Translate

16. јул 2015.

ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ, Предавање о.Луке, игумана цетињског манастира, одржано 22/9 фебруара 2002 у Врњачкој Бањи


   Ево драга браћо и сестре да и у овом циклусу кажемо нешто о једном феномену који није стран ником од нас. Колико сам чуо о ономе што сте до сада слушали можда су неке ствари вама биле и ближе, од ових о којима ћу ја вечерас пробати да прозборим али ипак мислим да је и ова тема доста добра јер то је тема коју и ви и ја сусрећемо сваки дан око нас. Шта је то модерна уметност, шта је то уметност којој данас хоћемо да придамо пажњу и да проверимо неке њене вредности, и можда пре свега то да ли она има значаја за нас, за нас као хришћане, за нас као људе и колико она може и сме да има место у нашем животу. Сигурно, када се говори о једној оваквој теми, мора човек увек на неки начин да постави себи кочницу, а та кочница је пре свега недостатак историјске дистанце. Није много времена прошло да би о модерној уметности могло да се разговара као нечему завршеном, према томе да би она могла потпуно да се објасни, и није много времена прошло да би смо могли један коначан суд да дамо о њој. Претпостављам да сви имамо нека основна знања о томе шта је то модерна уметност, а то основно знање, мислим, да се може садржати чак и у томе што се нико од нас неће изненадити да види ма какву слику, ма какву представу, нико се неће претерано изненадити. То већ довољнои говори да је та модерна уметност у нама већ има неко своје место и да она нама није нешто ново или потпуно страно. Дакле, то наше неизненађивање модерном уметношћу, је отприлике и тема о којој хоћу данас нешто више да кажем.
   Оно о чему се уметност уопште састоји је пре је свега схватање лика, лика као онога што чини ону најдубљу потку наше личноти, нашег живота. Осим тога ту је и схватање природе као онога што нас окружује, без које је немогуће гледати ни наш живот нити било какво изражавање тога живота у погледу рецимо баш и ових ликовних уметности. Треба да на самом почетку кажемо да ми овде оперишемо са неким појмовима утврђеним као што је то модерно а нико од нас у ствари не зна шта то значи модерно. То није нешто што је застарело, то није нешто што је устаљено али шта је то модерно, отприлике сви имамо тај укус у устима али да га тачно објаснимо нећемо моћи. Али, сви ми знамо да то модерно је реакција на нешто старо, било мирна реакција или бурна али да то покушава да замени оно старо. Ми разговарамо о модерној уметности али морамо да знамо одакле је та модерна уметност дошла. На основу чега је она модерна, у односу на шта је она модерна? Треба на почетку и то рећи да та модерна уметност није никаква реакција ни на какво православно наслеђе, дакле да то није уметност који ми носимо у негде у крви или коштаној сржи. Она је реакција на једно схватање човека и света које се у Европи, у западној Европи, се усталило у дужини од неких 700 - 800 година. Модерна уметност се обично везује за крај 19 и почетак 20 века, дакле за доба које је нама и најближе. И по неком нашем унутрашњем животу, нешто у чему највише учествујемо, и заиста од тога не треба бежати. Та модерна уметност постоји и тај наш несрећи двадесети век у коме је пукла нека атомска бомба негде на почетку тог века и сав свет добио неко друго обличије. Он постоји и никако не би требало одбацити га у страну и говорити да га нема. Та модерна уметност настала је из западне уметмости а та западна уметност је у великом броју случајева јасно супростављена оној уметности и оном схватању света и човека, а уметност и јесте то, које ми носимо генерацијама иза нас. А то ћемо видети најбоље које су то разлике, када погледамо из чега се састоји уметност. Уметност се увек односи на три категорије: на простор који се приказује, односи се на време и на начин на који се ради. То би отприлике биле неке основне категорије у којима се уметност креће. Ми представљамо једно наслеђе које у данашњем свету отприлике нема неку логичност. Наше наслеђе има уметност која у себи нема простор онакав какав је устаљен