Уводећи ме у трон Епископâ аустријско-швајцарског, примих данас из руку Ваше Светости у присуству браће Архијереја, свештенства и народа Божјег, пуноће Цркве Христове, архијерејски жезал „да напасам поверено ми стадо Христово. Послушнима да будем ослонац и укрепљење. Непослушне да упућујем благом речју и васпитањем у Христу Исусу, Господу нашем”.
Призван од Господа, попут Светих Апостола и свих Светих Цркве Његове, на овај изузетно узвишен степен Апостолског служења Богу, Господу Исусу Христу, првом Архијереју Цркве Његове, народу Божјем, преиспитујем своје духовне и телесне способности, да ли могу да одговорим изазову времена и околностима у којима се данас нађох. Сећајући се данас речи Светог апостола Павла „да све могу у Христу, који ми моћ даје“ (Филипљанима, 4, 13), а првенствено уздајући се у Божју благодат и помоћ, са надом да ћете Ви, Ваша Светости, браћо Архијереји, преподобни оци монаси и сестре, часни свештеници и Ви, браћо и сестре, молити се Господу Христу, да ме укрепи, оснажи, упути; да моје епископско служење прихватим као жртву и Крст, према нашој Цркви и науци Христовој, увек умајући пред собом речи Христове „да ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“, и мудрог савета апостола Павла „да је наша способност од Бога“ (2 Кор 3, 5). Овим речима и овим сазнањима сам окрепљен, оснажен, ојачан, без страха.
У Њега, Господа Свемогућег, и у Ваше молитве се уздам да ћу у поверену ми Епархију засејати добро семе, семе Јеванђеља дато нам од Христа, семе које је међу нама Србима посадио наш духовни родоначелник Свети Сава, први архиепископ, учитељ и непрестани молитељ за свој српски род пред престолом Свевишњег. Ово семе Христове науке, Свети из рода нашег вековима су преносили и донели до дана данашњег нама, њиховим потомцима, а ми смо дужни и пред Богом и пред Његовим Светима и обавезни смо да семе науке Христове предамо у наслеђе својим потомцима до краја века и света.
Верујем и надам се да ћемо сви заједно, саборно уз Божју помоћ „донети род достојан славе Имена Божјег, а на спасење свих нас у Царству Божјем”.
Иако је ова Епархија нова, духовни живот у њој није нов. Срби живе већ вековима на многим просторима наше Епархије где су стекли нову домовину. Беч, царствујућа Вијена, некадашња моћна престоница вишенародне Хабзбуршке царевине, непосредно је и битно утицала на формирање националне свести код Срба. Беч је утицао на културу српског народа уопште. Од Велике Сеобе траје код Срба процес усвајања тековина западноевропске културе коју примају посредством Аустрије. Године 1890. у трећем бецирку у Фајтгасе број 3, пошто је цар Фрањо Јосиф приложио свој велики новчани дар, започето је зидање храма посвећеног Светом Сави. Храм је могао да прими око 300 душа. Освештан је 19. новембра 1893. године у присуству цара Фрање Јосифа.
Нажалост међу нама није данас овде присутан Преосвећени Епископ шабачки Господин Лаврентије, некадашњи Епископ западноевропски и први организатор живота Српске Цркве на овим просторима дијаспоре. Неизмерива му захвалност, а од Бога милост и дар, за све што је учинио Владика Лаврентије за ову новоосновану Епархију.
Такође, велику благодарност дугујемо Његовом Преосвештенству Епископу бачку Господину др Иринеју, који је као администратор верно служио у овој новоустановљеној Епархији. Неуморно је радио на духовном назидању ових простора. Захвалан сам му што могу да кренем његовим Јеванђелским путем, а нарочито за његово духовно укрепљење које ми је пружао дуги низ година. Од њега сам, заиста, много научио. Трудићу се да следујем његове пастирске методе.
Захваљујем свештеницима наше Цркве, не само у Бечу, који су се заједно са Владиком Иринејем неуморно залагали за углед наше новоосноване Епархије. Желим да сви заједно у радости наше вере успешно изграђујемо нашу заједничку будућност.
