узрастали у побожности и истовремено примали утеху.
   Прве речи које сам забележио слушајући оца Саву гласе: „Све што је створено, сва творевина Божија, створено је да слави Бога творца – и биљке и животиње и човек који је постављен над свом твари.“ Ове мисли исказао је човек који је свакодневно служио Свету Литургију, упркос свим оскудицама и невољама, љубећи Бога свим бићем својим, непрестано Му приносећи на жртву свој труд. При крају овоземаљског бивствовања, након благодарне Литургије, у својој последњој беседи за пуном манастирском трпезом, иако тешко болестан, отац је запевао химну Светог Амвросија „Тебе Бога хвалим“, сведочећи да је његов живот био неугасиво кандило постојане вере и захвалне наде пред Богом. Између овог познатог завршетка очевих обраћања за трпезом кроз похвалну химну и наведених првих до мене дошлих његових речи у облику славословља, може се сагледати васцели живот оца Саве који је био, пре свега, уз сав његов физички напор, велика духовна борба кроз непрестано благодарење Богу и радост у Духу Светом.
   Отац Сава је био неустрашиви војник Цркве испуњен хришћанском радошћу и надом. Боравећи уз њега ми смо то осећали и желели да се увек изнова препоручујемо његовом старању и заштити. Из очевог крила изашло је мноштво верног народа Божијег – народа који је узимао на себе благи јарам Христов служећи и остварујући се у свештеничком или монашком чину или кроз брачни или лични подвиг.
   У његовој близини осећало се присуство рајске сладости. Облагодаћени старац је исијавао нешто божанско и нама неизрециво, нешто чему смо тежили окупљајући се око њега. Све је чинио не би ли нас научио побожном и светом животу колико смо ми могли да примимо. Јављао нам је Бога живога, Бога откривеног човеку који је из љубави према људском роду подизао своје верне слуге да би у њима увек изнова бивао посведочен. Таквог сведока ми смо нашли у оцу Сави.
   За њега се говорило да је строги подвижник који је некада у односу са другима бивао груб, често без зазора да добро преслиша и изгрди човека. Отуда је изненађујуће искуство било откривање његове благе душе, осетљиве за сваки покрет, као и доживљај његове састрадалне љубави према палом створењу. Код њега се  долазило на духовну проверу и утеху, са поверењем да се човеково грешно и напаћено биће може поново васпоставити и вратити на службу Богу. Они који су скрушавали свој дух и стављали главу под његов епитрахиљ могли би то да посведоче, као и чињеницу да никада није давао епитимије.
   Гледајући на оца Саву, на његово држање и покрете, слушајући узвишене речи уста његових и дисање побожног му бића стицали смо уверење да нам је Бог родитељ који нас воли, верује у нас и помаже нам на нашем животном путу. Његова близина нас је подсећала на Христово обећање да ће бити са нама у све дане до свршетка века, уз благу опомену да без свадбеног руха не можемо ући у Царство небеско. Знали смо кад смо пред њим да не можемо бити какви било него онакви какве нас Бог жели и очекује. Његов поглед је блажио, али и прекоревао наше промашаје подстичући нас на труд. Волео је некада да каже у непосредном обраћању: „Хоће ли бити шта од тебе?“ Зарад његове светости сви смо тежили ка томе да будемо истински хришћани, православни Срби, и за његовом трпезом постајали преподобни. Он би нас и умио и окрепио. Остајало је само отворено питање какви ћемо бити када изађемо напоље, у свет. Али, чекао нас је он и тамо, јер смо често увиђали да ништа није сакривено од његовог прозорљивог ока. Зато смо желели да имамо његов благослов и молитву са собом, сладећи се и користећи се његовим сталним присуством и покровитељством. Бити уз њега значило је имати доживљај налик Откровењу, Богојављењу, Васкрсењу душе и тела. Тада је постајало тако блиско сазнање и уверење да Господ долази. Чинило нам се некада да смо без страха могли рећи „Да дођи, Господе Исусе“ (Откр. 22, 20) или још чешће „Учитељу, добро нам је овде бити“ (Лк. 9, 33). Ипак, осећање да још нисмо приправни за Царство Божије терало нас је на дубља преиспитивања да бисмо родили род достојан покајања.Стога смо увек изнова долазили код оца са оним што смо имали у себи не би ли се пред њим и за нас саме расветлио сопствени проблем.
   Од таквог духовника са даром изузетног расуђивања добијали смо решења у нашим недоумицама да смо пред њиховом савршеношћу могли само да кажемо „нека буде“, а потом испитујемо своју сопствену спремност да поверујемо и деламо.
   Отац Сава је био послушан монах, веран Цркви, иако је понекад у својим беседама умео да критикује владику Стефана што је постајало повод појединцима неутврђенима у вери да се дрзну и заузму став најблаже речено критичара Цркве и црквеног живота. Заборављали су на очеве речи: „Ја то могу да кажем, али ви не можете!