Translate

10. децембар 2017.

Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење, Недеља 27. по Духовдану, 10.12.2017.

Вознесение Господне. Фреска
Вазнесење Господње, Фреска
фото: www.pravoslavie.ru

Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау): „Комерцијални” и „друштвени” Божић – како на Рождество заборављамо на Бога?

„Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество". Време рођендана Христовог почиње, време поста и припрема за Велики празник.

   Али,  Празник је постао прелест, потопљен у трговину
   Обично је Божић посебан дан, посебно време у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), светлост на улицама града, илузорни венци, вештачке јелке, храна, „гурабе и меломакароно“, размена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата … Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хлеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора.
                                         
   Преваре: „комерцијални“ Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара „друштвеног“ Божића: Божић видимо као „празник љубави, породични одмор“. Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дела за Божић  а не само Рождество. Можемо принети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживети у свом животу Божић.
   Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас – вероватно, за мене – пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића?
   Добра дела за Божић не одговарају Божићу
   Када кажемо „Божић“ или „Божић у“, у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно … Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље – барем ове године – заменити једноставношћу и у њему срећно живети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Уместо да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да негујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења – усамљени човек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Уместо украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна!
   Уместо дугих путовања, направићемо једно – путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он?
   Божић је благословено време које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсећати ових четрдесет дана, и целог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се целим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је „Бог у нама“, а не само „са нама“, него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21).
   Желим да се после четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видимо Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ – што је најважније – ушушканог у јаслама наших душа.

   извор: beseda.rs

Јеромонах Доситеј Хиландарац, "МОНАШКОМ СТАЗОМ ДО ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ"

09. децембар 2017.

БЕЗУМНИ БОГАТАШ И ДУХОВНА БЛАГА

   У име Оца, и Сина, и Светог Духа!
   У данашњем Јеванђељу Господ приповеда Својим ученицима прекрасну причу о богаташу — човеку, који је сакупио велику љетину, толико велику, да његове житнице, амбари нису могли примити све накупљено. Највероватније, било је зрно, хлеб, неки плодови. Овај богаташ је почео размишљати шта да учини са толиким добром? Решио је: „Сада ћу сломити старе житнице и саградићу нове, сакупићу у њих све своје богатство и уживаћу: јешћу, пићу, веселићу се, и душа ће моја бити испуњена блаженством“.
                                        Резултат слика за безумни богаташ
   „ Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе“, — тако говори Бог овом човеку (види Лк. 12, 16–21), који, у већој или мањој мери живи у свакоме од нас. Алавост, користољубивост, задобијање материјалних блага постали су идоли нашег времена. У свести човека и човечанства ове вредности су стале на место Бога, и помутиле наш разум.
   Чини нам се, уколико добро материјално обезбедимо своје битисање, да ћемо тада обезбедити и блаженство живота, чак и саме душе. Али, Господ нам говори да се људима који се не богате у Богу, одједном све привидно богатство, задовољство, благостање претвара у ништа. Коме иде оно што човек остави за собом после смрти?
   У прах се претварају сви напори и тежње, свакодневни труд. Међутим, најстрашније је то што је душа човека, који се обогатио трулежним добрима овог света, а не божанском благодаћу, нага, жалосна, несрећна и подлеже вечној смрти.
   Шта значи богатити се у Богу? О овоме, заједно са нама, расуђује светитељ Филарет Московски. Он нас подсећа на јеванђељске речи о томе да треба својим животом, својим рукама, поступцима да градимо „житнице нетрулежне“, „нетрулежне ризнице“ духовног блага. На који начин? Кроз милосрђе, помоћ ближњима, кроз делатељну љубав.
   Никакво богатство, никаква слава, никаква власт нису способне да заштите човека од пакла и вечне таме.
   Видимо како моћници овог света падају, како се алави људи излажу руглу, на сваком кораку их називају лоповима и лихварима. Ипак, заборављамо да смо и ми често подјенако несрећни, алави, јер заборављамо Бога, не видимо око себе страдање ближњег свог и не притичемо му у помоћ.
   Ето каква поучна, важна и страшна прича нам је данас испричана у Јеванђељском читању.
   А апостол нам данас усељава велику радост и наду: сва дела таме, која видимо око себе и којима смо предавали свој живот, могу се одагнати Божанском светлошћу и светлошћу јеванђељског живота. Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, — говори апостол, — владајте се као деца светлости, јер плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини (Еф. 5, 8–9).
   Нека би се благост, праведност и истина уселиле у наша срца и да доносимо ту јеванђељску светлост свету.
   Амин.

   Јеромонах Игњатије (Шестаков)
   извор: www.pravoslavie.ru

БОГОРОДИЦЕ ДЈЕВО

Монахиње манастира Жиче
Санкт-Петербург, октобар, 2016.
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧЕ
фото: www.pravoslavie.ru

Ликови Светогораца - Епископ Хризостом Хиландарац

                          Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
   Епископ Хризостом је рођен 1939. године у Руми где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе отишао је у манастир Дечане где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског г. Павла (Стојчевића).
   Године 1966. отишао је у Сједињене Америчке Државе где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини.
                            Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
   Из Америке одлази у Свету Гору, у манастир Хиландар.
   Ту је провео двадесет година и произведен је у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као представник Хиландара био је у два наврата Протоепистат (Протос) Свете Горе.
   Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
   Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за Епископа западноамеричког, уз сагласност цариградске Патријаршије чији су клирици сви светогорци. Епископ Хризостом је управљао Западноамеричком епархијом све до 1992, до избора за Епископа банатског.    Године 2003. изабран је за Епископа жичког.
   Упокојио се у раним јутарњим часовима 18. децембра 2012, на празник Преподобног Саве Освећеног, у Епископском двору у Краљеву
   Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара

   извор: Пријатељи манастира Хиландара
Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
Свештена општина Свете Горе 1979. 
Еп. Хризостом као Прот, са свих двадесет Антипросопа (посланика)
Фотографија корисника Пријатељи манастира Хиландара
На Фанару 2011. Патријарх српски, Патријарх Цариградски и Епископ Хризостом

БИТИ ТОЛЕРАНТАН ИЛИ ТРПЕЉИВ? (протојереј-ставрофор др Милош Весин)

Коларчева задужбина, Београд

08. децембар 2017.

