Translate

21. јул 2014.

Митрополит др Павле(Јазиги), архиепископ Алепа и Александрете, КО ЈЕ БОГОСЛОВ?


Патријарх српски Ириниј, Епископ жички Хризостом и Митрополит др Павле(Јазиги), архиепископ Алепа и Александрете, Симпосион о женском монаштву, Манастир Жича, 1-4. септембар 2011.

   Да бисмо одговорили на ово захтевно и тешко питање, волео бих најпре да вам испричам следећу причу. Тројица богослова са Богословије у Солуну посетила су Свету Гору желећи да се сретну са једним монахом. Након што их је поздравио, монах их је упитао: ,,Ко сте ви?''. А они су одворили: ,,Ми смо богослови''. Запањен одговором, поново је упитао: ,,Знам за три Богослова у нашој Цркви, да ли их сада има шест?''
   И тако, полазећи од ове приче и ми се питамо: ко је богослов? Која је улога богослова данас? Зашто постоји потреба за богословима у нашој Цркви?
   Изворно значење речи богословље/теологија ((Θεολογία) је слово/разговор/дискурс о Богу. Али постоје две врсте овог ''словствовања''. Прва врста је спољашњи разговор/дискурс тј. све оно исказано речима. Друга врста је унут(р)а(ш)њи разговор/дискурс тј. оно што чини човеково унутарње искуство.
   Стога, богословље нас води ка богопознању на два начина. Први је стицање знања о Богу, а други – који и јесте сврха првог – лично искуство божанске силе и благодати. И то је онда савршено познање божанске истине.
   Ова реч (богословље, теологија) кориштена је и у прехришћанском периоду. За Платона, она је означавала науку која даје јасну слику о Богу. Након Платона, ова реч се нашироко употребљавала у философији, а и неки песници попут Хомера називани су богословима зато што су писали поезију о Богу.
   Очевидно је да је све до периода великих апологета хришћанства Црква остала врло уздржана и пажљива по питању употребе ове речи (богословље/теологија) као и речи ,,философија''. Код  Јустина Мученика и Атенагоре ова реч је употребљавана да означи само оно јединствено значење које је имала у хришћанском контексту. Касније, са Александринцима, употреба обе поменуте речи постаће популарна у хришћанству.
   Тако да реч ,,богословље'' није ограничена само на извесну научну методологију богопознања, премда се некада користила у том значењу. Богословље је, ипак, много шири појам. Може се дефинисати као средство приближавања Богу и сједињења са Њим. Зато су многи оци у хришћанској литератури дефинисали богословље као духовни опит/искуство. Ово нас подсећа на пример светог Григорија Ниског који је рекао: ''богослов (теолог) је човек молитве.
   Свети Евагрије Понтски дефинише хришћанство као ,,учење и веру у нашег Господа Исуса Христа подељену на три дела. Први је прачктични (делатни) део, други, природни и трећи богословски део.'' Под практичним (делатним), он подразумева аскетску праксу која очишћава душу, под природним, научни метод који очишћује ум; под богословским, право знање или истину о стварима.
   Другим речима, практични део тиче се моралног живота; природни део научног, религиозног и методолошког знања, а богословски унутарњег духовног искуства и опита.
Јединственост и чудесност богословља/теологије као науке је у томе да је то једина емпиријска (опитна) наука која се бави нествореним бићем и нествореном благодаћу. То је наука која пружа опитно искуство онога што творевини није могуће да искуси.
 Стога, тајна богословског искуства/опита и истинског богословског знања заснива се на тајни божанске благодати јер богословље се развија као резултат заједнице између мене (као људског бића) и Њега (Бога).
   Тропар светитељима праведницима јасно говори о богопознању и богомислију. На пример: ,,...постом, бдењем и молитвама примио си небеске дарове''.
Ово је практични, аскетски пут који нас води ка задобијању благодати која омогућава да видимо,  доживљавамо и созерцавамо Бога, као што певамо у једном другом тропару: ,,својим трудом и делањем стигао си до созерцања Бога (теорија)...''
   Постови не значе само спољашње лишавање и уздржање. Они превасходно подразумевају труд и подвиг који очишћава тело чинећи га сасудом Светога Духа. А бденија воде ка созерцавању Речи Божије и усредсређивању ума (ноуса) на свет божанског. Коначно, циљ молитве и јесте стремљење срца да чезне за Богом.
   Ако је ово богословље, онда ко смо ми ,,богослови'' и какви треба да будемо? Ако кажемо да је богословље као наука, просто речено, духовно вежбање нашег присаједињења Господу, а да су њене гране различити начини за постизање тога, онда је богослов онај ко се сјединио са  Господом или онај ко је изучио ову науку.