простор, нема време које је устаљено у неким нормалним погледима на то и нема начин на који су навикли уметници који су данас признати као неко мерило квалитета. Ваљда, најозбиљнији проблем је проблем времена, па ћу морати овако нашироко да почнем причу да би смо дошли до поенте ствари, да би смо схватили шта је то време за модерну уметност и да ли то време траје или не. Иста ствар је и са простором и са начином рада. У православној уметности чији смо ни носиоци, следбеници, покушавамо да живимо и да осмислимо наше окружење таквим начином мишљења, простор није простор у коме се нешто дешава, већ је простор простор у коме се нешто десило и дешава се и десиће се. Сам простор у византијском источном сликарству јако се преплиће са идејом времена. Догађаји који су се десили нису се практично само десили него се дешавају и десиће се. У конкретном примеру, узмите било који од хришћанских празника, ето нпр. Велики Петак, Распеће, Христос је разапет, али Христос се распиње и дан данас и распињаће се док је света и века и печат те ванвремености те источне уметности јесте то што данас зовемо икона. Икона се сваке година на тај дан износи, међу верне да се покаже да јер тај празник је печат једног времена који нема своју логику овоземаљску. То је време које је осмишљено будућим временом. Што се тиче начина рада сви ви знате како се слика. Једино, у тој нашој уметности слика се на неки други начин. Слика се молитвом, слика се постом, слика се припремом, не припремом која би била психолошка припрема, већ припремом која је пре свега сједињење са Богом да би кроз руке тог уметника сликао неко други. То је православни начин припреме. У простору опет постоји нешто што данас налазимо утврђено као обрнута перспектива. Видели сте сви на иконама како за разлику од нормалних приказинања ствари на икони је нешто друго. Место да се овај простор који ви видите овде сужава, на икони се шири. То је та обрнута или растућа перспектива којим се показује да онај који слика не стоји пред тим простором него унутар њега самога и изинутра слика и заиста види све у тој својој обрнутој перспективи. Све то опет има корене у том односу према уметности а то је ипак начин веровања. То је наше вероисповедање. Западна уметност слика оно што види, православна слика оно што се види али што постоји. Икона пре свега није доживљавање неког догађаја. Ако ви хоћете на кажете нпр. како је изгледало када се Господ вазнео на небо, ви ћете то описивати, описивати, и то ће бити један опис. Ако хоћете да сликате, тачно ћете насликати пејзаж ко су били апостоли, ко је била Богородица, Господа који се вазноси на небо, и пробаћете да до танчине дочарате то. Али, у уметности чија смо ми деца и потомци нема доживљавања сцена него учествовања . Наша уметност није уметност која би била сама по себи она увек има један јасни циљ. Она подразумева између осталог једну врсту акције, она подразумева молитвено стајање пред тим догађајем што рецимо у уметности Запада није обавезно. Важно је да се дочара физичко лице доживљаја и психолошки утисак рецимо Бог, али није увек битно да се човек нађе у свему томе. То би била једна од највећих разлика ове наше уметности и уметности Запада. Још један је та да слика коју гледате из западне уметности је слика и ништа више. У православној уметности је то сасвим другачије. Та икона, она је само исечак из једне много веће реалности, реалности Цркве, и сама по себи она нема никакав смисао. Ако њу истргнете из богослужења, ако њу истргнете из једног годишњег циклуса празника ако истргнете из православног богословља, ако истргнете из реалности живе Цркве, она је сама по себи баш једна мртва ствар. Њен живот није у њој самој као предмету, доживљају, њен живот налази се много шире око ње. Оно што чини нашу уметност то је саборност а тога на Западу нема. Једино у саборности наша уметност добија свој смисао док саборност на Западу прелази углавном у неке облике еуфорије. Ту нема доживљавања тог општег већ само личног које може можда да делује на друге људе. Али нема у корену саборне акције приступања том