Сусрет српског и руског Патријарха у Москви

У Хиландару прослављена слава – Ваведење Пресвете Богородице

Беседу преузми ОВДЕ
                           
   Велика радост која прати прославу Богородичиних празника на Светој Гори, исказана је торжествено у Светој српској царској лаври Хиландара на празник Ваведења Пресвете Богородице, када манастир прославља своју храмовну славу.
   И поред лошег времена услед чега нису саобраћали бродови, велики број гостију и монаха из осталих светогорских манастира пристигао је у манастир. Хиландарско братство је, са дозволом Свештене општине Свете Горе, организовало превоз возилима од границе за све госте.
  
   Као представник Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, био је Високопреосвећени митрополит дабробосански г. Хризостом, који је увек радо виђен гост Хиландара и који је једно кратко време био и њихов сабрат. По древном обичају у манастир је, уз свечани дочек, пристигао Високопреподбни архимандрит Јефрем, игуман манастира Ватопеда. На литургији је био гувернер Свете Горе г. Аристос Казмироглу, док је генерални конзул Републике Србије у Солуну, г. Синиша Павић провео оба дана у манастиру. Благољепију светогорског богослужења допринео је хор монаха манастира Ватопеда за десном певницом, док је за левом појао хор хиландарске келије Светог Николаја, Буразери. Уочи славе служено је свеноћно бденије уз учешће монаха из других светогорских манастира и присутних гостију.
 
   Сва служба је величанствена и у свему царска. У манастиру се поводом славе спрема свечана трпеза и кољиво са изображеном иконом Ваведења и друго кољиво за парастос свим ктиторима и приложницима обитељи који се служи истога дана али увече.
   У складу са древним обичајем сваке године игуманско место на један дан преузима игуман Светог манастира Ватопеда. Посебне братске везе између Ватопеда и Хиландара утемељене су још у време Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог и сваке године за време манастирских слава игумани два манастира замењују места.
   На то је посебно подсетио игуман свете Лавре манастира Хиландара, високопреподобни архимандрит Методије, током трпезе љубави после богослужења, на којој су, након њега, беседили игуман Јефрем и митрополит Хризостом.

   извор: www.hilandar.org
  
  
                            
  
фото: Монах Милутин Хиландарац

Милан Ружић, Како да у Тебе не верујем, Господе?