Наше сведочење доживљене вере красиће одговорност, заједништво и дисциплина, али пре свега, међусобна љубав у Христу Господу Нашем, као и љубав показана према свима људима добре воље: у заједништву са браћом римокатолицима и другим хришћанима и припадницима других вера и религија.
Налазимо се у години у којој свет обележава стогодишњицу страдања многих народа. Таква страдања не би смела никада више да се понове. Позвани смо да учествујемо у општем дијалогу о миру у свету, по речима апостола Павла „старајући се да сачувамо јединство духа свезом мира” (Еф 4, 3). „Блажени су миротворци, јер ће се синови Божији назвати“, речи су Христове који је наш Мир. Европи није довољна само политичка воља за помирење и солидарност. Веома су неопходни духовни и морални услови који проистичу из Јеванђеља и његових поука.
Хришћанство је суштински изграђивало поднебље Европе, па и нашу културу. Наша Црква са својим свештенством и народом треба да је увек предводница у свему што је добро и корисно. Владика Лаврентије, Епископ Иринеј и многи други архијереји и свештеници Цркве Христове, међу којима је мој покојни отац прота Добривоје, својим личним примером најбоље су показали шта је добро и корисно за наше људе у дијаспори и како се може у миру и љубави живети у заједништву са свима.
Као и у нашој матици, хришћанске Цркве у Европи не заобилазе актуелна политичка, социјална, економска и еколошка питања која се тичу свакодневног живота. Верници наше Епархије треба такође да знају да наша Црква није за то незаинтересована. Зато свакодневни живот и жива вера по Јеванђељу не смеју бити одвојени. Морамо се навикавати да својим радом и животом сведочимо Јеванђеље. Угледајмо се на Господа Исуса Христа који је „будући богат, нас ради осиромаши, да бисмо се ми његовим сиромаштвом обогатили“ (2. Кор 8, 9). Угледајмо се на Њега који је уочи предстојеће радости (силаска у Ад и Васкрсења) претрпео крсну смрт, не марећи за срамоту (Јев 12, 2), јер крштени смо у име Исуса Христа, Његове смрти и Васкрсења, али смо удостојени да носимо Његово Име и да сведочимо Њега пред људима.
Покушајмо да у духу предања Цркве, у духу одговорности за Јеванђеље и ради божанског дара који крштењем примисмо и ради јединства Цркве све подсећамо на њене мудре одлуке захваљујући којима је Црква кроз историју решавала најзамршенија питања. Љубав и јединство нису могући без коренитог покајања и истинског духовног препорода како на личном, тако и на свеопштем плану.
Моје срце и моју душу онеспокојава наша небрига за омладину, за децу, која се стално осећају издатим и превареним због наше недоследности између дела и речи. Црква нас све позива да дођемо у храмове на богослужења без предуслова и предрасуда и без оклевања. Уверавам овде омладину да је Црква наше очинско огњиште; увек је бивала а биће и у будуће. Ми, свештеници, треба први да изађемо на раскршћа, да се вама младима приближимо и да од вас чујемо ваше мисли, ваше жеље, сазнамо за ваше проблеме... Позвани смо да се заједно боримо и да изградимо срећнију будућност коју сте ви заслужили. Познато ми је да се међу вама налазе многи који пажљиво чекају, жељни да чују и послушају реч својих пастира. Знам да има много младих сломљена срца; да су у потрази за собом и да траже излазе из лажног раја и од сумњивих култова који им се свакодневно нуде. Треба им у том трагању обавезно помоћи!
Трудићу се да служим и двојезично, ако треба, у нашим храмовима, међу нашим младим члановима Цркве, желећи да млади знају да припадају једној великој Цркви, желећи да се и они укључе у заједничко делање и живот у тој Цркви, по речима Христовим: „Пустите децу Мени, јер таквих је Царство небеско“ (Мт 19, 14).
Желим да изразим захвалност свештенослужитељима наше Епархије који су савесно обављали своје пастирске задатке у времену када Епископ није био у њиховој близини. Посебно похваљујем њихове супруге за подршку коју су пружале њима док су били на служби. Супруге наших свештеника су, између осталог, у једном веома тешком времену за све, сведочиле пред својом децом да њихови очеви као православни пастири и свештеници обављају узвишену Божанску службу.