догађају. Лик у Православној уметности и лик у Западној уметности, из кога ћемо видети како израња лик модерне уметности, је заиста потпуно другачији. У западној, натуралистичкој уметности, која покушава да докаже како човек изгледа споља, лик је дат. У православној он је задат. Задат је као нешто што треба достићи. Задат је као нешто што неће престати. Задат је и као мерило и као слика и као подсећање. Али он сам по себи није коначан. Основна можда грешка читаве западне уметности и можда читаве западне цивилизације је то што се тамо човек посматра као коначан. Све ове врсте или све ове разлике између православне и западне уметности отприлике престају негде у деветнестом веку када постаје нешто сасвим друго. Почиње нешто што се зове уметност ради уметности. Тада уметност престаје да буде у функцији и почиње да бива сама себи циљ. Она престаје да служи религији као што је служила тих 2000 година на Западу и почиње да бива сама по себи нека врста религије. Припрема томе био је један историјски догађај, француска револуција, повратак паганству, повратак прехришћанству, у којим су озакоњени духови античког света. И то практично траје до данас. И данас се и философија и уметност и наука сматрају неком врстом основних критеријума што значи идола или како је сматрано богова. Средином деветнестог века као плод француске револуције, престају да буду антички богови Зевс, Хера, Хернес, почињу нови богови, кипови, углавном женски са именима философије, енергетике, уметности, науке, свох научних дисциплина. Свака добија свог идола и као сви идоли они нормално размењују неку искључивост што се данас у неком језику зове тоталитаризам. Тешко ономе ко идола не признаје за бога. Како одувек тако и данас, пробајте нешто рећи против науке па ћете бити на јавном стубу срама. Ево један пример; код нас у Црној Гори дошао је нови министар образовања који је пред ТВ и гледаоцима рекао да је за њега естетика бог. Тиме није хтио само да испадне паметан али показао је корене тих идола треба тражити заиста доста дубоко у души. То није ствар то је само нанесено. То отприлике може човеку да замени праву веру.
   После 19 века иако се сматра да у 19 веку почиње модерна уметност али то је више једна врста наставка те старе уметности, која се чак на прелеп начин завршава неким правцима као што су импесионизам. Али 1905. године долази до шока. Прави се једна слика која ће одредити сав ток уметности убудуће. Пабло Пикасо прави слику Госпођице из Авињона слику која потпуно руши све оно што је уметност до тада представљала. Та слика руши стари поредак света. На њој се појављује пејзаж који више није пејзаж који ми видимо, појављује се лик људски, који није лик који ми можемо да видимо сваки дан. Тих пет девојака на тој слици, можда није баш случајно што је дешава у Авињону, то су те госпођице из Авињона, а Авињон је за Французе нека врста светог града, у коме је неко време Папа боравио а те девојке су сликане у јавној кући. Тих пет девојака немају људска лица, имају лица афричких носорога. Нови поредак природе ту је почео. Почела је једна природа која се као и на икони не види. Она ту очигледно постоји, постоји у лицу тог сликара који ју је насликао. За њом следи једна друга слика која је потпуно окренула идеју простора коју је имала сва уметност до тада. То је портрет једног француског књижара Амвроа Завоа у којој је учињен први покушај да простор сам по себи виш није једно, дво или тродимензионалан већ нешто много слично икони постаје многодимензионалан. Он је сликан спреда али истовремено његов портрет сликан је и са свих страна. Све је то сажимано у једној слици. Та уметност зове се кубизам који се пробао да се помоћу тих коцкастих начина сликања сви видови посматрања једног одређеног предмета споје у једно. Ево рецимо као кад би сте једном камером прошли око овог стола и снимили и то све сажели у једно. То је био тај ударац на тај стари поредак природе. Нека врста новог светског поретка сада у сликарству. Међутим, тај устанак на стари поредак природе има у себи јасно ту иконолошку димензију. Он