Како да у Тебе не верујем, Господе?
Живот си ми удахнуо и дахом ме угрејао,
а моје ближње обрадовао пославши им мене,
а и њих пре мене мени још нерођеном и непознатом
док си унапред имао измаштаног и оног којим ћеш мене благословити.
Како да у Тебе и одлуке Твоје не верујем, Господе?
Кад год си ме водио, здрављем си ме,
срећом и славом овенчао, а чим је нешто,
па нек’ је и најмање и највеће, мени додељено да одлучим,
ја сам грешио, па сам Теби хитао да ми прашташ
и Ти си то чинио мени, чини ми се, чешће него другима,
а имао си шта и опростити!
И кад је киша почињала, и олуја,
и снег, Господе, а ја био сув, незаштићен и угрејан,
слао си их на мене, не из обести или нечега што је грешио неко други,
него због мојих грешака и скретања са пута,
да би ме на исти вратио!
Како који ред одмиче, Господе,
све сам свеснији колико си се око мене нарадио и за мене заузео,
а ја Ти враћао ситнину и дубину плићаком начинио
бацајући камење све мислећи да нисам грешио.
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад си онолике храмове са небеса спустио
и дао нама на земљи да у небеске творевине ступамо?
Све што си сачинио, утројио си,
а ми уместо да ти узвратимо, ми смо се подвојили,
а данас, ево, и потројили!
Кад год си замаха себи дао,
никад ти цео Твој народ није поверовао,
а Ти ниси хтео у тами да их оставиш,
већ си свакога од њих стизао и светло му показивао,
а они полако постајали верујући не штедећи сузе пред Тобом
и чудима Твојим којима си им веру враћао!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад ти верујеш у мене и у све нас који смо пред Тобом
таман толики колики је и мрав према васколиком универзуму?
А величина универзума је величина Твоје душе бесконачне,
док је величина мрава много за душу појединих људи
и тим си контрастом између величина руковођен био кад си овај свет творио,
а откако си га створио, једино је човек против света проговорио
и једино су људи светом овим незадовољни,
па си се и за то постарао дајући им два света – земаљски и небески!
На све си мислио још док нико није ни помишљао да Ти постојиш
и да се кријеш иза свега извезеног,
сазданог и замишљеног што ће било које око,
ма коме и ма којој врсти припадало, видети,
а једино је Твоје око свевидеће Светворче!
У нас си, као највећу божанску ствар, засадио душу
како бисмо и ми били свевидећи осећајући оно што око видети,
а разум појмити не може!
Код неких Твој усев није успео,
па су обездушени дали себи одушка чинећи разна злодела,
некад и у Твоје име, напаћени Оче!
Једини си Отац којег су деца вазда издавала,
продавала, одрицала га се, пљувала,
унижавала и кажњавала својом невером или мржњом,
а Ти си им остајао Отац, волећи их и праштајући толико
да Те сва наша љубав, љубав деце која Те воле и славе,
не може довољно напојити колико су Те они истрошили!
Али Ти не би био Ти када и за то не би имао решење
и међу људе донео помирење једних са другима
или оних неверних са њиховом душом
заметнувши је у њима по други или трећи пут!
Како да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад ме Твоје око и део душе Твоје гледају из ока кукавице,
из ока цврчка гласноговорника,
из ока мачке у мраку када ништа осим тог и Твог ока не сија,
из ока рибе што негде под нама плива,
из ока тигра преко пола света,
из ока другог човека, крвника или сапатника,
добронамерника или сапутника, брата или душманина?
Увек сам размишљао чега ли се све месец нагледао
ноћу кад нико осим њега не види,
док се Тебе нисам сетио и тога да ти видиш и када је мрачно и облачно,
ведро и сунчано, видљиво и невидљиво!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад је Бог једина реч у коју стаје читав свет?
Од слова Ти творим речи, а од речи песму, причу и молитву,
док Ти твориш све ни из чега,
па једино код Тебе ништа постаје све.
Кад сам мислио да сам грешник, као што јесам,
није ми се имало шта опростити,
а када сам умишљао да сам безгрешан, као што нисам,
имао си се наопраштати.
Своје сам мисли вазда словом ословљавао,
а можда сам некад Твоје пресловљавао,
али си ми и то праштао, можда зато што сам Твоје свеце и Тебе прослављао.
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када у Тебе нису веровали они који су без вере у себе,
са сумњом у души, са злом у срцу и са скраћеном памети?
Кад они нису веровали, ја сам морао,
али није што сам морао,
него што сам хтео и до дана данашњег то нисам променио,
а даћеш Ти, нећу ни убудуће.
Толика је Твоја доброта да се у њу морало сумњати!
Жао ми је само што је то чинила, више од осталих и моја,
тачније Твоја земља.
Заведен је био српски народ, Господе,
заведен и преведен у оно што никада није хтео, нити смео бити,
а то је постао преко ноћи и у то је био сигурнији него у Тебе
иако је то спознао јуче, а тебе пре толиких векова
којима си нас задужио и удостојио претрајавања!
Онолико љубави колико су лажови и убице од српског народа примили,
није заслужио нико ко нема ореол,
а онолико зла колико су нам они нанели
није успео нико ни са репом.
Шта да Ти ја причам, Господе,
кад ти све знаш о томе и о свему другом и без било кога од нас.
Ломим преко колена шта да Ти кажем и све звучи као оправдање,
а већ видим да ћеш и та оправдања праштати,
јер долазе од једног грешника, а чим је грешник, оправдања нема!
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад, док ове редове у славу Твоју пишем,
Ти славу већ доносиш свету, јер напољу свиће?
Мисли човек како никад из ноћи изаћи неће,
али кад се магла стисне, зора благо помодри,
свет се утиша пре велике галаме, кукавица на грани заспи,
тад се све опет рађа и Ти то чудо понављаш сваког дана.
Дрвеће се у бари огледа, Господе,
а бара мутна и премутна, па не знам да ли је веће понижење то за дрвеће,
или већа радост за мутну бару, па тако и ово…
Па тако и док ја Теби пишем, Господе,
не знам има ли већег понижења за Тебе што молитву недостојну слушаш,
или за мене што о Теби Теби пишем.
И не прекидаш ме иако је свако прошло и следеће слово грешка,
а можда и грех, већ помно слушаш и трпиш, иако не мораш,
а можда и не желиш. Како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад сам веровао у људе?
Сваком сам човеку, Господе, веровао
мислећи да не лаже верујући да тако верујем и у Тебе,
а они су често знали да разочарају, таман колико и ја Тебе, Свемоћниче,
а можда и ређе!
На окидачу за прст човека
који још увек није постао убица сам веровао да то неће ни постати,
у некадашњу руку која је држала будући братоубилачки нож
сам веровао да таквом руком постати неће,
у јастреба који кружи око змије сам веровао
да је само обилази да види да ли је њој добро,
у камен сам веровао када се залети на орах
у нади да га силином скрцати неће,
у речи сам веровао да не желе повредити иако су из злих уста излазиле,
у сунце сам веровао да снег топити неће,
ветру сам, Господе, веровао да ће травке на миру оставити,
срцу сам веровао да заборављати неће,
непријатељима сам веровао да ће ми остати пријатељи,
веровао лажовима да говоре истину, веровао киши да ће сува пасти,
веровао мору да краја нема,
веровао песмама када су ћутале
и све то ме је изневерило не би ли ми пут показало,
а то је Твоја воља била и та вера у вољу Твоју, Господе Свепотребни,
ми је указала да верујем Теби и када ме све разуверава,
знајући да је то за добро душа наших!
И како онда да у Тебе не верујем, Господе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када си Ти највећи међу верницима?
Више ти верујеш у нас, него што смо ми икада веровали у Тебе!
Веровао си у нас и када смо лагали,
када смо крали, када смо ратовали,
када смо убијали, када смо силовали, када смо палили,
када смо варали, када смо рушили,
када смо зид делима својим дизали између Тебе и нас!
Можда си веровао, јер си знао шта ће све бити,
па си у своје твореније веровао да ће сврху своју испунити,
али не верујем да је Твоја доброта и светлост могла изнедрити нас овакве!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када не верујем овима који су зла чинили?
То би значило да вас изједначавам,
Боже опрости ми, али заборавити немој!
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када једина вера на овом свету јесте вера у Тебе?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
када све што није веровало верује,
када све што је страдало оживљава,
све што је пало устаје, све што је нестало, опет настало је,
све што је остало прекостаје?
Како да у Тебе не верујем, Господе,
кад је ово време у којем не верује нико,
а Ти си ми инат даровао, па сад ја морам против свега?
И када је моја реч права, а и када није, морам је рећи,
јер бих прећуткивањем одбацио Тебе,
а грђе ствари на овоме свету нема,
него одбацивати онога ко тебе стално прихвата!
Када Теби не бих веровао,
веровао бих себи, као што ми и не верујем!
Не би нам остало ништа, Господе,
да се за то ухватимо, ако то нешто није везано за небо,
нити би нам небо спаса пружило да није Тебе
у којег верује све мање баш оних који би се за небески рукав ухватили!

   извор: iskra.co
Фотографија корисника Драган Ђоловић
Драган Боснић, ОВЧАРСКО-КАБЛАРСКА КЛИСУРА

Свети Фотије Цариградски, ПОУКА О ПОСТУ

                                                         
„Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Онај који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама“.

   извор: eparhija-zicka.rs

07. децембар 2017.

Свети владика Николај, Света великомученица Екатарина/Беседа о Ономе који сиђе и узиђе

1. Св. вел. мученица Екатерина. Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу-Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.
Рад Данијеле Киш
2. Св. вел. мученик Меркурије. Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским, званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости, секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри, него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251- 259. год.
3. Св. девица Мастридија. Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти према њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу, а видећи да се не може лако отрести разузданога младића, св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.

Катерина Мудра, земаљска царица,
Ради Христа Спаса поста мученица.
Максенције глупи живот јој понуди
– Само, вели, жена, жена мени буди! –
Катерина света, чиста као злато,
Максенцију цару одговара на то:
– Ја женика имам, Христа васкрслога,
И не желим љубав мужа трулежнога.
Ти ми тело иштеш, – трулеж трулеж тражи
Док се дух бесмртни бесмртношћу блажи.
Телесна се кора мора да исуши,
Човек прави брине о бесмртној души.
Чини што ти драго, и на муке мећи,
На огњу ме пеци, на точку окрећи,
Ја се своје душе одрећи не могу,
Ни ван Христа другом поклонити Богу.
Но запамти, царе, скоро ћеш умрети,
Из твога ће леша црви узаврети,
Црви ће те славит’ црви ће те јести,
Клетва ће те пратит’ клетва ће те срести.
Јер ратујеш с Христом, са јачим од смрти,
Под камен си стао, Он ће те сатрти. –
Катерино света, Христова невесто,
Рад истине вечне презрела си престо,
Зато сад царујеш у царству без краја,
С ангелима певаш сред сладосног Раја.

РАСУЂИВАЊЕ

Прича старца Варлаама Јоасафу. У некоме граду имађаху грађани обичај, да узимају за цара човека странца, који не зна њихове законе и обичаје. Када би га зацарили, они би га обукли у сваку красоту, хранили га сваким обиљем и окружавали сваким блеском. Но чим би истекла једна година, они би свога цара расцарили, одузели би му све благо, свукли би га и сасвим нага протерали на једно удаљено острво, где не би имао ни хлеба ни крова ни другова, и где би у беди и понижењу скончавао свој живот. Тада би грађани онога града бирали другога цара, опет странца и опет само на годину дана; па трећег, па четвртог, па петог, и тако редом. Но догоди се тако једном те изабраше једног врло мудра и опрезна човека. Овај сазнаде од својих слугу, шта бива с царевима у том граду на крају године, па за време целе године он ревносно сабираше храну и благо и посведневно шиљаше на оно острво. Када истече година и када он би обнажен и бачен на оно острво, он се нађе усред огромне количине хране, и сребра и злата и драгог камења, и продужи ту живети још боље него што је живео као цар у ономе граду. Толковање: онај град представља овај свет, грађани представљају зле духове, цареви луди и мудри то су људи; луди људи мисле само на уживања у овом животу и сматрају их вечним, но на крају смрт прекида све и они, наги од сваких добрих дела, оду у ад; мудри пак чине многа добра дела, и као благо шаљу та добра дела пред собом у онај свет. По смрти добри људи – мудри цареви – одлазе у онај свет, где их чека нагомилано богатство њихово, и где они царују у већем сјају и красоти него што су царовали на земљи.

СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

1. како Бог изведе пред Адама све животиње, птице и зверове, да види како ће их Адам назвати;
2. како Адам надеде име сваком живинчету, и свакој птици и сваком зверу.


Беседа о Ономе који сиђе и узиђе

Који сиђе то је онај који и узиђе превише свих небеса да испуни све. (Еф. 4, 10)

Господ Исус по човекољубљу Своме спустио се ниско, тако ниско, да се ниже није могло, а по том се дигао високо, тако високо, да се ваистину више није могло. Он се спустио у најдоња места земље, тј. у сами ад, одакле је ослободио и у царство небеско увео праоце, пророке и праведнике. Свршивши Свој посао и на земљи и у аду, Он се узнео превише свих небеса. Узишао је исти онај који је и сишао, без икакве измене, изузев само што је сишао без тела а узишао са телом. Није, дакле, једно Син Божји а друго Син Човечји, као што су говорили јеретици, него је Син Божји и Син Човечји једна иста личност, један исти Богочовек и Спаситељ наш Исус Христос. Као што је Он исти јуче, данас и сутра, тако је исти у низини и на висини, на земљи, у аду, и на небесима. Понизио се ниже свих људи, и узвисио се изнад свих ангелских сила. Да покаже Својим примером истинитост своје речи: ко се узноси, понизиће се, а ко се понижава, узнеће се (Мат. 23, 12). Ако се не будемо понижавали по добродетељи, понизиће нас грех. Добродетељ води понижењу добровољном и привременом, а грех – понижењу бесповратном и вечном.
О Господе Исусе, који све испуњаваш силом Својом, испуни нас духом смерности истинске. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

јеромонах Петар(Драгојловић), “ЈЕДИНСТВО ЦРКВЕ И ГРЕХ ЦРКВЕНОГ РАСКОЛА”

У суботу, 28. октобра 2017. године, након бденија које је у храму Светих апостола Петра и Павла служио јеромонах Петар (Драгојловић) игуман манастира Пиносава, у сали парохијског дома овог храма одржао је предавање, још једно у низу предавања у организацији архијерејског намесништва орашачког, на тему: “Јединство Цркве и грех црквеног раскола”. На самом почетку вечери се присутнима обратио и пожелео добродошлицу ђакон Немања Искић који је присутне вернике упознао са итекако интересантном прошлошћу игумана Петра. Потом је реч препустио нашем вечерашњем госту.
Отац Петар је своје предавање започео појашњавањем термина везаних за ту тему, а то су били појмови “јединство Цркве” и “раскол”. Како је отац Петар навео, а како нас и учи Свето Писмо, Господ Исус Христос је заповедио да сви будемо сједињени у њему и да нема ништа лепше “него кад браћа сложно живе”, како се каже у Псалмима Давидовим. Јединство Цркве је заправо заповест, заповест коју ко не поштује он подрива и буни се против Цркве, тј. против самог Христа. Како нас учи никејско-цариградски Символ вере, Црква је једна, света, саборна и апостолска, али ако се та Црква дели и одваја од Христа, она престаје да буде једна, света, саборна и апостолска, заправо престаје да буде оно што Цркву чини Црквом. Како то лепо пореди отац Петар, као што је била једна Нојева барка, која је спасила и била једино уточиште свима у време потопа, тако је и једино јединствена Црква заправо наша лађа којом ћемо се спасити. Дефиницију Цркве је веома тешко дати, баш из тог разлога што ниједна дефиниција не даје потпуно објашњење онога шта заправо Црква јесте. Само су они истински чланови Цркве који приступају Светој Тајни Причешћа, који заједничаре са Христом. Одвајање једног члана Цркве и више људи од истинске Цркве је велики грех. Управо тај грех чине расколници. Раскол је заправо једна велика трагедија. Неки Свети Оци раскол стављају у исти ранг као и јерес. Расколи заправо нису нешто ново, они су се јављали и у првим вековима хришћанства. Те заједнице, које себе одвоје од Цркве Христове се називају “парасинагоге”, тј. заједнице одвојене од Христа. У данашње време нарочито је актуелан Артемијев раскол који нашу Свету Цркву узбуркава већ дуже време. Како игуман Петар наводи, раскол је заправо већи грех од убиства, па чак и од самоубиства, јер самоубиством један се човек одваја од Христа, а расколом то се ради великом броју људи. Као закључак предавања отац Петар је цитирао Флоровског рекавши: “Црква је јединство” и  баш из тог разлога раскол и одвајање једног или више чланова од тог јединства је велики грех. Након предавања Отац Петар је одговарао на питања знатижељних верника који су желели да боље разумеју његове речи тако што су га питали све шта им није било јасно.

ђакон Немања Искић

Торжествена Литургија у храму Христа Спаситеља у Москви на празник Ваведења Пресвете Богородице

  Торжествена Литургија у храму Христа Спаситеља у Москви
  Торжествена Литургија у храму Христа Спаситеља у Москви
Торжествена Литургија у храму Христа Спаситеља у Москви
фото: www.spc.rs  

06. децембар 2017.

ПСИХОЛОГИJА НАДЕ

   За све постоји решење. Једно од решења наших проблема је тражење молитве од оних за које знамо да се моле и да ће се помолити за нас. То је помоћ нашој души. Зато што постоји много тренутака у нашем животу, када осећамо да нам нестаје тло под ногама, као што је било у животу жене Хананејке, која је рекла Христу: “Умирем! Моје дете страда!“ (уп. Мт. 5, 22).    Некоме је дете болесно, другом се упокојило, код трећег постоје психолошки проблеми, некога мучи депресија - најразличитији проблеми. И ми доспевамо у такву ситуацију када кажемо да не постоји никакав излаз. Не налазимо решење и говоримо: “Боже мој, подари ми било какво решење!“

Митрополит Порфирије, Недеља 26. по Духовдану, Љубљана, 3.12.2017.

извор:  Spc Ljubljana

Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) на Светој литургији у храму Светих Кирила и Методија у Љубљани, служеној у недељу 26. по Духовима, 3. децембра 2017. године.

05. децембар 2017.

Хор монаха манастира Високи Дечани

Радост ишчекивања најлепшег од синова људских

 Као што је цео човеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан део тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човека. Зашто је то тако? На првом месту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбедно путовати. Отуда је време поста време духовне радости, време у којем нам човекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вечну истину да „не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).
                             
   Пост нам открива да је човек „душа жива“, саздан, не само од тела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тело треба хранити тако и душа човекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и телесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човечанство.
   Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога поделио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје део нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.
   Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увек изнова кличе и пева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто време и сећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.
   Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и телесно вежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тела постану пећина у коју ће Син Човечији имати где главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо грејати ово најлепше од свих синова људских.
   Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човекољубља, једном речју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принео себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално време за то и такво себеприношење.
   Примајући те дарове, постајући их свестан, човеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља –  загрљаја Бога и човека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Светлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.
   Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.

   протојереј Никола Пејовић
   извор: www.spc.rs
   30.11.2017.

Празник Ваведења Пресвете Богородице у Манастиру Ваведењу

   Дана 4. 12. 2017. године Господње, на празник Ваведења Пресвете  Богородице, Његово Преосвештенство  Епископ  жички  Господин  Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, протојереј Србољуб Стојковић, протојереј-ставрофор Момир Васиљевић из Митрополије дабробосанске, јереј  Владе Капларевић, протођакон Александар  Грујовић и јерођакон  Иларион из манастира Преображења.
                                               
   Преосвећени Епископ Јустин је у слову  архипастирске беседе честитао славу игуманији са сестринством. Преосвећени је рекао: “Бездетни родитељи Пресвете Богородице Јоаким и Ана молили су се Господу да им подари плод утробе,  јер је у јеврејском народу била велика срамота да неко буде бездетан. Они су се усрдно молили и чинили све што је по закону да би угодили Господу Богу. Плод њихове вере и љубави је Пресвета Богородица. Они су обећали ако добију чедо да ће га посветити Господу. Како су обећали тако су и испунили. Када се напунило три године од рођења Пресвете Богородице они су одлучили да је посвете Богу тако што су је одвели у храм Соломонов“.
   Владика је нагласио да тиме што је била уведена у светињу над светињама, тамо где првосвештеник једном у години улази, Пресвета Богородица је свет довела у нови поредак ствари.  У јудејству је само храм у Јерусалиму био предвиђен за молитву, али је Господ Христос казао да ће се истински богомољци молити не ту, већ у Духу и Истини. Да ће се молити на сваком месту и да је Царство Божије у нама. Без обзира где живе, људи оно суштинско за душу могу увек наћи, ако трчећи у потрази за материјалним добрима не изгубе оно што је спасоносно. Владика је рекао да је пример бриге за вечно и непролазно управо празник Пресвете Богородице и да следујући Њеном примеру и ми сами положимо наду на Господа.
   Након заамвоне молитве Епископ је пререзао славски колач.
   После Свете Литургије приређена је славска трпеза.

   Филип Нешковић,
   студент теологије
   извор: eparhija-zicka.rs

04. децембар 2017.

РЕЧ ПАСТИРА:Празничне беседе на дан Ваведења Пресвете Богородице: Архимандрит Тимотеј, Манастир Вазнесење...

Празничну емисију украсиле су нам три изузетне беседе произнешене у српским светињама управо на дан Ваведења Пресвете Богородице, али прошле, 2016. године. Чућете најпре слово Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија из манастира Острог, затим евхаристијску беседу игумана Димитрија (Плећевића) из манастира Тумане и на крају беседу Архимандрита Тимотеја из манастира Вазнесења Господњег у Овчар Бањи. "Време поста је увек добро да човек поради на себи, да не будемо лењи ни за себе ни за своје ближње", једна је од поука коју можемо чути у емисији.

Радио Слово љубве, 4.12.2017.