Примајући на духовно старање Епархију аустријско-швајцарску, трудићу се да будем истински достојан моје нове дужности. Највећа радост биће ми ако у овом новом достојанству доживим и видим да мој труд и рад доносе плод достојан покајања. Молим и призивам Господа да наш народ живи у слози и љубави, делајући према Јеванђелским заповестима, увек служећи Богу, Цркви, породици, друштву, отаџбини, своме роду и држави у којој раде и бораве. Као вашархипастир уложићу своје умеће да заједно са браћом свештеницима и благоверним народом нашу љубав усмерим на добро наше Цркве међу драгим домаћинима у Аустрији, Швајцарској, Италији и на Малти.
Све вас, браћо и сестре, молим, да нам у овим настојањима помогнете, свакако према вашим могућностима, а нарочито својим молитвама.
Ваша Светости,
Благодарим Вам на свему што сам од Вас као Ваш викарни Епископ научио. Истински сте ме пригрлили Вашим поверењем и љубављу. Из Ваших руку сам примио благодат епископства. И сада, када ме устоличавате, Ви мени дарујете превелико благо новоосноване Епархије аустријско-швајцарске, чиме оличавате вољу Божју у мом животу. Ову Божију вољу нећу предати забораву, него ћу се убудуће трудити да свагда поштујем високи степен свештеничке службе и одајем захвалност Вама и Вашем светом лику.
Молим се Богу да не посустанем под притиском обавеза, већ да у ношењу сопственог крста молитвено сагледам могућности и изазове нашег црквеног живота. Нарочито молим моју драгу мајку, овде присутну протиницу Маријану, да настави да пали старо кандило нашег породичног дома, да и даље узноси молитве Мајци Божјој, која је Мајка свега света, да се моли, не само за мене недостојног, него и за све нас.
Са љубављу и благодарношћу на Вашем учешћу у овом молитвеном сабрању, све вас сабране овде из целе Европе поздрављам. Такође поздрављам све наше отачаствене архијереје, новоизабране архијереје, високопреподобног оца архимандрита Методија, игумана Свете лавре Хиландара са Свете Горе, оца Игумана Тихона из лавре Студенице, све представнике Цркава Божјих, домаћег Митрополита Господина Арсенија, и драгог ми Митрополита Господина Георгија из братске Грчке. Ваше присуство, оци и братијо, и Ваше учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о јединству и заједништву наше намучене и напаћене Српске Цркве са свим православним Црквама Васељене.
Исто тако изражавам велико поштовање према блаженопочившем кардиналу Францу Кенигу, носиоцу Ордена Светог Саве првог степена. Из солидарности, такође, желим да поменем страдалног сиријског Надбискупа Мар Евстатија Мата Рохама са Еуфрата код Хасаке са североистока Сирије који овде у Бечу живи у егзилу, да не би тамо у Сирији био отет. Такође се у овом тренутку сећам блажењејшега Архиепископа охридског Господина Јована који мученички чами у затвору.
Нарочито и са великом радошћу поздрављам у овом храму Васкрсења Христова братско присуство високих делагација већинске Римокатоличке Цркве и других хришћанских Цркава из читаве Европе, његову узвишеност Апосотлског Нунција Петера Штефана Цурбригена, особито уважене представнике власти, образовних и културних институција, како Републике Аустрије, тако и из Минхена и широм Европе: професора Атанасија Влециса и не последњег, драгог ми пријатеља др Јована Марте-а из Фондације Про оријенте.
Поздрављам овде и високе представнике државе Србије, Потпредседника Владе Србије и Министра спољних послова нашег драгох и уваженог г. Ивицу Дачића, директора Управее за односе са Црквама и верским заједницама г. Милету Радојевића, као и представнике дипломатије на челу са г. Јанковићем, представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Свима Вама благодарим на жртви Вашег радосног учешћа данас овде и на Вашој показаној љубави.
Стога, сада, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа Нашега Исуса Христа и пред свима Вама, свечано изјављујем понављајући оно што сам рекао пре три године на хиротонији: искрено желим да народу Божјем будем смерни Епископ и пастир словеснога стада; свештенству – свештеноначалник и духовни отац, а Господу да будем само Његов слуга.
Њему нека је слава и моћ у векове векова. Амин!
20.7.2014.
www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар