Он је и лекар и свештеник и оба посла ради са великом преданошћу и љубављу. За свакога има по лепу и мудру реч, а његове мудре мисли прави је благослов слушати.
„Људи који имају Христа са собом и у себи лакше се суочавају са болешћу и патњом“, каже доктор Петар Дабић, интерниста-кардиолог из Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“ и један од позванијих да прича на ову тему. Доктор Дабић је, наиме, и ђакон у Цркви Светог Трифуна у Београду. За себе скромно каже да ни по чему не заслужује посебну пажњу, сама чињеница да истовремено носи две, за нас обичне смртнике најзначајније униформе, бели мантил и мантију, вредна је дивљења. Поготово што и једно и друго ради са посебном преданошћу и љубављу.
„Улога лекара је да смањи патњу болеснику, да учини све што може како би му олакшао тегобе и да, уколико то ситуација и лекарска вештина дозвољавају, продужи време биолошког живота. Ми немамо лек од биолошке смрти, као трагичног расцепа душе и тела. Изрека вели ‘Лекар лечи, а Бог исцељује’. Та реч исцељује има двојако значење", каже Дабић.
"Прво је биолошко, привремено исцељење, које се достиже трудом лекара уз божји благослов или допуштење, друго је оно вечно о којем се говори у завршном члану Символа Вере: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. До човека је да учини све што до њега стоји, а до Бога стоји како ће се нека ствар завршити’. Лекар ради на продужењу живота, али исход је увек у божјим рукама. Деветнаест година сам лекар и виђао сам разне случајеве, дође пацијент коме је прогнозирано да ће живети још седам дана и опорави се, оде кући и неко ко има баналан проблем, а не излечи се, не врати се кући. Ту наука нема одговор“, истиче доктор Дабић
Доктор Дабић је иначе члан кардиолошке секције Српског лекарског друштва, Европског удружења кардиолога и Лекарске коморе Србије. У чин ђакона рукоположен је 2008, али у вери је још од ране младости. Тачније, још као дете је веровао у Бога, с баком Аном, иначе бившом скојевком, често је одлазио у цркву. У школи је много заволео биологију и физику и како каже те две науке су му учврстиле веру у Бога.
Учврстио се и осећај комплементарности тог објективног, научног приступа и верског, хришћанског. Зато доктор каже да наука и учење Светих отаца православне цркве нису у супротности, да се делимично преклапају, не искључују једно друго и не сударају се, већ да се допуњују.
„Научна истина је објективна и ограничена, релативна и променљива. Објективна јер долази до сазнања, покушава да опише појаве користећи објективни научни метод, који подразумева доступност и могућности описа већине ствари и доживљаја око нас. Даље, научна истина је релативна и променљива, јер у моменту кад се дефинише, како то каже Карл Попер, почиње да се круни, мења до новог нивоа сазнања. Вера подразумева метод сазнавања света и достизања истине кроз лични однос и искуство. Наука и вера постављају два питања која се допуњују - шта је истина и ко је истина? Наука се пита -шта је истина? Непрестано тражи и даје делимичне одговоре на то питање", истиче Дабић.
"Православље, као истинска вера, даје потпуни одговор на питање - ко је истина? Личност богочовека Исуса Христа. ‘Ја сам пут, истина и живот’. И та истина је вечна, свеобухватна и непроменљива. Људи често постављају погрешна питања у погрешном тренутку и не добијају одговоре... Као кад је Пилат питао Христа: ‘Шта је истина?’ и није добио одговор јер је право питање ‘Ко је истина?’ Примера ради, наука с питањем шта је истина не може да одговори зашто се у случају смртне опасности за дете мајка жртвује ризикујући свој живот. Научно гледано, дете је у том тренутку мање вредна биолошка јединка, дете је поновљиво јер мајка може да роди још деце, а мајка је непоновљива и ако она умре бранећи дете, неће бити ни ње, ни тог детета, ни будуће деце. Биолошка логика каже да мајка не треба да ризикује свој живот. Треба да покуша да га спасе (мајчински инстинкт) и ако не може, треба да одустане. И тако поступа већина животиња, али НЕ И ЧОВЕК. И ту се завршава научни приступ. Наука нема одговора на питање зашто се мајка жртвује. Вера даје одговор - жртва проистиче из личног, боголиког односа мајке према детету. Одговор који се добија само на питање - ко је истина?“
Што се медицине тиче, како каже, то и није класична наука, као физика или математика, на пример.