емисију преузми : ОВДЕ

И НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ

   Јутрос на литургији.
   Пут кроз снег, мистичном зимском белином између које се просто урезао уски прилаз Божијем храму.
   А онда, великим каменим плочама, двадесетак корака, ка дворској (кнежевској) цркви Милоша Обреновића, истог оног који је, са свом озбиљношћу и строгошћу какве одликују патријархалну епоху прве половине XIX века, терао Србе да иду на службе Божије, да се редовно исповедају и причешћују...
   Испод фресака Светих Петра и Павла на спољашњој фасади западног улаза пролази се, кроз врата и припрату под торњем звоника, у овај непотопиви камени брод, који плови временом и (празницима и недељом) пристаје у вечности ево већ пуне 183 године.
   Фотографија корисника Dragoslav Bokan
   И као и увек у ово време и на оваквом месту, уласком у цркву - улазимо у међупростор између земље и неба, смрти и бесмртности, сиве свакодневице и пуног колорита истинске реалности...
   У белом, мирисном облаку аутентичне источне мистике (с опојним мирисом тамјана), пред златним иконостасом и мермерним олтаром, између тврдих и високих зидина ове духовне тврђаве сви можемо да боравимо, кад зажелимо, у сакралном простору у коме се гравитација искушава анђеоском лакоћом кретања, а обичан календар замењује оним житијним, црквеним (у коме нас ”црвена слова” подсећају на наше божанско порекло и отворену могућност охристовљења).
   Као у безвременој капсули, у правој васељенској летелици, налазимо се овде на месту сваконедељног и празничног полетања у вечност, у простору где нема сата ни огледала - спремајући се тако за онај најважнији, судбоносни пут без повратка (који нас, све, чека), из кога нас, сваки пут, спољашњем свету и нашим животима враћа православни свештеник, оним чудесно-моћним призивом: ”Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас!” са самог краја литургије.
   И ово није само ”црква”, нити обичан ”ентеријер храма”, то није само саборно и зборно место молитве последњих још преосталих хришћана, већ и много више од тога. То је предворје вечности, чекаоница за рај (испуњена надом у коначно спасење), нешто што заиста почиње на земљи, а завршава се на Небу.
   Међу јавом и међ' сном, ова камена кутијица са торњем, крстом и звуком звона на врху, нуди нам могућност да привиримо у предворје Страшног Суда и све оно што нас тек чека у будућим митарствима, на путу ка коначном одредишту наше животне мисије.
   И свака црква православна има у себи нешто од Последње Вечере Христа са апостолима (Сионска Горница, у кући Светог Јована Богослова, коју је у средњем веку купио, за Србе ходочаснике, лично Свети Сава, новцем својих краљевских синоваца), и од оног што се надземаљском красотом приказало руској делегацији на божанској литургији у цариградској Светој Софији (пред одлуку кнеза Владимира Великог да за свој народ изабере баш православну веру, и то управо због лепоте византијског богослужења), и од сузног плача у огњу запаљене цркве Светог Георгија у селу Кусоње (где су усташе, 13. августа 1942. године, живе спалиле 700 Срба), и од узбудљиве величанствености обновљеног храма Христа Спаса у ”златоглавој” Москви, и од јерусалимске цркве Васкрсења Господњег, и од светогорске испоснице Светог Саве, и од мистичног спокоја Високих Дечана у срцу Косова и Метохије, и од оне цркве у којој смо крштени... творећи, тако, незаменљиви, драгоцени делић свејединственог, идеалног места хришћанског богослужења нашем Творцу, Сведржитељу Неба и земље и свега видљивог и невидљивог!
   Све је са свим у вези и ништа није одвојено од те задивљујуће целине! А ”прошлост”, ”садашњост” и ”будућност” су само три агрегатна стања тока времена, које се тако мења и непрестано преображава, пресијавајући се и поново васкрсавајући у свакој људској генерацији и око сваког појединачног олтара са Часном Трпезом (где се освећују Дарови), где год се он налазио...
   Све то нам је дато на корист и употребу, потпуно бесплатно, спасоносно и исцељујуће - сваком од нас без разлике, па и оним још некрштенима, ”оглашенима”, који могу да присуствују првом делу литургије (која се и назива по њима: ”Литургија оглашених”). А, опет, многи међу директном потомцима часних поколења хришћанских сународника Светог Саве и Светог Кнеза Лазара - у цркву не иде, литургији не присуствује, не исповеда се, нити причешћује.
   Као када би неко одбио да подигне добитак на лотоу (у милионској вредности), јер га мрзи да оде тамо где се узима награда; па још много, много горе, бесмисленије, трагичније и невероватније од тога.
   Не желе многи међу онима који се ”брину за судбину српског Косова” да осете оно због чега је Косово, у ствари, и једино важно и непроцењиво драгоцено!
   Не пристају многи од оних који се диве витезовима из Косовске битке и из редова Лазареве бесмртне војске, да прихвате оно због чега су ови ратници уопште кренули у бој!
   Не желе да буду одани предачкој вери и заветној заклетви они који тако, а да то чак ни не примећују, понизно спуштају своје главе пред уцењивачким захтевима усташких и комунистичких идеолога и политичких комесара (да Срби не буду више православни)!
   Нису присутни на вечној смотри свих српских православних хришћанских генерација они који проливају сузе за онима са којима, ево, не пристају да буду заједно тамо и онда где је то једино могуће (и за живота и после смрти)!
   Невероватно, али, нажалост, истинито! Да човек не поверује колико је апсурдно ”не бити православан” за сваког оног ко себе сматра ”Србином”!...
   Свакојаке мисли ми се роје у градским метежом опкољеној и снегом украшеној обреновићевској цркви (у самом подножју брда на коме ће свој двор, много касније, саградити она друга српска династија).
    Између припрате и олтара се ионако може разговарати са собом самим, једино овде, у цркви, само на овом месту, међу сапутницима на нашем неуморном боготражитељском ходочашћу...

