У цркви заједно читамо Оче наш.
Призивамо Божију вољу да она буде изнад сваке наше појединачне ослабљене и оболеле воље, да буде и изнад воље сваког од палих анђела. Да дође Царство Божије и да буде Бог све у свему. У ствари, молимо се да наша воља оздрави и да слободно у љубави прихватимо Божију вољу. Молимо се Богу, Даваоцу Живота, за сам наш живот, живот са Њим, а онда Га молимо да нам опрости нашу слабост, погрешке и грехе. Да нам помогне да сами себи опростимо, али и да опростимо другима.
И наравно да нас заштити од зла и његовог првог носиоца.
Молимо се овом молитвом посебно пре него што се причестимо храном за вечност, али молимо се и пре него што се хранимо земаљском храном, макар неки од нас.
Молимо се и кад год се сетимо да живот дугујемо Богу и да га само он може дати и одржавати. А воља Његова је да тај живот буде с Њим, заувек.
Речи најпознатије хришћанске молитве нас подсећају да је велики проблем наше оболеле воље да прихвати овакву Божију жељу - наша несклоност да праштамо.
Да се не бисмо непотребно рвали и самоосуђивали, ми себе подсећамо у молитви да морамо да праштамо ако хоћемо са Богом. Ако хоћемо да се избавимо из круга осуђивања ближњих и самоосуђивања које је последица тога.
"...и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим."
Неће нам бити опроштено, нећемо сами себи опростити - ако ми не опростимо другима. Сви смо ми једни другима за нешто дужни, а сви заједно дужни смо Богу за сенке које правимо на творевини коју је Он начинио као добру. За сенке на нама самима који смо створени као бића телесна али бића светлости, бића створена по лику Божијем.
Јеванђеље које се чита у 11. недељу по Духовима је јеванђеље о опраштању. Главни јунак приче коју нам је Христос испричао је немилосрдни слуга који цвили пред господаром да поштеди њега и његову породицу, иако има огроман неплаћени дуг господару.
Господар се умилостиви и продужи му рок за исплату дуга. А немилосрдни слуга крене да малтретира и хапси пријатеље који су њему били дужни мање своте.
Господар наравно то не може да му допусти, подсећа га на милост коју је он добио и немилост коју показује према другима, одузме му слободу и баци га на муке.
"Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова." Закључује причу Христос. Тако је говорио ученицима и Јеврејима пре две хиљаде година, на начин да они то разумеју, али то се тиче подједнако и нас, ма како ми данас тумачили ове речи. Да ли ћемо својим слободним чињењем насупрот вољи Бога који је Љубав заправо сами себе осудити или...
Ова прича не тражи много тумачења. Свима нам је јасно шта нам је чинити.
"Опростите и биће вам опроштено".
А сви они чувају у свом срцу освету, мржњу, осуђивање, који приступају Светом Причешћу или својој свакодневној храни а да нису опростили другима, искључују се из старања Божијег. Презиру очињи опроштај Божији и грле сенке које су их прекриле, уместо да их осветле праштањем. Потонути у сенку, кренути у мрачну вечност удаљавањем од Бога је јадна и застрашујућа судбина. Али тога постајемо свесни само кад поглед са сенке преместимо на светлост. "Оче наш..."
Можда је понекад тешко, али заиста је једноставно и, зачудо, сасвим могуће: опростите и биће вам опроштено.
Ненад Илић
Призивамо Божију вољу да она буде изнад сваке наше појединачне ослабљене и оболеле воље, да буде и изнад воље сваког од палих анђела. Да дође Царство Божије и да буде Бог све у свему. У ствари, молимо се да наша воља оздрави и да слободно у љубави прихватимо Божију вољу. Молимо се Богу, Даваоцу Живота, за сам наш живот, живот са Њим, а онда Га молимо да нам опрости нашу слабост, погрешке и грехе. Да нам помогне да сами себи опростимо, али и да опростимо другима.
И наравно да нас заштити од зла и његовог првог носиоца.
Молимо се овом молитвом посебно пре него што се причестимо храном за вечност, али молимо се и пре него што се хранимо земаљском храном, макар неки од нас.
Молимо се и кад год се сетимо да живот дугујемо Богу и да га само он може дати и одржавати. А воља Његова је да тај живот буде с Њим, заувек.
Да се не бисмо непотребно рвали и самоосуђивали, ми себе подсећамо у молитви да морамо да праштамо ако хоћемо са Богом. Ако хоћемо да се избавимо из круга осуђивања ближњих и самоосуђивања које је последица тога.
"...и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим."
Неће нам бити опроштено, нећемо сами себи опростити - ако ми не опростимо другима. Сви смо ми једни другима за нешто дужни, а сви заједно дужни смо Богу за сенке које правимо на творевини коју је Он начинио као добру. За сенке на нама самима који смо створени као бића телесна али бића светлости, бића створена по лику Божијем.
Јеванђеље које се чита у 11. недељу по Духовима је јеванђеље о опраштању. Главни јунак приче коју нам је Христос испричао је немилосрдни слуга који цвили пред господаром да поштеди њега и његову породицу, иако има огроман неплаћени дуг господару.
Господар се умилостиви и продужи му рок за исплату дуга. А немилосрдни слуга крене да малтретира и хапси пријатеље који су њему били дужни мање своте.
Господар наравно то не може да му допусти, подсећа га на милост коју је он добио и немилост коју показује према другима, одузме му слободу и баци га на муке.
"Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова." Закључује причу Христос. Тако је говорио ученицима и Јеврејима пре две хиљаде година, на начин да они то разумеју, али то се тиче подједнако и нас, ма како ми данас тумачили ове речи. Да ли ћемо својим слободним чињењем насупрот вољи Бога који је Љубав заправо сами себе осудити или...
Ова прича не тражи много тумачења. Свима нам је јасно шта нам је чинити.
"Опростите и биће вам опроштено".
А сви они чувају у свом срцу освету, мржњу, осуђивање, који приступају Светом Причешћу или својој свакодневној храни а да нису опростили другима, искључују се из старања Божијег. Презиру очињи опроштај Божији и грле сенке које су их прекриле, уместо да их осветле праштањем. Потонути у сенку, кренути у мрачну вечност удаљавањем од Бога је јадна и застрашујућа судбина. Али тога постајемо свесни само кад поглед са сенке преместимо на светлост. "Оче наш..."
Можда је понекад тешко, али заиста је једноставно и, зачудо, сасвим могуће: опростите и биће вам опроштено.
Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар