Translate

22. август 2015.

Лето — это маленькая жизнь, Манастир Свете Јелисавете

   Изградња обитељи је почела по благослову старца Николаја Гурјанова.Основу манастира чинило је истоимено православно сестринство, које се од 1996. године бринуло о Републичкој клиничко-психијатријској болници.Од 1997. године сестре су изашле на улице града - не само да би сакупљале прилоге за градњу већ и да би проповедале о Вечном животу. Дани су протицали...Рођенданом манастира се сматра 22. август 1999. године - први монашки постриг у манастиру....

   10. децембра 1999. године освештан је доњи манастирски храм посвећен Светом Николају Чудотворцу. 12. јануара 2005. године освештан је горњи манастирски храм посвећен Светој Преподобномученици Великој Кнегињи Јелисавети и посвећена је у чин игуманије обитељи дотадашња настојатељица. Данас у манастиру живи преко сто монахиња. Оне се заједно са браћом и сестрама милосрђа, свакодневно моле једни за друге, заједно раде на послушањима - обилазе болеснике, раде у радионицама, учествују на православним сајмовима. 20. октобра 2008. године освештан је храм посвећен икони Богородице "Државна", који се налази на територији манастира, 25. октобра исте године Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексије II завршио је чин освећења храма...
Небеска заштитница Велика Кнегиња Јелисавета 