покушава да имитира икону, узима иконе и тиме на неки начин прави изопачење иконе. У простору, ето видели смо како је то, тај простор скоро као на икони на којој простор постоји и он је овде истргнут и замењен једном новом идејом. Модерна уметност не полаже много на простор. Она има једну нову димензију. Што се тиче лика најважнијег за уметност, за нашу уметност православну, почиње нешто сасвим ново. Почиње ружно као лик. Више се не тражи лепота као лик. Не само естетика, него целокупно историјско устројство нашег бића говори нам о томе да лик мора да буде леп. Ако лик није лепота онда ништа није добро. Онда ништа практично док ми гледамо нема ни смисао. Ако је наш лик ружан читава је људска цивилизација, људско постојање ружно. Православни лик је, нормално, не само леп, он је дубински осмишљен. Али то је лик који плени. Лик богат се види у томе како се приказује човек. Каква је код човека вера он такву уметност и прави. Ако је у њега нешто ружно, очигледно је да и та његова вера нема у њему ту једну праву димензију гледања Божије лепоте. Што се тиче лика, он иако је у нашој вери доста добро описан треба да знамо шта је он уствари. Шта је то уствари прави лик? То је лик који плени. То је Христос за којим су апостоли пошли. То није само физички лик, то је јасно. Али то је лик који стално преображава. Додир са њим преображава човека. Многи су од вас можда читали приповетку од Лазе Лазаревића "На бунару". Ту потоји један дивни православни лик. Лик неке Петрије. У причи која је вама сигурно позната, једна снаја која је дошла у кућу почиње да дивља; почиње да читаву једну заједницу од двадесетак душа окреће око себе. И када је глави те породице било предочено шта се дешава на једном општем заједничком собрању, место да је осуди говори да сви треба њу да слушају. То је неки чудни покушај обраћења те душе. Међутим, та иста снаја, после тога почиње још јаче да дивља али према најпитомијој од свих, тој једној Петрији. И Петријин лик њу враћа у нормално стање. То је тај старац знао да ће да се деси. Имао је поверење у тај лик који преображава. Тај лик који заиста може човека да врати у праву реалност догађаја, да он одбаци све оно што је наталожено. А какав је лик на Западу? Увек треба да гледамо лик Христов. Какав је лик Христов такви су ликови људи. А већ неколико стотина година лик Христов на Западу плаше. То је страшни судија и то није онај лик за којим су апостоли кренули. То није лик који једноставно тера човека да отвори читаво своје биће. То је лик у коме се не препознаје истинско људско достојанство и назначење јер Запад не зна више за онај прави лик Христов јер му се у његовој цркви, у католичкој цркви, нешто сасвим друго предлаже. Поставља му се други узор. Не значи да Запад није у стању да препозна тај прави лик, али он више није у стању да га проповеда. И он је суочен са ликом Христа страшног Судије. Судије који осуђује на страшне муке ако се не слуша његова наука. Нормално, Запад не зна да тај Судија, једино на шта може да осуди, то је оно заиста најгоре а то је негледање свога лица. Запад прети страшним мукама, пакленим мукама за непослушање Јеванђељу али практично не види да и од тих најстрашнијих мука постоје још страшније а то је баш то вечност у негледању лица Божијег. Али не само лица Божијег. Тиме и не гледањем лица човечијег. Постоји једна древна прича о чувеном пустињаку Великом Макарију египатском који је шетајући пустињом нашао неку лобању и кад ју је куцнуо штапом и рекао ко си ти, та лобања је мало чудно одговорила: ја сам био велики жрец тога незнабожачког храма ту а ти си духоносни Макарије. Пита га Макарије а како ме познајеш? Каже ова лобања: Знамо кад се ти помолиш за нас који смо у паклу за нас бива лакше. Макарије опет пита: како се ви то мучите у паклу и како то вама бива лакше? Е онда ова лобања поче да говори и уздише: О, каква је велика наша мука. Колико је пламен под нама толико је и изнад нас. И то је страшно. Али најстрашније је то што не можемо да видимо лица једни других. Кад се ти помолиш за нас онда делимично можемо да се