Translate

17. фебруар 2016.

Веронаука као темељ толеранције и разумевања

   Време и простор као примарне категорије човековог боравка у свету су поимане као историја и неухватљива садашњост; у хришћанском контексту, устројитељ такве структуре је нико други до Творац. Кључни моменат у успостављању света какав спознајемо јесте да га је Бог начинио речју својом – „Рече Бог…“ (1.Мојс 1, 1). Ово истичемо не без разлога! Кључна умна човекова способност јесте језик (или боље кажемо језици).
   Првих пар листова Светог Писма нас поучава да је нико друго него човек успео да наруши рајски поредак света и то никако другачије до неискреним говором, лажју. Дакле, није акценат у кршењу забране узимања плодова са Дрвета познања, већ у човековој нескладности наспрам Бога. Прва лаж довела је до прекида до тада искрене комуникације и учинала да живот мимо Бога буде неподношљиво тежак – осуђен на смрт. Чак и прича о Вавилонској кули (1.Мојс 11, 1-9) нам говори да је човек отишао и корак даље од лажи, показујући се својом гордошћу као непријатељ Бога, а све у жељи да мимо Бога надвлада своју краткотрајност боравка на земљи. Писац ових светописамских редова нам даје занимљив моменат – људи међу собом више нису говорили једним, истим језиком од тада. Тиме је комуникација и разумевање отежана не само између Бога и човека, него и између самих људи. Остаје отворено питање – како надвладати неразумевање?
Манастир Вазнесење
   Бог је подизао многе личности попут Ноја, Аврама, Мојсија, Пророка и других. Покушавао је да обнови прекинуту комуникацију са изабраним народом. Но било је неопходно да Отац у свет пошаље свог јединородног Сина. Управо, циљ љубави Божије у историји огледа се у чудесном Оваполоћењу Логоса у Витлејемској пећини. Без сумње, речи Јовановог Евађеља „Логос (Реч) постаде тело“ (Јн 1, 14) нам најексплицитније сведоче да је Син Онај који ће смислено посредовати између света и Бога, између историје и вечности, поврх свега између самих људи.
   Пре више од два миленијума без медија и интернета Спаситељ непосредним речима својим ученицима, а они васцелом човечанству, преноси благу вест – да је Он тај који обнавља прекинуту нит између Бога и човека, а тиме и између сваког човека понаособ. Његове речи су, иако често злоупотребљаване, одјекивале кроз векове, а данас је наша одговорност, пред Богом и људима, да их преносимо и сачувамо од погрешног тумачења. Наша је дужност да преносимо нашој деци ову поруку речима и делима.
   Време у коме живимо није лако. Преко прича о економској кризи, угрожености морала и другог, ипак, суштински је нарушен идентитет самосвесног човека… Овакво стање, иако песимистично делује, нам не даје за право да очајавамо и будемо статични. Напротив! Ово је наше време и прилика да реч Христову, реч радости и реч вечности поделимо долазећем нараштају.
   Еванђелска проповед у континуитету преко две хиљаде година није престала да се преноси, како у храму, тако (код нас, последњих петнаест година) и у школама . Циљ веронауке у школском образовном систему, јесте да се човек од ране младости сретне са појмом Бога и искуством истог. Није то случај само у Србији него и у другим европским државама. Дакле, систем образовања, треба да образује децу. Питаћемо се, према ком то образу (лику)? Према неотуђивој човековој вредности – врлини. Идеал, хришћанске врлине је Богочовек. Иако је идеал недостижан, па чак неко нам може рећи и нереалан у свету, ми се кроз верску наставу трудимо да образујемо децу према речима Светог  Писма, која је само сведочанство истинског живота за оне који су хришћани. Наша је дужност да пренесемо непролазне вредности хришћанске вере. Да ли ће неко постати лекар, адвокат или ће се занимати било којом другом професијом – није пресудно. Превасходно сматрамо да је неопходно да постане врлински човек. А врлина је и у томе да прихватамо другог човека, независно од његове националне припадности, расе или вере, управо као непоновљивог човека са којим делимо мали исечак историје.
   Из реченог, намеће нам се питање о толеранцији. Појам толеранције значи да оно што ми мислимо, верујемо или ценимо није обавезно за друге који другачије мисле, верују или цене друге вредности. Толеранција као таква треба да служи као средство којим се врши кохезија друштва. Кроз толеранцију би требало да схватамо да је различитост одлика сваке личности, а самим тим читавог човечанства. На овај начин, у друштву у коме се различитости прожимају, изграђује се поверење и заједништво. Толеранција је уско везана за живот Цркве. Сваке године прослављајући радосни празник Рођења Христовог, подсећамо се анђелске химне „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2, 14).
   И на крају, ако истинска вера и њена проповед није утврђена у толеранцији, и ако верска настава није њен утемељитељ, онда је ниједна друга државна институција и закон не може успоставити! Верска настава је прилика да наша деца осете да је поред родитељске руке, најсигурније држати се за Божију руку.

   Бранко Росић, вероучитељ
   извор: eparhija-zicka.rs

Нема коментара:

Постави коментар