   Наше сједињење са Богом је још једна реч која указује на обожење, што јесте циљ стварања човека. Обожење је природна последица и плод стварања човека по слици и подобију Божјем. Процес обожења је својствен човеку који увек чезне за тим да буде по слици/лику и подобију Божјем.
   Након пада човековог и његовог неуспеха да се окрене Богу, Сам Бог се окренуо човеку, па тако, уместо обожења Адама имамо оваплоћење Христово.
   Христос Богочовек није само пример за нас, већ и почетак. Његов живот, васкресење, вазнесење итд. не тичу се само Њега лично, већ објављују овај нови свет и творевину. Богочовек Христос проглашава Цркву ,,небом'' на земљи или на овом новом свету.
Дакле, ко је богослов по свему овоме? То је свештеник који преображава свет у Цркву. Другим речима, то је уметник чија је уметност охристовљење овога света. Богослов је надарен човек чији је дар стварање хришћана Божјих.
   Богослови су људи који желе да дају Христовом оваплоћењу, оваплоћењу Сина Божијег, прави значај и вредност. То значи да створе нараштај Божији у свету који се некад сећа, некад заборавља Бога.
   Богослов није само вероучитељ, иако он и подучава.
   Узор идеалног богослова је Пресвета Богородица, а после ње светитељи. Св. Дамаскин је био божанствена лира Духа Светога на којој је Дух Свети свирао божанске мелодије. Ове мелодије оваплоћују Реч Божију у човеку подстичући га да живи хришћанским животом у овом нашем свету.
   Као богослови, морамо да вршимо ову племениту мисију у свету који деформише човека, који га више одвајаја од Бога него што га охристовљује.
Може бити да је порекло човека од мајмуна, а можда и није тако, али и у једном и у другом случају ствари исто стоје. Оно што је за нас важно то је да човеков живот не води ка томе да он постане мајмун.
   Човекову прошлост препуштамо науци да открије. Што се будућности тиче, ми преузимамо одговорност за њено обликовање. Иако је та одговорност велика, сећамо се речи Пастирових: ,,Не бој се, мало стадо ''.
   Због тога, сутра ћемо изнети Свети Путир као купину која огњем гори, а не сагорева. Због тога, стајаћемо много пута у молитви пред Светим Олтаром окренути ка божанској светлости и слави, огољени и без одеће сопствене важности, а заоденути у одећу скрушености, надајући се да ће нас обавити благодат и да ћемо се оденути у славу Божију.
   Ми смо пријатељи анђела и војске небеске. Једноставно речено, ми смо служитељи у  храму, читаоци Књиге и књига, љубитељи лепих мелодија, трагаоци за истинским знањем и пажљиви слушаоци Божије Речи.
   Суочени са овом истином, немарност од стране богослова била би сматрана великим огрешењем о овај позив, о наш позив за заједницу са Богом, за проповедање Јеванђеља и мисионарење. Равнодушност је велико расипање. Оклевање је велико губљење времена и губитак. Љубав према приземним стварима овога света је прељуба, а неосетљивост према овој одговорности је лагано самоубиство.
   Пошто имамо ову одговорност, духовна броба постаје неопходна – бденијима, постовима и молитвама, напорним радом и богочежњивошћу. То је начин да задобијемо божанску благодат и божанску ,,ману'' која нас обожује и преображава.
Напослетку, делатност богослова је ,,преображење'' тј. рад на преображавању сваког човека у Богочовека, на обожењу људског бића благодаћу Божијом.
   Дакле, богослови, тражимо сваког тренутка начин да то остваримо и искајмо  благодат која ће садејствовати заједно са нама. Куцајмо и отвориће нам Онај Који стоји на вратима.
Богослов је други Крститељ и Претеча Христов који је светиљка која светли и јутарња звезда сваке људске душе. Заправо, богослов је огледало у којем се одражава божанска светлост. Ако он сам није примио светлост, неће моћи да је пренесе другима.
   Богослов је онај ко извлачи из редова и речи и цеди из страница и књига воду коју је Самарјанка пила, тако да ће од њега потећи реке воде живе ка његовој браћи и сестрама.
Богослов је син храма и богослужења. У свом богослужењу, он улази у ,,свети Сабат '', седми дан, дан богослужења и дан када се Господ одморио.
   Богослов је рођен осмог дана. Он не жели да побегне од овог живота, већ да открије време Царства Божјег у овоземаљском времену.
   ,,Ово је време делања и труда за Господа''. Овај благословени стих има други облик и редослед који то још боље објашњава: ,,Ово је време када ће Господ делати'' у нама и кроз нас.
Ово је време борбе. Ово је благословено време. Благословен онај који долази у име Господње.
Амин.

   За Жички благовесник са енглеског превела Александра Стојановић
   број јануар-март 2014.

Нема коментара:

Постави коментар