сагледамо. Ето то је то виђење правога лика. Али, зашто баш имају везе, те паклене муке са овим што причамо? То зато што се у тој категорији паклених мука најбоље види однос према стварности и однос према ономе из чега је изникла западна модерна уметност. Запад се једноставно уморио од лажног страха. Тај њихов страх од паклених мука није онај исконски људски страх који препорађа. Страх од мука треба да буде пут животу али на Западу је постао препрека живота. Постао је нешто што је оптерећујеће, што спутава место да буде нешто што ослобађа човека и у реакцији на то јавља се једна друга струја на Западу. Кад се одбаци једном тај страх од суда ради неког живота онда долази до безмерног предавања том неком животу. До једног чисто, што се каже, букета доживљаја тог неког живота, изопаченог самом по себи, значи живота без Бога. Али живота којем се Запад предао уморивши се од тог лажног страха. И он се предаје том животу на многе начина; сам му се предаје. Каже се у Јеванђељу на једном месту: Када нечисти дух изађе из човека онда лута а кад види да је то место пусто долазе других седам духова горих од себе и ушавши у човека чине гора зла и буде много горе него што му је било раније. Отприлике са тим би се могло објаснити оно што се десило са појавом модерне уметности. Најопасније од свега било је то што је на помолу била нова религија, религија која чак не претендује да буде религија. Једноставно она се назива погледом на свет и дозвољава се свакакав поглед на свет, сваком своје, али у том постоји страховити баш тоталитаризам, искључивост. Свакоме је дозвољен поглед на свет али ајде пробајте неком да кажете: Опростите, али није свакоме дозвољена поглед на свет. То је душепогубно. Већ једна таква мисао у том новом погледу на свет није довољна. Рађа се ту нови поредак природе. Природа је онаква каква мени одговара. Природа није онаква каква јесте. Нити онаква каква може да постане. Она је онаква каква мени треба сад и одмах. Православни поредак природе је сигурно много другачији. Природа прво није моја. У неком другом погледу јесте моја. Бог је њу створио за мене. Али она је сва у функцији, у функцији славословља Творцу, поема Творцу. Свето Писмо је препуно израза као небеса казују славу Божију, горе и хумови радујте се доласку Господа, видеше те воде Господе и устрепташе. Сва природа игра око Творца. То је природа створена за човека. Њу Бог даје човеку да би му човек са благодарношћу вратио и тиме учествоивао у њој. Међутим, када човек одбаци једном установљени поредак, Богом установљен, он одмах руши и изопачава тај дар слободе односа са природом. Не види се то само у сликарству. Види се то много више у модерној архитектури која нас окружава. Одједном човек није бише одговоран за оно што ради. Не само пред историјом него, једноставно пред тим дубљим појмом бића и односа према творевини он више није одговоран. И када већ једном, рекосмо, одбаци тај установљени поредак, он тражи онда некакав други поредак. Њему природа онаква каква је, почиње да смета. И онда зида солитере, куле и градове, који очигледно немају ништа са тим једним кореном лепоте који је Бог поставио у свокоме од нас, док имамо очи да гледамо. Он почиње да уништава ту природу не видећи да тиме уништава и самог себе. Али она њему као природа, као Богом устновљени поредак, почиње да смета. Онда он унакажава људски лик, правећи од њега, или као у почетку афричке маске, или правећи од њега као у модерним филмовима љуте мачке, и свакакве неке ужасе који почињу да буду нека нова врста поретка природе. То је све због тога, што та природа Богом створена, сама по себи захтева благодарност. Није то неки захтев који оптерећује. Али њено устројство је такво да оно тражи да се са благодарношћу врати Творцу. Како можете благодарити у савтеменој цивоилизацији коју је Господ као, кад је рецимо узмете из аутомата, сендвич. Као можете видети да су небеса слава Божија када од ноћних светиљки не можете да видите звезде, када дању од смога не можете да видите небо, кад идете уским улицама и нигде нема дела руку Божијих, све су дела руку људских. То је права модерна уметност. Дела руку људских. Да ли вам је некад пало на памет зашто ова савремена цивилизација има толико буке. Није морала да буде створена са толико буке. Али та њена бука, само је реакција на ту снагу природе коју је Господ створио, тај установљени поредак и она сада покушава да каже да је она једини поредак и да је оно старо било грешно, да није било како ваља и зато хучи и бучи кроз хидроцентрале, багере и авионе само да се буса у своје груди и покаже да је она ту. Али, сво то избацивање Бога из творевине као најмодерније уметности коју човек тако оставља за собом не може да попуни човека. Ево шта све данас човек чини да ту празнину која је у себе и која је настала услед погледа на зло. Убацује хиљаду звукова, боја. Погледајте данас, само, како се народ облачи. Све више и више имате о десет или петнест боја на одећи. Није више довољна једна. Погледајте колико данас људи истовремено слуша радио и телевизију, истовремено и разговара и опет не може да се попуни. Тражи неку попуну али тражи на њивама глади, а не тражи је тамо где би требало да је тражи. Стотине занимација данас попуне људима време, да попуне место, празно место које је настало избацивањем Бога а празно је јер не могу Бога да замене идолима. А идола данас има доста. Сам живот наш постао је практично идол. Више то није оно благодарење исконско и овај лик који имамо, који нам је Бог даровао, и он такође смета у то модерној уметности. Јер, то је лик у који је сишао Јединородни Син Божији. То је лик који је Господ створио за своје обитавалиште. И то је лик који је Господ створио за вечнос. И тај и такав лик у модерном устројству света, изражено кроз модерну уметност, смета. И тај лик онда треба унаказити. Модерна уметност заиста бежи од свог божанског корена. Лик у православљу, лик у јединој истинитој хришћанској вери, је лик који је задат и то је лик који се непрестано усавршава из славе у славу. Он је стрела отрезнућа, стрела испаљена у вечност и његово усавршавање у Христу има само један крај а то је бескрај. Али ако је сва западна уметност, ова стара, до појаве модерне уметности, тежња за овековечавање онога што је било, рецимо и икона на ванвременски начин тежња за овековечење онога што је било и јесте и биће, можемо рећи да модерна уметност је тежња за овековечавање за оним што никад није ни постојало. Значи то да је она комплетно ништавило и да она има и ту једну нихилистичку димензију. Свакако не у самој њој има много тражења, много вапаја, али чињеница је, то је моје лично мишљење, да све мање има вапаја а све више има очајања. Мој некадашњи професор из модерне уметности, Влада Трифуновић, рекао је : Ближи се крај уметност. Вама то сигурно као студентима изгледа чудно да у добу када никад више није било уметника а ја говорим о крају уметности. Али, рекао је, неће крај уметности бити онда када не буде било уметника, него када сви буду били уметници. Када то поље буде отворено свима. Дакле, када поглед на свет буде такав да уметност једноствно престаје да буде једна врста надахнућа. Већ данас, да ли можемо да говоримо о уметности? 90% или слободно можемо рећи 100% данашње уметности преставља неку врсту дизајна. Дакле, данас сви ми можемо тиме да се бавимо. И сви можемо суд да доносимо о томе и очигледно да је крај те уметности сигурно јако близу. Можда и треба да дође тај крај и то што пре да би дошао прави лик, да би дошла икона, да би дошла она права уметност јер лик је тај који освештава, прави лик божански лик он осмишљује. Лик онаквим каквим га је Бог створио. Тај прави лик он је огледало природе. У њему се као у језеру огледа сва творевина. У њему се огледа лик Бога и тај лик је Бог створио да у њега сиђе и да би кроз њега све осмислио. Ето толико за ово наше мало гледање модерне уметности. Надам се да вас нисам потпуно разочарао у модерну уметност. Ја не сматрам да је она сама по себи лоша али све зависи од оног унутрашњег човековог настројења са каквим ликом ствара и шта од уметности очекује. Хвала.

 извор: СВЕТОСАВЉЕ

Нема коментара:

Постави коментар