Translate

19. новембар 2015.

Митрополит Порфирије, Духовни изазови у XXI веку

Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије одржао је 14. новембра 2015. године у Љубљани предавање на тему „Духовни изазови у XXI веку“.

   Пред око две стотине слушалаца који су попунили салу Парохијског дома, митрополит Порфирије је рекао да је циљ његовог предавања првенствено да у контексту Јеванђеља Христовог и предања Цркве размишљамо о себи и да у сусрету „са светом“ покушамо бити аутентични сведоци Христови. „То не зависи само од наших речи, него колико ће снажно бити наше сведочење зависи од нашега живота и тога колико се трудимо да живимо по Јеванђељу Христовом,“ нагласио је Митрополит.
                                       
   Као један од важних духовних изазова који се јављају као искушење за православне хришћане у овом веку, Високопреосвећени је навео и постојање мноштва нових религијских покрета и култова који покушавају да понуде неки нови духовни пут различит од хришћанског.
   „Већина њих имају у основи хиндуистичка учења помешана са хришћанским, исламским и другим учењима. Таквих нових покрета је много и често не можете препознати разлику међу њима, а у правилу су потпуно различити од изворног и аутентичног хиндуизма или будизма. Они покушавају да на неки начин хришћанима учине прихватљивим елементе из тих источњачких религија, али се у суштини ту обично ради о маркетингу и тржишту религија, односно - лову на новац,“ рекао је Митрополит.
   Он је истакао да је основна разлика то што ми хришћани верујемо у Бога као личност, а они у неки безлични апсолут. Ми верујемо у васкрсење из мртвих, док је за њих вечност, која је циљ свакоме човеку, за човека као индивидуу и непоновљиву личност непостојећа, те да је циљ да се стопи са тим безличним апсолутом у коме губи самосвест о себи.
   „Ми верујемо да је Бог човека створио по својој слици и прилици за вечност, зато верујемо и у љубав, зато љубав има смисла. Јер ако нема вечне перспективе и могућности да вечно постојимо као непоновљиве личности које имају свест о себи и о другоме, те ако не постоји могућност да иза смрти и даље постоји љубав међу нама, онда љубав, као таква, нема ни смисла. Верујемо да је Бог љубав по својој природи и да је из љубави створио овај свет и човека као круну света; да га је створио за вечност управо да би живио у заједници љубави са Богом и са својим ближњима,“ нагласио је митрополит Порфирије.
   Митрополит је додао да ми хришћани доживљавамо овај живот као дар Божји, а да је човек  створен као психофизичко биће, те да су и душа и тело два аспекта пројаве човековог постојања и у вечности која нам је намијењена као психосоматским и духовним бићима.
   „Отуда се наша вера темељи на васкрсењу из мртвих – и душе и тела. Верујемо да је свет добар и да је све добро саздано и верујемо у вечни живот,“ истакао је Митрополит.
   Он је рекао да се разлика између хришћанства и поменутих покрета види већ из тога што они верују да је материја и тело зло кога се треба ослободити.
   „Тело се види као тамница за душу која је заправо одливак тог безличног божанства и душа као честица тог божанства има за циљ да се врати и стопи са тим безличним апсолутом. Да би се то достигло потребно је ослободити се везаности за материју, која се остварује кроз рацио, тело и емоције, позитивне и негативне. Поставља се питање да ли и вољети може да буде штетно по духовно узрастање у крајњој инстанци. Зато имамо разне аутентичне источњаке који одлазе из света, живе потпуно индивидуалистички и баве се медитацијом, како би достигли нирвану, што значи потпуно угаснуће живота и било какве везе са овим светом - потпуну анестезију свих емоција и свих мисли,“ додао је Високопреосвећени рекавши и да за разлику од хришћанског начина живота где је смисао и циљ постојања заједница љубави верних међу собом и свих заједно са Богом, они говоре да је љубав, као брига за некога, нешто што те везује за овај свет, спутава и руши.
   Митрополит је упозорио да је логична последица за оне који дубински улазе у такве духовне контексте да се индивидуализују и да се везују за свог гуруа и ту духовну заједницу.
   „Ако стичући неко „духовно искуство“ унутар кога ваше ближње посматрате као честице божанства које требају да се ослободе тог злог тела и да се врате у своју постојбину, онда је јасно да ћете полако губити природни импулс љубави према њима. Питање заједнице и тема љубави су нешто што логички не постоји ту, без обзира што су то речи које се често употребљавају у њиховој реторици и не значе оно што ми знамо да би требале значити,“ нагласио је владика Порфирије.
   Митрополит је истакао да је још једна битна разлика између хришћанства и поменутих култова то што они верују да се све дешава по закону карме, која је нека врста судбине у којој човек не може да измени ништа, док ми хришћани верујемо да постоји промисао Божји, али и слобода човекова да унутар тог промисла кује своје спасење и учествује у чину спасавања.
   „У Јеванђељу видимо мноштво чуда која се дешавају, где Христос исцељује разне болести, али често пре него се чудо деси онај над киме се дешава потврђује своју веру у Христа, која није само уверење да постоји некаква апсолутна сила него веру као поверење, што већ чини однос - општење између онога над ким се чудо дешава и онога који чини чудо. И често Господ каже 'вера твоја спасла те је', или 'иди и нека ти буде по вери'. Та вера је наше саучествовање и сарадња с благодаћу Божјом, с Богом, где је кључни фактор наша слобода,“ подсетио је Високопреосвећени Митрополит и додао да Бог чак не чини чуда као аргументе за своје постојање, како би нас убедио да ми морамо веровати, него тамо где већ предпостоји вера ту се дешава чудо, па и у нашем свакодневном животу, само ако имамо довољно отворене духовне очи да то и препознамо.
   При крају предавања Митрополит је нагласио да му је циљ био да слушаоце подстакне да се труде и чувају своју веру, али прије свега да том вером живе.
   „Што више будете живели том вером, утолико ћете више спознавати снагу те вере и у исто време несагледиве просторе које тек треба у духовном животу освајати,“ рекао је Митрополит.
   Он је подсетио да Црква постоји, пре свега, зато што смо ми жељни смисла постојања, зато што постоји смрт, а ми имамо потребу да живимо вечно и то да да живимо вечно са онима које волимо, те да Црква постоји зато што нам даје одговоре на та питања.
   „Уколико живимо вером и оним чиме смо се нахранили и напојили у недељу на Литургији, онда то носимо са собом у свијет, и то нам бива инспирација, контекст и мерило за све у нашој свакодневици, кроз шта налазимо одговор и спокој у себи.Треба да живимо Црквом увек и непрестано, јер што више живимо Црквом бићемо богатији, а што будемо богатији, та тајна Цркве и живота у Цркви, тј. тајна Бога, бити блискија и све више ћемо имати потребу за приснијим јединством и заједничарењем са Богом,“ истакао је митрополит Порфирије.

   извор: www.spc.rs

Нема коментара:

Постави коментар