   Драгослав Бокан

ТАЈНЕ ПРАЗНИКА: Ваведење Пресвете Богородице

Резултат слика за Ваведење пресевете богородице манастир жича
Манастир Хиландар

ВОЗБРАНОЈ ВОЈЕВОДЈЕ

Санкт Петербург, 2016.
Монахиње манастира Жиче

Свети владика Николај, Ваведење Пресвете Богородице

1. Ваведење Пресвете Богородице. Када се Пресветој Дјеви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дјева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дјева украшена царским благољепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Дјеву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац св. Јована Претече, и узевши је за руку уведе је, не само у храм, него у Святая святыхъ, у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Св. Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Дјеву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дјева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дјева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дјева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
                      Резултат слика за ваведење пресвете богородице
                                             
Родитељи Свету Дјеву
У храм свети увођаху,
И по своме обећању
Господу је предаваху:
Храм се у храм увођаше,
Док ангели запојаше,
Запојаше у милини
Малој Дјеви у белини.
Нашу Дјеву деве прате
Са химнама и свећама,
Захарија приводи је
Светињи над Светињама;
У светињу уводи је
Где се страшна тајна крије
Где је ћивот од завета,
Где је златна кадилница,
Где је жезал и где мана,
Где свих тајни сакривница –
Ту се води Дјева чиста,
Тајни ћивот живог Христа.

   РАСУЂИВАЊЕ

   Покори се вољи Божјој и не испитуј сувише судове Божје, јер можеш с ума сићи. Јер су судови Божји безбројни и недокучни. Неки монах у пустињи, мислећи за себе да је достигао савршенство, мољаше се Богу још, да му Бог открије Своје различне судове у животу људском. И Бог му стави помисао у ум, да иде на далеко некоме старцу духовнику, и пита о томе. Када пак монах беше на путу придружи му се ангел Божји у виду обична човека и рече му да и он хоће к ономе старцу. Путујући тако заједно падоше на конак код некога богољубива човека, који их добро угости, давши им да једу из сребрног тањира. Када једоше, ангел узе тањир и баци га у море. Монаху то беше и чудно и криво, но ћуташе. Други дан падоше на конак опет код некога човека гостољубца, који их усрдно прими и својски почасти. При поласку изведе тај човек сина свога јединца, да га путници благослове. А ангел Божји узе дете за гушу и удави. Ражљути се монах и упита ангела, ко је он и зашто таква недела чини? Одговори му ангел кротко: онај први човек у свему је Богу угодан, и ништа нема у дому његову што је неправдом стечено, осим оног сребрног тањира. По Божјем суду ја бацих онај украђени тањир, да би човек онај био у свему прав пред Богом. И онај други муж је Богу угодан, и нема ништа у дому његову што би навлачило гнев Божји, осим сина му, који би, ако би одрастао, био велики злотвор и сасуд демонски. Зато по Божјем суду удавих то дете, да му душу спасем за времена због доброте очеве, а и оца да сачувам од беде многе. Ето то су и такви су тајанствени и недокучни судови Божји. А ти, старче, иди у своју келију и немој се трудити улудо, испитујући оно што је у власти јединога Бога.

   СОЗЕРЦАЊЕ

   Да созерцавам чудесно стварање света, и то:

   1. како створи Бог човека од праха земнога;
   2. како му дуну у нос дух животни;
   3. како поста човек душа жива.


   Беседа о вернима као једном телу и једном духу

   Једно тијело, један дух. (Еф. 4, 4)

   Да се старају верни, да буду једно тијело и један дух; то препоручује свети апостол. Под једним телом разуме се једна вера, без цепања, без јереси, без самовоље: цела црква је једно тело, коме је глава Христос. Под једним духом разуме се љубав, љубав пламена свих верних према Христу, од кога произлази и узајамна љубав. Множина да буде као једнина; много људи као један човек. То је чудо хришћанске вере и хришћанске љубави. Нема те силе у свету, која може бити јачом споном међу људима. Ни иста крв, ни исти језик, ни исто огњиште, ни исти родитељи, нити ма какви материјални интереси – ништа од тога није ни издалека онаква силна спона као вера и љубав хришћанска. Том силном и неодољивом споном повезани су сви чланови цркве међу собом. И црква Божја стоји као један човек, у времену и у вечности -једно тијело, један дух. Овоме чудесном јединству ништа тако не противречи као гордост појединих људи. Гордост криви веру, хладни љубав; гордост ствара јереси, цепа цркву, жртвује добро целине угодности личној. Гордост је у суштини одсуство и вере и љубави. Нека нас Бог, браћо, сачува од гордости, праисконог недуга рода људског. Да би били вазда једно тијело и један дух у Господу нашем Исусу Христу. Теби Господе Исусе, Теби Главо Цркве, Теби слава и хвала вавек. Амин.

   Епископ Николај, Охридски пролог, Глас цркве, Шабац, 2013.

03. децембар 2017.

Први снег у Вазнесењу

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

    Блажени старац Порфирије рођен је 7. фебруара 1906. године у селу Свети Јован Каристија у близини Аливерије. Његови родитељи су били сиромашни али побожни земљорадници. Отац му се звао Леонида Бајрактарис, а мајка Јелена, кћи Антонија Ламброса.
   На крштењу је добио име Евангелос и био је друго од петоро деце својих родитеља. Школу у свом селу похађао је само две године. Учитељ му је већином био болестан, и деца су веома мало научила од њега. Гледајући ту сиромаштину, мали Евангелос је напустио школу; радио је на породичном имању и чувао оно мало стоке што су имали. Радио је од своје осме године. Ради боље зараде, још тако млад прихватио се посла најпре у оближњем руднику угља, а затим у бакалници у Халкиди и у Пиреју.
   Отац га је научио Молебном канону Пресветој Богородици и свему што се тиче наше вере, а што је и сам знао. Као дете, Евангелос се брзо развијао. Причао нам је и сам да се почео бријати од своје осме године. Од најранијег узраста био је озбиљан, марљив и ревностан, и изгледао је старији од својих вршњака.
Преузми везу:

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2015/08/blog-post_63.html

БОГАТАШ И БОГ

   На крају приче о безумном богаташу из Лукиног јеванђеља које слушамо на Литургији у ову недељу, Господ се обраћа човеку који је прогласио да му предстоји будућност пуна одмора, уживања и безбрижности. Каже му да ће ту ноћ умрети и да је безуман зато што је све засновао на материјалном богатству без кога ће сад остати.
   "Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом".
   Богатити се Богом... Богом бити богат. Бог - богат.
   Како то звучи... Скоро као плеоназам.
   Српски језик открива тајну да заиста богат може бити само онај који је са Богом, у Богу. Без обзира да ли поседује много или мало.
  Фотографија корисника Ненад Илић
   Бог - богат.
   Ако човек искористи једно од погодности савремене технике, брзо може да прође кроз преводе ове две речи на разне језике.
   God - rich, на енглеском
   Gott - reich, на немачком
   God - rijk, на холандском
   Gud - rik, на шведском
   Gud - rige, на данском
   Личе језици, имају сродности, па је у реду је и са ове две сличне речи.
   Dieu - riche, на француском
   Dios - rico, на шпанском
   Dio - ricco, на италијанском
   Deus - rico, португалском
   Бог се каже другачије али реч за богатог је веома слична речима из мање сродних западних језика.
   На језику из друге језичке групације Бог звучи необично, али богаташ опстаје:
Јумала - рикас, на финском
   На словенским језицима, руском, пољском, чешком, словачком, бугарском, - Бог и богаташ су у истом односу као и на српском. Код православних Румуна реч Бог је сличнија као у романским језицима, али богаташ је као у словенским. Због њиховог старог богослужбеног језика, - словенског.
   dumnezeu - богат, на румунском
   Код Грка речи Бог и богаташ имају старо порекло и нису директно повезане.
   Θεός - πλούσιος, на грчком.
   Све у свему - рекло би се да Запад повезује реч богаташ, а не Бог.
   А хришћански словенски Исток дубоком интуицијом повезује реч Бог и богаташ тако да су    Бог и богаташ повезани и да је богаташ само онај који има везу с Богом.
   Јао нама ако заборавимо ово што није предност него огромна обавеза. Ми знамо! И немамо право да заборавимо. Без обзира на то колико нас жилави западни богаташ фасцинира.

   извор: ђакон Ненад Илић

01. децембар 2017.

"Од Косова до Јадовна" - промоција 9-ог издања књиге Владике Атанасија (Јевтића) на ПБФ-у

Издања ЕУО Епархије жичке

АПОСТОЛ – како се чита сваког дана по седмицама, приредио Милан Радовановић; Краљево, ЕУО Епархије жичке, 2004 (Београд, Чигоја штампа); хришћ. теологија, 755 стр. илустр. тврди повез, ћирилица, тираж 1000; цена:2.500 дин.

ЧИНОВНИК архијерејског свештенослужења, приредио Епископ жички Хризостом (Столић); прво издање; Краљево, ЕУО Епархије жичке, 2006 (Врњачка Бања, Интерклима – графика); хришћ. теологија, 29 цм, 321 стр. илустр. тврди повез, ћирилица, тираж 100; цена: распродато

ЧИНОВНИК архијерејског свештенослужења за презвитерску и ђаконску употребу, приредио Епископ жички Хризостом (Столић); прво издање; Краљево, ЕУО Епархије жичке, 2009. (Врњачка Бања, Интерклима – графика); хришћ. теологија, 21 цм, 195 стр. илустр. тврди повез, ћирилица, тираж 500; цена: 500 дин.
             

Нови број Православља - новина Српске Патријаршије

   Православље бр. 1217, 1. децембар 2017. године

   Корице овог броја Православља краси фотографија манастира Ваведења Пресвете Богородице. Фотографију је забележио ђакон Драган С. Танасијевић, светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве. Овај манастир налази се у насељу Сењак, на узвишењу изнад Београда. Припада Архиепископији београдско-карловачкој. Првих неколико година по оснивању, манастир Ваведење био је метох манастира Кувеждина на Фрушкој гори, првог српског женског манастира у обновљеној Србији. Добротом и љубављу Персиде Миленковић, родом из Шапца, сазидана је ова светиња као и многа друга здања; храм Свете Тројице у Кумодражу, зграда Математичке гимназије и кућа Црвеног крста у Београду.
             Нови број Православља - новина Српске ПатријаршијеНови број Православља - новина Српске ПатријаршијеНови број Православља - новина Српске ПатријаршијеНови број Православља - новина Српске Патријаршије
   У летопису манастира Ваведење стоји записано да су приликом копања темеља за манастирску цркву откривени у земљи остаци старог храма, свети престо од камена у коме је пронађена очувана свештеничка одежда. Манастир је подигнут поред тадашње Гимназије „Краљ Александар“ на земљишту које је Град Београд уступио Српској Православној Цркви. Црква је саграђена за нешто више од годину дана. Манастирску цркву пројектовао је руски архитекта Иван Рик. Као пројектант помиње се и Павле Петровић. Темељи су освештани 10. августа 1935. године, а велико освећење обављено је 25. октобра 1936. Манастир је осветио Патријарх српски Варнава (Росић). Храм је осликан руком академског сликра Душана Михајловића у периоду од 1972. до 1982. године.
   У новом броју Православља - новина Српске Патријаршије Вашу пажњу усмеравамо на текст „О призренским митрополитима и укидању Пећке патријаршије 1766. године“ из пера Снежане Крупниковић, затим текст о Сионским сабрањима 2017 године - Фестивалу Вере, Наде и Љубави који потписује Ранка Маџаревић; текст поводом стогодишњице од почетка рада Помесног Сабора Руске Православне Цркве чији је аутор проф. др Ксенија Кончаревић, као и текст о Православном богословском факултету у Београду – нежељеном оснивачу Београдског универзитета чији је аутор Благоје Пантелић. О уредницима Православља као и у претходним бројевима пише Славица Лазић: у овом броју доносимо њен разговор са протојерејем др Љубивојем Стојановићем. О кремацији као савременом изазову за хришћане пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић, а о недавно завршеним рестаураторско-конзерваторским радовима на фресци Успења Пресвете Богородице у Богородичиној цркви манастира Студеница пише др Миљана Матић. О томе да положај српских цркава и манастира на Косову и Метохији не може имати аналогију са светогорским примером у овом броју пише др Александар Раковић. Из ризница светоотачког богословља у броју од 1. децембра читаоцима доносимо превод трећег поглавља Богољубиве историје Блаженог Теодорита Кирског, које је са старогрчког превео Лазар Нешић. О српској идеји у средњем веку за Православље пише Милош Павловић... У 1217. броју Православља читаоце очекују и сталне рубрике са новостима из света издаваштва, као и вестима из културе и науке, хришћанског света и живота наше помесне Цркве...

   остатак текста прочитајте на : www.spc.rs