унедоглед снежна белина, унедоглед поворка
црни реп вијуга, ни врана нема
ни живог створа у снегу, ветар лети
брже од анђела, стеже грло и дуб
стеже планину и на реци са праском ломи лед
у такав дан један, снежан и нем
пошла је краљица у даљину
загрлила светлости обиље, неба праг
удахнула и издахнула зимски зрак
последњи пут, у обручу мећаве
нашла стазу до извора, до јагорчевина
пружене руке предака узела
као кашику шумског меда, пчелин зуј
можда мисао шаље старији син
Београда, Мачве и Срема господар, шаље знак
слику, или ум слути оно
што душа не сме, долазак, док се одмотава
нит живота, или остаје закашњење у смрти
и ево где краљица орах гледа
израсло у пристранку високо дрво, широко
сеновито и обесно, тврдо и верно
толико налик на млађег сина
краља Милутина, господара Србије
чија земља расте из дана у дан
из ноћи у ноћ, чија је краљевина
толико пространа да је не напуштају ласте
он ће доћи, висок и мудар
светао као родна година, као пшеница обилан
и руку на руку спустити мајци
затрепериће ваздух, јаче запуцкетати ватра
над нежношћу сина
и онда нека се умире очи
нека на поздрав застане срце
борови и далеке реке чуће о томе вест
у мећави, и од ње топло ће им бити.
Из збирке Јелена Анжујска
Нема коментара:
Постави коментар