Мир Божански и сила обитељ је дивну одгајила.
Међу сивим зидовима болнице,
Где се човек осећа као сред тамнице,
Крсти златни сијају,
И лица друкчије блистају...
Шта је монаштво? Пут за Христом с упаљеном свећом душе. Постриг је велика Тајна преображаја људске душе...Већи део времена монах проводи у храму стичући Дух мира и тишине. Храм је непрестана молитва. Храм је образ Божији у човеку. У манастирским храмовима свакодневно се служи пун круг богослужења по типику - свакодневно се служи Света литургија. Храм је место у коме је сваки радни дан - празник. Тако из дана у дан, по благослову Божијем, тече живот у манастиру. На манастирском подворју, које се налази 30 км од Минска, у селу Лисаја Гора, 3. јануара 2010. године освећен је храм у част иконе Богородице "Чаша која се не испија". Од 2001. године на подворје долазе људи који су одлучили да се ослободе зависности од алкохола и дроге, налазе уточиште бескућници и они који су били лишени слободе. Сваке недеље се организују беседе са духовником, суботом се служи Литургија, организована је веронаука. Браћа раде на фарми, у пољу, узгајалишту, башти, на грађевини, у радионицама, у расаднику. На подворју је организован братски хор. Браћа на смену читају "Непрестани Псалтир", свакодневно се окупљају на заједничку молитву, на литију и на "Чин опраштања". "Кад човек дође до самог дна, треба да одскочи од њега и да се вине увис", каже отац Андреј. Тако је за многе од ових људи Лисаја Гора постала гора преображења - Тавор.На подворју 6 сестара монахиња води бригу о око 170 браће. Многа браћа управо овде доживљавају радост сусрета са Богом.По томе сестринство Свете Јелисавете (а у оквиру њега и манастир) личи на обитељ Марте и Марије, коју је почетком прошлог века основала Преподобномученица Велика Кнегиња Јелисавета у Москви. Било би погрешно говорити о манастиру одвојено од сестринства јер је манастир чедо сестринства. Циљ свих је исти - служење Цркви. Али не само молитвом, већ и делима милосрђа и проповедима. Недалеко од манастира се налази душевна болница, интернати за децу и одрасле с посебним потребама, диспанзер за лечење туберкулозе. У интернату за децу са посебним потребама стално живи око 200 деце са врло тешким, по правилу, урођеним болестима.
Дијагнозе ове деце су разне - Даунов синдром, дечја церебрална парализа, повреде на порођају, урођене физичке мане и пратеће болести унутрашњих органа. Сестре се брину и о Дечијем одељењу болнице, свакодневно се баве њима и органитују прославе о празницима. Главни циљ манастира и сестринства јесте духовна и социјална помоћ болесницима и страдалницима. Сестре монахиње воде бригу о деци - сирочади и деци из несрећних породица. Болесници с нестрпљењем очекују заједничке молитве, занимљива дружења, обично људско саосећање.Већина људи који се лече у Републичкој клиничко-психијатријској болници због менталног стања у коме се налазе нису у могућности да посећују храм, зато свештеници исповедају, причешћују, служе молебане и крштавају болеснике на самим одељењима у болници. Ради украшавања храмова, за живот и рад манастира и уједно за помоћ социјално угроженим људима при манастиру ради више од 30 радионица. Дом рада . тако се зове место у којем се налазе манастирске радионице, Свака радионица су пре свега људи - врло различити и споља и изнутра. Једни се уз помоћ радне терапије ослобађају зависности од алкохола и дроге, други су управо изашли из душевне болнице и нису могли да нађу посао, трећи се школују.Мирјани и монаси заједно раде у радионицама. Шта све њих обједињује? То што их је овамо довео Господ, сваког својим непоновљивим путем. Производи израђени по древним узорима, са смирењем и молитвом, одишу миром и радошћу. Осим за Цркву, радионице праве производе и по приватним наруџбинама...Производи из пекаре, направљени по старим манастирским рецептима, јачају телесно и душевно здравље. Познато је да оно што је израђено са љубављу и уз молитву, доноси благослов власнику...
   Манастир се бави и духовно-просветном делатношћу, има своју издавачку делатност и аудио и видео студио. Главни задатак који студио покушава да реализује у сваком од својих филмова јесте духовно просвећивање друштва, проповед Православља, пружање утехе човеку у тешким тренуцима и помоћи у тешком унутрашњем духовном раду. Тема сваког филма је трагање за Богом кроз жалости и болести, падове и бол. Ове приче дирају људска срца и помажу људима да верују у боље... У четири манастирска храма налазе се изузетно поштоване светиње - иконе с честицама светих Божијих угодника...Из године у годину расте парохија манастира, повећава се број причасника. Овде смо да бисмо волели Бога и да бисмо се међусобно волели. У међусобној љубави служимо Богу. Кад је мати игуманију неко питао шта је то манастир, она је одговорила - породица. И заиста, захваљујући душевној сродности односи у манастиру су једноставни и непосредни као у породици. Чак и ликом сестре међусобно личе. Манастир је универзитет где човек може да стекне "највише образовање", тј. да обнови у себи образ Божији. Манастир је болница, јер се често појаве и унутрашње болести: инат, лењост. Манастир је духовна војска. Овде влада строг распоред у службама, послушањима и трпези, обавезно је потчињавање старијима. Монашки живот се може учинити досадним и монотоним.
Али баш такав начин живота помаже ослобађању од самог себе - од свог греховног "ја". Љубав према Богу човеку даје могућност и снагу да служи другима. Манастир није само одређено место у простору. То је пре свега заједница људи, обједињених једним поривом: ка Богу, ка унутрашњем животу с Богом, ка јединству у Богу. Монаштво учи човека да на цео свет око себе гледа кроз Бога. Овамо Господ доводи различите људе и треба да их прихватимо онаквима каквима јесу - и да им помажемо да постану бољи, ближи Христу...Бог је љубав која побеђује смрт и поделе, с крста окупља људе, који се не везују за пролазно, који су странци у овом свету у потрази за лепотом. Диригент манастирских хорова је монахиња Јулијанија...Сваке године се у току Светле седмице у манастиру одржава Дан православног појања "Државни глас"...Од давнина се градски манастири од пустињских нису разликовали само по спољашњем изгледу. Овде не само да се неуморно узноси молитва за спасење наших грешних душа, већ се у додиру са животом света продуховљују и ка Богу усмеравају људи који траже ослонац и смисао живота. 

извор: Свято-Eлисаветинский монастырь,2013.

Нема коментара:

Постави коментар