Translate

11. април 2015.

ХРИСТОС МЕЂУ УМРЛИМА

   Христос је разапет, умро на крсту, скинут са крста и сахрањен. Чекамо Његово Васкрсење. И док чекамо, смушени смо у поздрављању и половични у слављу. Да ли већ можемо да говоримо „Христос Васкрсе“ или је још рано? Христос је на Велику Суботу у Аду, са мртвима. Смрт је прогутала мамац. Богочовек је умро, али Он не може бити мртав! Кад провали границу која је свима осталима затворена, мртви са Њим могу у загрљај Божји... Да ли нам је то све блиско, или се ради само о још једној вести из даљине?
   Стара шала гласи отприлике: „Немојте никад бити у већини, у већини су мртви“. Заиста, мртви су у већини. Више је људи који су живели на земљи и умрли него оних који сада њом ходају. У духу савремене демократије навикли смо на то да је довољан разлог за неку важну одлуку - став већине. Да ли се довољно често запитамо шта би о том и том важном питању које се тиче целог народа мислили моји покојни деда, баба, прадеда, прабаба, чукундеда... Како би они гласали? Они су урадили макар понешто да мој живот не би почео баш са ливаде и из потпуног незнања. Још ако су неки од њих дали живот за заједничку причу... Зар не морамо да уважимо њихов глас?
 
    Ако не верујемо да је Христос сишао у Ад, сломио његова дотле запечаћена врата и отворио умрлима могућност преласка у вечност – онда они можда заиста умрли и нису важни. Ако не постоји у будућности могућност нашег сусрета са њима, чему онда толико бављење прецима? Чему онда стид пред њима, чему захвалност, чему осећање обавезе? Црква посебно помиње и води рачуна о памћењу умрлих. Људи црквени, хришћани, подразумевају обавезу уважавања става умрлих о важним питањима народа. Кад год се разматра неко важно питање, хришћани мисле, али и у расправама говоре, пишу: а шта би на то рекао тај и тај велики заједнички предак, шта би рекао Свети Сава, Свети Симеон, Свети Теодор Вршачки, Свети ђакон Авакум, Свети Вукашин из Клепаца, Свети владика Николај, Ава Јустин, али шта би рекао и Живојин Мишић, Никола Тесла, шта би, уосталом, рекли моји лични преци? Хришћани улазе у дијалог са умрлима, проверавају у том дијалогу своје ставове. Умрли утичу на важне одлуке које хришћани доносе.
   Да је такав присан однос са умрлима, и то не само онима које смо познавали, последица вере хришћана у васкрсење и у сусрет са прецима на крају времена - јасно је. Међутим, код нас има и много људи који поштују претке иако не верују у васкрсење. Ни у Христово, ни у опште васкрсење на крају историје. Многи од њих гласни су заступници индивидуализма који иде и до егоизма, народ прихватају као условну категорију, не пада им на памет да слободу својих избора ограниче било каквим обзиром према ставовима и делима умрлих. Па опет, они показују неочекивану ревност у одласцима на сахране, у односу на парастосе, обавезне редовне одласке на гробља, одржавања гробова, па и чувања успомене на блиске и даље покојне. Они образованији, иако ретко или никад не залазе у цркве, спремни су као ретко кад да послушају савет било кога ко је спреман да их упути у који дан и који час, са колико свећа у рукама и са каквим расположењем треба да буду на гробу покојне особе са којом су повезани. Иако скептици у свему – „ваља се“ за њих постаје закон. Они мање образовани, а чак не ни само они, остављају оне чувене пуне тањире по гробовима, забадају у хумке запаљене цигарете и још по нешто. На литургији их нећете видети, али на задушницама – врло вероватно.
   О чему се ради? Хришћани не кидају везу са умрлима зато што верују у опште васкрсење и сурет са свим прецима после Другог Христовог доласка. Љубав Божија не познаје границе, па ни ону између живота и смрти. Сви ми, као у будућности васкрсли, равноправни смо у одлучивању куда и зашто идемо као народ. Међутим код нас је веома јака и једна друга вера, старија од хришћанства. Култ предака, или култ мртвих. Основа тог култа је страх и жеља живих да се откупе, да умилостиве онај свет да не „позове“ пребрзо и живе. Ако по одређеним правилима истргујемо са покојнима, они нас неће походити ни у сну ни на јави. И неће се убацивати у „изборно тело“ додаће савремени, не-религиозни припадник култа мртвих. Бићу слободан да радим само онако како желим у тренутку – јер то је идеал нашег времена...       Постоје и наравно примери неке "међувере", као и примери егоцентризма који се шири и на „моје претке“. Као што постоје и ситуације у којима култ мртвих превлада на чудан начин – паганском заповешћу да се под хитно попуне редови мртвих – пример злоупотребе Косовског, хришћанског мита, величанственог заједничког знања о жртви, и коначној победи, васкрсењу, а који неверујући Срби опседнути влашћу очас претворе у мит култа мртвих. Па га или злоупотребљавају или одбацују.
   Данас је важно да се сетимо да је Христос међу умрлима зато да ослободи и њих и нас. Ако Христос не ослободи из Ада умрле, чему ми да се надамо? Сви ми окусићемо смрт. Није случајно што се у Православљу Васкрсење Христово приказује као излазак Христа из Ада. А за собом Он повлачи све праведне који му стреме.

   ђакон Ненад Илић

Нема коментара:

Постави коментар