“ Тако је уразумљивао оне који би се погордили и помислили да могу равноправно са њим, без жртвене љубави у себи, да нешто ураде или изрекну. Посебност његовог односа према владики Стефану била је позната, али и недовољно схваћена. На такав његов став доста је утицала одлука поменутог Епископа да се забрани богослужење недељним и празничним данима у манастиру подигнутом на породичном имању Ћировића. Ту су, по благослову владике жичког Василија, пошто су повучени из манастира у којима су до тада живели, своје монашко ткање наставили да обделавају његов брат и две сестре. Међутим, недуго затим уследила је позната забрана. Седам година је о. Серафим, недељом и празником, у време одређено за служење Свете Литургије, ишао за овцама које је напасао, читао Еванђеље, молио се и проливао сузе у чезнућу да служи Ономе који му је све дао и коме је бескрајно благодарио. Стрпљиво је уздизао очи ка Богу и Божијој правди и смирено чекао да се открије истина и воља Божија у конкретном случају. Отац Сава је имао другачији карактер од свог брата, па је гласно и отворено негодовао против поступка владике Стефана знајући да је све то плод туђих клевета и да његови најмилији неправедно страдају. Као најстарији међу њима узео их је под заштиту. Слушајући извесне очеве беседе неко је могао помислити да је он непријатељски и неизмириво расположен према свом Епископу. Ипак, на опелу владики Стефану, које је одржано у манастиру Жича, отац Сава се појавио са својим сестринством да испрати надлежног Епископа и покаже да је пре свега слуга Божији и човек Цркве Христове.
   Они који нису довољно познавали оца Саву, површно разумевајући његове речи, стицали су одређена уверења која су одговарала њиховом духовном стању и која су их доводила до претеране смелости да критикују Цркву и поједине епископе и свештенике. Тако је једном приликом оца посетило више монаха (за једног од њих се сматра да је био монах Акакије који је касније основао расколничку групу „зилота“ – такозване „старокалендарце“) са намером да га приволе њиховом мишљењу. Пошто су дошли у време вечере отац Сава их је, када нису хтели да устану на молитву „Оче наш“, добро изгрдио рекавши им да би и католици устали из поштовања према молитви. Мислећи да ће код њега наћи разумевање, не само да нису нашли подршку за своје ставове него су се и лоше провели што на тај начин размишљају и негодују против Цркве коју је Христос засновао крвљу својом.
  О очевом расуђивању говори ситуација из времена када су на рачун владике Лаврентија стизале замерке да претерано сарађује са представницима римокатоличке цркве. Чак су поједини духовници, имајући слично уверење, својим чадима бранили да се причешћују на службама код поменутог Епископа, а нарочито на празник Благовести када су се многи богомољци сабирали у манастиру Ћелије. Отац Сава је увек говорио да владику Лаврентија нико није рашчинио и да он све док је епископ наше цркве има благодат и да се код њега, као и код сваког другог епископа, може причешћивати.     
   Такође, неки су негодовали што је манастир Успење на Каблару обновљен наводно „сумњивим“ новцем господина Велимировића који је имао своју грађевинску фирму. На празник Успења, када је вршено освећење обновљеног манастира, многи су дошли на Свету Литургију у манастир Вазнесење не би ли чули шта отац мисли о овом чину. Знајући то, он је говорио да је сву ноћ уочи празника благодарио Богу слушајући како деца Божија тамо, преко пута њега, бдију и славе Бога и Пресвету Богородицу на начин како они знају. Ником од присутних после тога није падало на памет да доводи у питање светост места и манастира у коме је новопридошла монахиња пронашла уточиште за побожан живот. Подршку коју је она једном приликом добила када је њен манастир посетио отац Сава, са сломљеном руком у гипсу, прича је за себе. Дошавши јој у посету, пошто је наишао на закључана врата, стари вазнесењски подвижник прескочио је ограду, заборавивши на своју повреду, и оставио своје дарове и писмо у коме је изражавао подршку и спремност да помогне према својим могућностима. Овај поступак искусног духовника, који је пуно година пре тога заједно са својим саподвижницима и са Божијом помоћу од пустог места направио духовну оазу, био је поменутој монахињи топла добродошлица. То јој је уливало сигурност да Српска Света Гора крије у себи житеље који су се благонаклоно осмехивали њеним побожним намерама.
   Исто тако, када се постављало питање личних докумената, отац је умиривао верне и позивао их на стрпљење и разум говорећи да се не прича много унапред о томе, него да ћемо кад дође време видети шта је то и заузети потребан став. Чврсто је веровао и надао се у Бога познавајући колика је величина Његове љубави и старања према човеку. Зато је учио да никаква устрашења не би требало да колебају и одвајају човека испод окриља милости Божије.
   Из истог извора проистицао је очев однос према пастирима Цркве Христове који се потврђивао и кроз поуке таквог светитеља као што је Силуан Атонски.
   Братијо, будимо послушни својим пастирима па ћемо сви живети у миру и Господ ће Духом Светим бити са свима нама.
   Епископи су наследници апостола, и по даној им благодати приводе нас Христу. Они нас уче покајању и да испуњавамо заповести Господње. Они нам проповедају реч Божију да бисмо упознали Бога. Они нас упућују на пут спасења и помажу нам да се уздигнемо на висину смиреног духа Христовог. Они окупљају у крило Цркве обремењене овце Христове, да би душе њихове нашле мир у Богу.
   Када би људи могли да виде у каквој се великој слави налази свештеник кад служи, попадали би на земљу од тог виђења, исто као што би и сам свештеник, када би могао да види себе у каквој се небесној слави налази док служи, постао велики подвижник, само да не би нечим ожалостио обитавајућу у њему благодат Светог Духа.
Свештеник је узвишено лице. Он је служитељ престола Божијег. Онај ко га ожалости, жалости Духа Светога који живи у њему. 

   (Архимандрит Софроније, Старац Силуан, Манастир Хиландар 1994, 329-331).
   Наведене речи Светог Силуана Атонског потпуно одговарају науци коју сам имао прилике да чујем из уста оца Саве Вазнесењског. Тај однос према Цркви, епископима и свештенству може се видети из његових обраћања верном народу у последњем периоду овдашњег живота, о чему најјасније говоре беседе на Преображење и Ваведење 2003. године. Знајући да су му то последња поучења вољеном народу он напомиње оно што је најважније – да будемо синови светлости, да имамо љубав и поверење према својим пастирима и да у миру живимо побожно благодарећи Богу за све. „Није свештенство српско мала снага, то је велика снага. Тако наш Епископ (мисли на владику Хризостома из чије руке је у последњим данима свог живота примио Велику схиму), он је пун ревности да народу и свештенству говори, да их умоли да народу говоре о Богу, без обзира у којој средини живе. Ипак су они бољи путници у Царство Божије од обичног народа.“ (Сви одломци очевих беседа су записани са аудио-траке, без измена). У истој беседи помиње владику Лаврентија, истиче његову везаност за православље и наше новопросијавше светитеље као и важност дужне пажње према свештенству: „он да се одбрани, веру да брани, побожност да брани – хвали Јустина, хвали владику Николаја, а они нису за то. Они би да ми понижавамо наше свештенике, наше свештенство.“ На тај начин отац Сава је чувао достојанство епископа и свештеника и упозоравао на опасност лошег односа према клиру што се полако ширило као нека заразна болест и увлачило постепено и међу верни народ. За кратко време ово ће постати црквени проблем. Искусни духовник то препознаје и зато истиче следеће мишљење: „Наша Црква, наши епископи то су хероји, данашњи хероји су то… То су српски потомци, то су мученички потомци, то су чувари православља. Они неће попустити! Ако то и изгледа да они мало сарађују, а никад потпуно неће, никад неће онако како они желе... Има много свештеника, знајте добро, који ће бити хероји за православну веру, ако буде требало... Питајте наше архијереје насамо и видећете како су тврди православци.“
   Тако је отац говорио у последњим својим беседама, увиђајући да је неопходно да сачувамо здрав однос према Божијим посланицима јер је речено: „Ко вас слуша мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк. 10, 16). Да бисмо своју веру у Бога одржали у православљу неопходно је да будемо причасници благодати Божије постојано стојећи у Цркви Христовој, на шта нас подсећа и давно изречена истина да коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац. Живот оца Саве и наука коју је проповедао извиру из јеванђелског подвига и потпуно су у сагласју са отачким учењем.

