Translate

13. септембар 2016.

"НАША ЈЕ ГРЕШКА ШТО ИМА ЉУДИ КОЈИ НЕ ЗНАЈУ ХРИСТА"

Митрополит Атанасије Лимасолски говори о последњим временима, вери у Бога и мисији Цркве
Сејач и семе. Фреска у Таворском Манастиру. Фотографија А.Поспелов / Православие.Ру
По чему је јединствено време у коме живимо? Како да превазиђемо духовну слабост? Шта да радимо ако немамо искусног духовног оца? Како да се молимо и како да подржавамо мисију Цркве? Шта је модерно монаштво? Зашто људи у браку морају да читају Отачник(Патерик)? Познати Грчки проповедник, Митрополит Атанасије Лимасолски, одговара на ова питања.

   -Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у ненормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса.

   Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји “јуче” и “сутра”. Постоји само “данас”, које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: “Данас је Христос Рођен”, “Данас је Христос Крштен”, или “Данас је Христос Разапет”. На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих.

-Значи, не постоји “јуче” и “сутра” у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година?

   Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву.
   Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују.

-Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду “Деца Небеског Царства” одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност?

   -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога.  
   Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви.

-Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремња ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника кога сам знао га је оставила. Такође неки студент на богословији кога сам познавао је прошао кроз развод. Ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало?

   Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету.
   
-Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да раде?

   Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо.    
   Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој.
   На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради.
   Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију.

-Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу.

Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га.
Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи.

-Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога?

   Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене.
   Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин.
Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи.

-Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао…

   Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету.
Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати.
   Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и не разумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце.

-Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве?

   Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти.

-До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средтсва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву?

Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи – то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу.

-Већ две године за редом, долазили сте у Русију на конференцију о монаштву. Како објашњавате садашњу ситуацију монаштва?

   Веома сам дирнут што су Његова Светост Патријарх Кирил и свештенство показали бригу о модерном монаштву. Очигледно, постоје многи проблеми о којима треба дискутовати и које треба поправити, али то није само у Русији већ чак и на Светој Гори. Свака земља има своју традицију, правила и људе. Монаси се појаве у сваком народу и живе међу људима. Мислим да све иде како треба, али видим и реалност. Видим да се све одвија природним путем, а Игумани и Игуманије се труде да исправе недостатке на прави начин.

   
-Да ли постоји веза између добрих Хришћанских породица и добрих монаха?

   Увек кажем да би добар монах био добар родитељ и обрнуто. Хришчански циљ у монаштву и у браку је исти – тај циљ је вечно сједињење са Христом. Овоме треба да тежимо и у монаштву и у браку. Питате ме да ли је боље овај циљ остварити у монаштву, ипак не бих то могао рећи.  Свако треба да нађе оно што је за њега најбоље да би пронашао Христа.

-Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу?

   Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо “старог себе” да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима.

-Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане?

   Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи.
   Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини.

 
-Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо?

   Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме.  
   Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде.

-По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена?

   Видите, назив греха (убиство, абортус…) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли пи згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке.
   Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на   Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи.
   
-Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа.

   Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке.
   Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође.
   Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима.

   
-Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима.

   Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса.
Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе.
Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ће мо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама.
Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар – они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе.

-Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати.

   Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих.
   Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти.

   Интервју са Митрополитом Атанасијем Лимасолским водио Антон Поспелов
   Превод са Руске верзије: Талиб Самедов
   Превод са Енглеског ( www.pravoslavie.ru ), чтец Владимир (Србљак)
   извор: manastir-lepavina.org
   15.11.2015.

Нема коментара:

Постави коментар