Translate

1. новембар 2014.

СЛОВО КОЈЕ САМО СЕБЕ ЧИТА

IN MEMORIAM:
Миодраг Павловић, песник (1928-2014)

   У овом тексту, само по поводу некрологу, наглашавамо неколико – од многобројних – одлика
стваралаштва Миодрага Павловића у којима савремени хришћанин може да нађе потврду да на веру у Бога не утичу, односно не мењају је категорије као што су традиционално или модерно. Божија творевина, највеће уметничко дело, увек је, а и вечно ће, привлачити уметнике и песнике да је опонашају као највећи верници
    Пре истицања богословског аспекта песништва Миодрага Павловића и доприноса овог аутора промени схватања о (дис)континуитету нашег културног модела, обавеза је да подсетимо колико је његова појава у нашој књижевности (87 песама, 1952), упоредо са Васком Попом, допринела раскиду српске поезије са стерилним конвенционалним изразом и испразном романичарско-револуционарном узнесеношћу. Сви прегледи историје српске књижевности XX века сагласни су да се у његовој поезији „спаја поетика модерног са класичним естетским идеалима, неспокојство савременог света са далеким историјским сећањима“. Елементи који се укрштају у његовом песничком говору су, према Јовану Деретићу, класични и средњовековни,фолклорни и модерни, „опевао је пропаст античког света, појаву Словена у историји, успон Срба, описао је значајна места и пределе на савременој културној мапи света, трагао за основним егзистенцијалним и духовним ситуацијама савремене цивилизације, за кључним симболима на којима се она темељи“. Предраг Палавестра као битне карактеристике Павловићеве поезије препознаје уздржаност и објективизацију израза, строгу контролу имагинативних токова и емотивних импулса, дубоку мисаону концентрацију и довршеност класично једноставне и чврсте композиције. А његов песнички језик је „прочишћен и јасан, смирен и звонак, само овлаш превучен лаком патином прошлости... и доведен је до пуне садржајности“.

Свадба у Кани, Манастир Каленић

   Оживљена традиција као могућност и облик тумачења савремености, односно исказ америчког песника Езре Паунда, који Павловић наводи, да је традиција „лепота коју чувамо, а не систем окова који нас спутава“, чини се да најпотпуније обухвата опозицију прошлост-садашњост коју Миодраг Павловић доследно спроводи и као песник, али и као, у нашој култури XX и XXI века, доминантни есејиста, теоретичар уметничког стваралаштва, антологичар. Овај модел интелектуалног убеђења посебно је видљив у врло меродавној и утицајној Антологији српског песништа(1964), о чијем великом значају говоримо нешто касније.
   И читаоци нашег часописа имали су повремено могућност да се сусретну са хришћанским темама Миодрага Павловића, на пример пре неколико година. Каленић је објавио кратак одломак из књиге Поетика жртвеног обреда са насловом Апостол Павле, Платон у којем читамо ову прецизну оцену Апостолове мисије: „Његов је нагласак на оснивању нових заједница без нагласка на хијерархији, а храмовност се повлачи са предања и храмовног оквира на реч, ново учење, чистоту односа међу људима, наглашава се значај међусобног општења у новим заједницама...Значај вере у васкрсење добија свој пуни смисао  у Павловим посланицама.“ Такође, у неколико бројева штампане су песме Светих отаца Цркве  у преводу(препеву) Миодрага Павловића, као и неке његове песме.
   Уз Момчила Настасијевића, Миодраг Павловић је један од ретких српских песника новијег доба у чијој поезији су књижевни знали чисту хришћанску инспирацију. О овоме се писало и у световним, али и црквеним публикацијама. Може се запазити, што је за похвалу, а и реткост је, да се у тим текстовима Павловићеви хришћански и црквени мотиви не мешају са митским, традицијским,општерелигијским. Изузетак од овог правила проналазимо у недавно објављеном есеју Марка М.Радуловића Стара српска књижевност у „Антологији српског песништва“ Миодрага Павловића који анализира појам естетизована религиозност: „Са Зораном Мишићем као критичарем, на челу са Павловићем и Попом, артикулише се у српској поезији друге половине XX века певање које се ослања на Растка Петровића и Момчила Настасијевића, које од потраге за традицијом ствара нову песничку веру. Изворна хришћанска религиозност у њиховој поезији је садржај који се естетизује, а поезија притом задобија сакрални облик. Међутим, било је природно да естетизована религиозност уграђена у поетике ових песника на крају проговори гласом религиозног и да саму поезију измени изнутра. Естетизујући религијске елементе, поезија се истовремено сакрализује, те се тако на концу њеног пута јављају чисто религиозне жеље и жудње које сведоче о животворности поетског, сада исказаног у све приснијем окретању молитви, и то не само као жанру, него молитви као насушној потреби људског бића. Поетска религиозност модерног песника исказује се, такође, у превазилажењу артизма и у жудњи за епифанијом. Оваква поетска религиозност снажно је присутна управо у песништву Миодрага Павловића“ (Трећи програм, бр. 153, зима 2012). И наслов овог осврта, стих из једне његове песме, може бити потврда претходних констатација.

Свадба у Кани, детаљ, Манастир Каленић
                                     
   О богословским аспектима поезије Миодрага Павловића највише је писао протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који нам је сведочио и да је песник био истински верник наше Цркве, уз вођење активаног литургијског живота. Није желео да се о томе говори у јавности. Све ово је препознала и наша Црква, доделивши му 2008. године Орден Светог Саве.
   Синтезу из више написа професора Вукашиновића о хришћанској и црквеној инспирацији Миодрага Павловића, нарочито у збиркама Књига староставна и С Христом нетремице, налазимо у расправи Тheologia Poetica Миодрага Павловића(Песништво и књижевна мисао Миодрага Павловића, Зборник радова, уредио: др Јован Делић, Институт за књижевност и  уметност-Учитељски факултет Београд, Београд 2010; Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати, књ. 12 /2012/...у којој се ова област песничког стваралаштва одређује синтагмом поетско богословље: „Знајући да је Библија Књига Цркве, Књига која припада Цркви, песник проширује изворе свога људског и поетског надахњивања и на друге изразе којима Црква саопштава себе и своје богословље. Павловић својом поезијом препевава како библијске извештаје тако и богословске списе и трактате. Он потпуно природно пева о Мојсеју, али и о Григорију Нисијском и његовом богословљу. У Хиландару му се жижак гаси над отвореним списима једног руског светитеља... Када гради своја песничка здања, Миодраг Павловић у њих узидава и друго камење инспирације – житија светих, службе светитељима, велике ликовне предлошке – посебно фреску Васкрсења – све то бива уткано,унесено, преображено и сведено на праву меру у овом поетском делу. Сви ти песнички поводи, предлошци, текстови, надахнућа условили су појаву специфичног, богатог, слојевитог и комплексног језика којим песник пева. Тај језик на тренутке има својеврстан химнографски тон, одјек, посебно у песмама са литургијским завршецима. Оне такође имају ритам литургијске поезије, што се посебно види у песми о Симеону Мироточивом. С друге стране, Павловић своје певање огледа и у светодионисијевском надговору, у његовој монументалној апофатици"".
   Вукашиновић и у беседи на Педесетницу, често објављиваној у нашој црквеној периодици, стиховим Миодрага Павловића илуструје смисао овог празника: „Истинска чежња, истинска жудња за Богом хоће Бога блискога, присутнога, дејственога, хоће да живи са Њим на најближи могући начин. Она понекад добија израз жудње за животом у времену првога Доласка Оваплоћенога Бога. Велики песник нашег језика и рода Миодраг Павловић то је овако рекао:

О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода претворила у вино
И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела
Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе


   Укључивањем старе српске поезије у своју Антологију,Павловић је знатно допринео ономе што су, у то време,ретки историчари и теоретичари књижевности, на челу којих су Милан Кашанин, Димитрије Богдановић, Ђорђе Сп. Радојчић и Ђорђе Трифуновић, теоријски образлагали – да у српској средњовековној књижевности егзистира песма као песма по естетским критеријумима, а не као одраз некњижевних идеја. То начело ће примењивати када су у питању и песници доцнијих времена, тако да је пионир и у залагању да су естетски критеријуми у литератури битније од њене идејне, етичке и социјалне функције.
   Додајмо и да је у време када је састављао своју Антологију, Миодраг Павловић био упознат са тада најмодернијим, може се рећи и веома поузданим начелима у тумачењу књижевног дела, која су, на једној страни заступали англосаксонски аутори такозваног александријског типа (Т. С. Елиот – утиче и на његову поезију), а на другој руски научници Д. С. Лихачов(Поетика старе руске књижевности, српски превод 1972) и С.С.Аверинцев (Поетика рановизантијске књижевности, српски превод 1982) који су у свом методу примењивали модерне поставке руских формалиста(Шкловски, Јакобсон, Бахтин, Лотман).
   И на крају да подсетимо да је Павловићева Антологија први пут објављена 1964. године (Антологија српског песништва /XIII-XX век/, а да је у пето издање укључена и наша народна поезија. У овом, допуњеном издању, са врло референтним предговором, објављује се и касније.Уз Антологију новије српске лирике Богдана Поповића(Загреб 1911) и Антологију српске поезије Зорана Мишића (Нови Сад 1956) најутицајнија је књига ове врсте у новијој српској култури.

  Н. Јованчевић
"Каленић", бр. 5, 2014.

Нема коментара:

Постави коментар