   Јереј Александар Бојовић,
   парох студенички

Поклоничко путовање на празник Покрова Пресвете Богородице


Покров Свете Богомајке
Позива нас под окриље,
Па пођосмо у загрљај
Оне која стално бдије.

Све стазама Светог Саве,
Поклоници кренули су,
Милој Мати, за Њен празник
Молитвице да узнесу.

Студеничка два сабрата,
Августин и Лаврентије,
Дочекују поклонике
Жељне Свете Литургије.

Мала црква пуна људи,
Сви певају као један,
А свако је од њих само
Христа гладан, Христа жедан.

Литургију насушну нам
Оци часни су служили,
Из Путира, Чаше Свете,
Браћу, сестре причестили.

Па до Горње Испоснице,
Живим Богом укрепљени,
Похрлисмо са радошћу,
Све Покровом закриљени.

У повратку- Студеница,
И краљевске мошти Свете,
Чусмо како нам говоре:
„Љуби Христа, драго дете“

„Душом својом, умом својим,
Помоли се за свакога,
У срцу нек љубав пламти,
То је вама дар од Бога“.

У сутон смо сви приспели
У манастир Придворица
И Псалме смо запевали,
Озарених, ведрих лица.

А у Цркви, Дјева стоји,
Под Покров нас ушушкава
И моли се даноноћно,
Сину Своме. И не спава

Нела Мечанин
Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.

ПСАЛАМ 22, Манастир Придворица, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.

   Псалам 22.
   Псалам Давидов.(МТ: Псалам 23)

1. ГОСПОД ме напаса, и ничега ме неће лишити.
2. На месту зеленом, тамо ме настани,
на водама одмора отхрани ме,
3. душу моју опорави.
Одведе ме на стазе правде,
ради Имена Свога.
4. Јер ако и пођем посред сенке смрти,
нећу се бојати зла, јер си Ти са мном.
5. Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише.
Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих.
Намазао си уљем главу моју,
и чаша Твоја напајајућа је као најјача.
6. И милост Твоја пратиће ме у све дане живота мога,
и настанићу се у дому Господњем за дуге дане.

   извор: svetosavlje.org

ПСАЛАМ 102, Манастир Придворица, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.

   Псалам 102.
   Давидов, (Псалам).(МТ: Псалам 103)

1. БЛАГОСЛОВИ, душо моја, Господа,
и све што је у мени Име свето Његово.
2. Благослови душо моја Господа,
и не заборављај сва уздарја Његова.
3. Који очишћује сва безакоња твоја,
и исцељује све болести твоје.
4. Који избавља од трулежи живот твој,
Који те венчава милошћу и добротама.
5. Који испуњује добрима жеље твоје,
обновиће се као у орла младост твоја.
6. Чини милостињу Господ,
и суд свима онеправдованима.
7. Казао је путеве Своје Мојсију,
синовима Израиљевим вољу Своју.
8. Милосрдан је и милостив Господ,
дуготрпељив и много милостив.
9. Неће се до краја гњевити,
нити ће до века срдити се.
10. Није нам по безакоњима нашим учинио,
нити је по гресима нашим узвратио.
11. Јер по висини неба од земље,
утврдио је Господ милост Своју на онима који Га се боје.
12. Колико је далеко исток од запада,
удаљио је од нас безакоња наша.
13. Као што милује отац синове,
помилова Господ оне који Га се боје.
14. Јер Он позна саздање наше,
сети се да прах јесмо.
15. Човек је као трава, дани његови,
као цвет пољски, тако прецвета.
16. Јер изиђе дух из њега, и нема га,
и не познаје више место своје.
17. А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје,
и правда је Његова на синовима синова
18. оних који чувају завет Његов,
и памте заповести Његових да их извршују.
19. Господ је на небу припремио престо Свој,
и Царство Његово влада над свима.
20. Благословите Господа сви Анђели Његови,
моћни снагом творећи реч Његову,
да чујете глас речи Његових.
21. Благословите Господа све Силе Његове,
служитељи Његови творећи вољу Његову.
22. Благословите Господа сва дела Његова.
На сваком месту владавине Његове,
благослови душо моја Господа.

   извор: svetosavlje.org

Испоснице Светог Саве-Студеница-Придворица, ПОкров Пресвете Богородице, 14.10.2017.

Тропар Покрову Пресвете Богородице, глас 4.

Данас као православни народи светло празнујемо, осењени Твојим Богомати доласком, и гледајући Твој пречисти Лик, умилно говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.

Кондак Покрову Пресвете Богородице, глас 3.

Дјева данас у цркви предстоји и са Светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са Пророцима се веселе: Јер Превечнога Бога за нас моли Пресвету Богородицу.

ХАЈТЕ БРАЋО БЕЛОЈ ЦРКВИ, Горња испосница Светог Саве, Покров Пресвете Богородице, 14.10.2017.