Translate

26. јануар 2015.

Епископ захумско-херцеговачки Григорије, Цивилизаторска и цивилизацијска улога Светог Саве


   У српском народу већ је општеприхваћено увјерење да је Србија кућа насред друма, и то увјерење уопште није без основа. На Западу је Рим а на Истоку Цариград, с тим што је данас тај Цариград постала Москва. Кад овлаш погледамо историју Балкана, лако ћемо уочити да се Срби и српске земље већ 10 вијекова стално, попут каквог клатна, колебају између ове двије тачке. Њихова унутрашња својства вуку их на Исток, а вањске околности гурају их на Запад. Тако расцјепљене добио је у насљеђе и Свети Сава прије више од осам вијекова. Он је био први Србин који је схватио и унутрашње тежње свога народа и спољашње околности у којима му је дато да живи. А ми бисмо се усудили да кажемо да је овај простор и поред свега, односно управо због свега овога, привилегован. Он је истовремено и Исток и Запад, и исток Западу и запад Истоку. И опет истовремено изнад Истока и Запада. Можда би било најпрецизније ако би се казало да их садржи у себи, а права тенденција би била да их и надилази, тј. да се има та жеља да се надиђе поларизација између истока и запада.  
   Свети Сава је и први (а бојати се да није и посљедњи) Србин који је нашао формулу како да његов народ живи у љубави са Истоком и у миру са Западом. Али пут до откривања те формуле није био ни лак ни једноставан. Кад је Свети Сава одрастао и сазрео да се позабави духовном, културном и политичком судбином Срба, Срби су били у расулу које умногоме подсјећа на ово данашње. Са пуно разлога и основа Византија је Србе сматрала варварима, непоузданим савезницима и вјероломним пријатељима. Врло често Срби се и јесу тако понашали према Византији и наведена квалификација, иако преоштра, није сасвим неоправдана. Али, шта је са Западом? У то вријеме западни народи, у поређењу са Византијом, нису били ништа мање варвари од Срба, па то нимало није сметало Виљему Тирском да за Србе каже да су: «Народ необразован, без сваке дисциплине, становник гора и шума, непознат са земљорадњом».
                                               