Медицина је више вештина, која осим научног, објективног принципа, подразумева и лични однос с пацијентима
Црква светог Трифуна, у којој доктор Дабић служи као ђакон, по много чему је необична. Задужбина великог српског добротвора Николе Спасића, некад мала гробљанска црква у којој су углавном држана опела и парастоси, постала је, иако нема своју парохију, једна од посећенијих у Београду и данас позната по сложној хришћанској заједници која се редовно окупља. Захваљујући недавно преминулом оцу Дејану Дејановићу, који је цркви служио од 1988, верници су почели спонтано да долазе на литургију, причест или разговор са скромним и мудрим протом који им је уливао поверење, увек био спреман да их саслуша, утеши или посаветује. Временом их је било све више, и тако је настала ова јединствена духовна заједница названа Кампсада, по месту у Фригији где је рођен Свети Трифун. Међу Кампсађанима има лекара, инжењера, новинара, доктора наука, менаџера, домаћица, занатлија, незапослених; има старих, али много више младих...
„Болест пружа и могућност спознаје. Велика патња може бити спасоносна. Човек тада сагледа свој живот до краја. Сви ми, свако ко се родио, проћи ће кроз искуство бола, болести и смрти. Свако од нас је, пре или касније, на Голготи. Уз Христа су, као што знате, били приковани на крст и два разбојника. Један (леви) га је исмевао, а други (с десне стране), прекоревајући овог, спознао је истину, преобратио се, сагледао свој живот и покајао се. И он је први ушао у рај. Обојица су патила, баш као и Господ. Они који кроз болест у смирености долазе до спознаје о битном и небитном и налазе одговор на питање ко је истина, након привременог излечења постају мудрији и способни су да воле и буду вољени. А они међу њима који у болести долазе до краја свог биолошког живота, нашавши прави одговор, сигурно ће чути речи које је чуо и благоразумни разбојник: ‘Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.’“ (Лука: 23,42)
Вера није гарант да је неко добар човек, али јесте шанса да то постане.
www.bktvnews.com
„Улога лекара је да смањи патњу болеснику, да учини све што може како би му олакшао тегобе и да, уколико то ситуација и лекарска вештина дозвољавају, продужи време биолошког живота. Ми немамо лек од биолошке смрти, као трагичног расцепа душе и тела. Изрека вели ‘Лекар лечи, а Бог исцељује’. Та реч исцељује има двојако значење", каже Дабић.
"Прво је биолошко, привремено исцељење, које се достиже трудом лекара уз божји благослов или допуштење, друго је оно вечно о којем се говори у завршном члану Символа Вере: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. До човека је да учини све што до њега стоји, а до Бога стоји како ће се нека ствар завршити’. Лекар ради на продужењу живота, али исход је увек у божјим рукама. Деветнаест година сам лекар и виђао сам разне случајеве, дође пацијент коме је прогнозирано да ће живети још седам дана и опорави се, оде кући и неко ко има баналан проблем, а не излечи се, не врати се кући. Ту наука нема одговор“, истиче доктор Дабић
Доктор Дабић је иначе члан кардиолошке секције Српског лекарског друштва, Европског удружења кардиолога и Лекарске коморе Србије. У чин ђакона рукоположен је 2008, али у вери је још од ране младости. Тачније, још као дете је веровао у Бога, с баком Аном, иначе бившом скојевком, често је одлазио у цркву. У школи је много заволео биологију и физику и како каже те две науке су му учврстиле веру у Бога.
Учврстио се и осећај комплементарности тог објективног, научног приступа и верског, хришћанског. Зато доктор каже да наука и учење Светих отаца православне цркве нису у супротности, да се делимично преклапају, не искључују једно друго и не сударају се, већ да се допуњују.
„Научна истина је објективна и ограничена, релативна и променљива. Објективна јер долази до сазнања, покушава да опише појаве користећи објективни научни метод, који подразумева доступност и могућности описа већине ствари и доживљаја око нас. Даље, научна истина је релативна и променљива, јер у моменту кад се дефинише, како то каже Карл Попер, почиње да се круни, мења до новог нивоа сазнања. Вера подразумева метод сазнавања света и достизања истине кроз лични однос и искуство. Наука и вера постављају два питања која се допуњују - шта је истина и ко је истина? Наука се пита -шта је истина? Непрестано тражи и даје делимичне одговоре на то питање", истиче Дабић.
"Православље, као истинска вера, даје потпуни одговор на питање - ко је истина? Личност богочовека Исуса Христа. ‘Ја сам пут, истина и живот’. И та истина је вечна, свеобухватна и непроменљива. Људи често постављају погрешна питања у погрешном тренутку и не добијају одговоре... Као кад је Пилат питао Христа: ‘Шта је истина?’ и није добио одговор јер је право питање ‘Ко је истина?’ Примера ради, наука с питањем шта је истина не може да одговори зашто се у случају смртне опасности за дете мајка жртвује ризикујући свој живот. Научно гледано, дете је у том тренутку мање вредна биолошка јединка, дете је поновљиво јер мајка може да роди још деце, а мајка је непоновљива и ако она умре бранећи дете, неће бити ни ње, ни тог детета, ни будуће деце. Биолошка логика каже да мајка не треба да ризикује свој живот. Треба да покуша да га спасе (мајчински инстинкт) и ако не може, треба да одустане. И тако поступа већина животиња, али НЕ И ЧОВЕК. И ту се завршава научни приступ. Наука нема одговора на питање зашто се мајка жртвује. Вера даје одговор - жртва проистиче из личног, боголиког односа мајке према детету. Одговор који се добија само на питање - ко је истина?“
Што се медицине тиче, како каже, то и није класична наука, као физика или математика, на пример.
Медицина је више вештина, која осим научног, објективног принципа, подразумева и лични однос с пацијентима
Црква светог Трифуна, у којој доктор Дабић служи као ђакон, по много чему је необична. Задужбина великог српског добротвора Николе Спасића, некад мала гробљанска црква у којој су углавном држана опела и парастоси, постала је, иако нема своју парохију, једна од посећенијих у Београду и данас позната по сложној хришћанској заједници која се редовно окупља. Захваљујући недавно преминулом оцу Дејану Дејановићу, који је цркви служио од 1988, верници су почели спонтано да долазе на литургију, причест или разговор са скромним и мудрим протом који им је уливао поверење, увек био спреман да их саслуша, утеши или посаветује. Временом их је било све више, и тако је настала ова јединствена духовна заједница названа Кампсада, по месту у Фригији где је рођен Свети Трифун. Међу Кампсађанима има лекара, инжењера, новинара, доктора наука, менаџера, домаћица, занатлија, незапослених; има старих, али много више младих...
„Болест пружа и могућност спознаје. Велика патња може бити спасоносна. Човек тада сагледа свој живот до краја. Сви ми, свако ко се родио, проћи ће кроз искуство бола, болести и смрти. Свако од нас је, пре или касније, на Голготи. Уз Христа су, као што знате, били приковани на крст и два разбојника. Један (леви) га је исмевао, а други (с десне стране), прекоревајући овог, спознао је истину, преобратио се, сагледао свој живот и покајао се. И он је први ушао у рај. Обојица су патила, баш као и Господ. Они који кроз болест у смирености долазе до спознаје о битном и небитном и налазе одговор на питање ко је истина, након привременог излечења постају мудрији и способни су да воле и буду вољени. А они међу њима који у болести долазе до краја свог биолошког живота, нашавши прави одговор, сигурно ће чути речи које је чуо и благоразумни разбојник: ‘Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају.’“ (Лука: 23,42)
Вера није гарант да је неко добар човек, али јесте шанса да то постане.
www.bktvnews.com
Нема коментара:
Постави коментар