Translate

6. август 2016.

„ИЗБОР ЈЕ ТВОЈ“

   Из писма монахиње својој духовној кћери

   Све што си написала добро ми је познато из сопственог искуства. И сама сам све то доживела, а и сваки човек у манастиру, понекад чак више пута у току свог моншког живота. Али што се каже, не мрчи се ако ковати нећеш... И још: ко претрпи до краја спасиће се (Уп.: Мт. 10:22). У манастиру је као у војсци, онај ко је дошао раније, макар један дан, старији, а старијег треба да слушамо, без обзира на до да ли нам се то свиђа или не. У породици треба слушати родитеље, а ко има мужа, треба да га слуша. Зато је најисправније да то прихватимо у целини и онда ће нам бити лакше да подносимо. Треба да кажеш самој себи: „Да, такав је мој живот, не свиђа ми се, али је то мој живот, такав живот ми је дао Господ,“ и онда ти Он неће дати просто олакшање, већ и такву утеху за коју људи у свету не могу знати.
   Пролазиш кроз главно и најтеже искушење у монашком животу, а и у хришћанском животу уопште — одрицање од своје воље. То је неиздрживо тешко, али је могуће. Није случајно што се монашки живот назива натприродни животом, односно оним што је изнад људске природе. Али је то велико поверење према теби – девојчици, зато што те је за тај натприродни и анђеоски пут изабрао Господ. И од тебе зависи хоћеш ли примити овај поклон или не...
   Сећаш ли се севастијских мученика? Живот у манастиру, наравно, није бесмислен, макар због тога што су овај пут изабрали твој духовник и многи-многи људи, много паметнији, чистији и светији од нас. Зато ја, с једне стране саосећам с тобом, а с друге стране се радујем, јер растеш. Али избор је увек твој.
   Наравно, молићемо се, али ти сама гледај. Још једном желим да ти кажем да сам и сама доживела слична стања. И сад сам захвална Богу што су се нашли људи који су ме тада подржали. Мислим да су и многи други морали да трпе.
   Наравно, женски манастири су компликованији у смислу да ми, жене, свет више доживљавамо осећањима него разумом. Али то није само наша мана, већ и врлина. По правилу, недостаје нам уздржаност и разумност, али смо зато саосећајније према туђој невољи. Можда ћеш провести неко време у болници и другачије ћеш гледати н манастир и монаштво. Веруј ми, и у женским манастирима постоји братство и љубав, и у мушким има проблема. Ниси више тако мала, размисли: шта уопште желиш од живота? Наравно, можеш да остариш у самоћи, да као старица идеш у свој храм и молиш се Богу, Господ и то прима Главно је да нађеш своју меру и своје призвање. Нека ти је Господ упомоћ.

   извор: www.obitel-minsk.by
   7.6.2016.

Нема коментара:

Постави коментар