   Осуђени и од Истока и од Запада, пометени династичким борбама, несигурни у срцу а збуњени у вјери, стално изложени притисцима, Срби се окрећу у мјесту са живим утиском да се крећу напријед. Срби се крећу, али њихова историја и историјски развој стоје у мјесту све до појаве Светог Саве.  
   Свети Сава без сумње организује и вањски облик живота, али он читав један народ уводи и у тајну Божанске стварности. Због тога он није само реформатор, социолог или организатор, он има визију која је христолошка и која самим тиме није ни социјализам ни материјализам него Богочовјечански реализам. За њега Црква јесте НАРОД БОЖИЈИ – ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Она није збир чланова него један, јединствени, живи организам. Он не прича о Царству Божијем тамо, него говори о њему као присутном овдје и сада. Препоручујући људима ред и поредак у срцу, он ствара да они могу ући у заједницу у којој царује ред и поредак. Заједница која прелази и непрелазну границу: границу смрти. Нема дакле више никаквих подјела на ја, ти, ви, чак нема подјела на живе и мртве јер смо сви удови једнога тијела, ТИЈЕЛА ХРИСТОВОГ. 
   Идући са Истока, он у Солуну у западном манастиру преводи и пише Крмчију, пише Номоканон и ствара оквир и за унутрашњи и за вањски живот Срба. Водећи их тако из расула ка тајни, дарује им закон у помоћ знајући да се закон увијек налази у средини измећу пакла и милости – овдје бисмо могли рећи између расула и поретка, безнађа и наде.  
   Подсјетимо се још једне парадоксалне ситуације, готово немогуће околности у којој Свети Сава цивилизује Србе и уводи их у ред цивилизованих народа ненаметљивом љубављу, а гвозденом вољом истрајава на духовном преображају свога народа, дарујући им вањски поредак и унутрашњи мир. Парадокс је у томе што се све ово догађа у доба најдубљег сукоба Истока и Запада, тако да би се с правом могло рећи да је он у мраку неспоразума био назрео онај узани пут који Исток и Запад и данас траже.
   Не треба да помишљамо да Свети Сава и његово дјело и тада, као и сада, многима нису изгледали као саблазан и лудост, али ми знамо да је он био онај који је слушао и творио ријечи Апостола Павла који говори: «Заклињем те пред Богом и Христом Исусом који ће судити живе и мртве, заклињем те Његовом појавом и Царством Његовим: проповиједај Ријеч, упоран буди, било то згодно или незгодно вријеме, пријети, заповиједај, са свом стрпљивошћу и поуком«, и још оне ријечи Апостола: «Јер доћи ће вријеме када људи неће подносити здраве науке, него ће слушати оне који их чешу по ушима; од Истине ће ухо одвраћати и бајкама се приклањати. Ти напротив буди трезвен у свему, знај подносити патњу, изврши своје дјело проповједника Јеванђеља, испуни своје послање (2 Тм, 4.1-5)»  
   Срби су сумњичав народ. Срби су дубок народ. Управо зато што сумњају. Зато и нема тог вође у њиховој историји у којег нису посумњали. Постоји само један изузетак – то је онај који их је увео у Тајну Живота у најдубљем смислу те ријечи. Ових дана организује се анкета којом се од Срба тражи да се изјасне ко је најзначајнији Србин. Срби се колебају између научника, политичара, умјетника, само се око једног имена сви слажу – Свети Сава је увијек најзачајнији, јер је он темељ свега, и науке, и културе, и политике, и вјере. Свети Сава је чудесна тајна и ничим осим Божанским печатом не може се објаснити његова моћ која обасјава кроз вијекове.
   Он је заиста и чудесна синтеза у којој Исток нема предрасуда према Западу, али ни Запад према Истоку. Он је у Христу, заиста изнад Истока и Запада и Исток Западу и Запад Истоку.  
   Рекли бисмо, не без основа, да по његовом примјеру у сваком човјеку у коме заживи Христос, Јединородни Син Божији, не постоје више једностране димензије, иако је по ријечи Светог Јована Дамаскина: «Све од супротности изаткано, али ништа у супротности не постоји», тј. све је испреплетено, али не постоји, не битише као сплет супротности, него постоји као једно живо биће које сваку супротност смијешта и уграђује као позитивне елементе од Бога дароване. Све то што је позитивно, све што је од Бога даровано, треба да уђе у синтезу која се зове ТИЈЕЛО ХРИСТОВО. Свети Сава је знао за многе културошке разлике, за географске подјеле, за унутрашњу сложеност сваког бића. Али је знао изнад свега да је Христос иако сложен и од Божанске и човечанске природе – ЈЕДАН.

   ЈЕДАН СВЕТ, ЈЕДАН ГОСПОД У СЛАВУ БОГА ОЦА
  
   Данас као и увијек важно је да се чувамо заборавности, јер људи су постали неосјетљиви једни за друге, непажљиви једни према другима. Заборавили смо колика је дубина људског срца, колика ширина људске душе. Једностраност нас је сузила, смањила, изоловала и изобличила. Постајемо све мање храбри и све више зли. А страх животу каља образ, и ми често немамо ни ону најелементарнију људску храброст. Једностраност нас води у изолацију и искомплексираност. Бојимо се других и хтјели бисмо неког да уплашимо, а врло често тако чинећи испадамо јадни и смијешни. Свети Сава са својом Христоликом слободом, небопарном ријечју, дерзновением, знањем и мудрошћу уз помоћ Христа у много горим околностима из ничега је знао створити народ и државу, а ми данас опатуљени и осиромашени, иако даровани Боголиком слободом, нисмо у стању сачувати а камо ли сотворити.
    Нећемо ни моћи ако Светог Саву будемо гледали изван Христа, и ако будемо бјежали од крста, тј. трпељиве љубави која нас увијек упућује једне другима и никад не одваја једне од других. Ставља нас у онај став, раширених руку које желе да загрле овај свијет, којег се не боје, него га воле, увијек, па и у часу кад их тај исти свијет разапиње.
  
   БОГ ЈЕ ЉУБАВ!

   То је тајна од вијекова сакривена коју нам је предао Свети Сава.

   Беседа на Светосавској академији у Требињу, 2006.

   извор:http://www.saborna-crkva.com/

Нема коментара:

Постави коментар