Translate

02. март 2014.

Александар Шмеман, Припрема за пост, 5. ОПРАШТАЊЕ, Сиропусна недеља

   И, ево, стигли смо до последњих дана пред Пост. Већ за време Сиропусне недеље, која претходи "Недељи праштања", издвојена су два дана - среда и петак - као потпуно "посни". Божанска Литургија се не служи, а цео редослед и тип богослужења има великопосни карактер. На вечерњу у среду, поздрављамо Пост са дивном химном:

"Посно пролеће је дошло!
цвет покајања;
Очистимо се браћо од свих зала
вапијући дародвцу Светлости,
Слава Ти, Човекољупче"!

   Онда у сирпусну недељу Црква прославља све људе који су "просветљени постом": треба да следимо Свете, који су нам узори и водичи кроз тешки подвиг поста и покајања. У напору који намеравамо да отпочнемо, нисмо сами:

"Прославимо Сабор Светих Отаца:
Антонија Великог, Јевтимија Великог и све њима
сличне, који су прошли кроз живот
као кроз рај сладости..."

Имамо помоћнике и примере:

"О Свети Оци, славимо ваше примере,
Ви сте нас заиста научили да ходимо
правом стазом;
Благословени сте, јер сте радили за Христа..."

   Најзад долази последњи дан, који се обично зове "Недеља праштања", али треба напоменути још један литургички назив: "Истеривање Адама из рајског блаженства". Ово име обухвата целокупну припрему за Велики пост. До сада смо сазнали да је човек створен за Рај, за богопознање и заједницу са Богом. Грех је човека лишио тог благословеног живота, а његов живот на земљи је - изгнанство. Христос, Спаситељ света, отвори врата Раја свакоме ко Га следи, а Црква, дочаравајући лепоту Царства Божијег, помаже да наш живот буде поклоничко путовање у небеску домовину. На почетку Поста, ми смо као Адам:
   "Адам је био истеран из Раја због јела, па седећи испред њега ридаше, уздишући говораше умилним гласом: тешко мени што настрадах ја несрећник! Преступих једину заповест Господњу и лиших се свих блага. Најсветији рају, био си ради мене засађен - а ради Еве си затворен, моли Оног Који те је створио и мене саздао, да се испуним твојим цвећем. Тада му Спаситељ одговори: не желим да Моје створење пропадне; желим да се спасе и дође до познања истине, јер нећу отерати онога који ми долази..."
   Велики пост је ослобођење од нашег робовања греху, ослобођење од тамнице "овога света". Штиво из Јеванђеља у ову последњу недељу поставља услове за то ослобођење. Први је услов пост - који се састоји у одбијању да прихватимо жеље и подстицаје наше пале природе као нешто нормално, и у напору да се ослободимо од диктатуре тела и материје над духом. Ипак, да би био делотворан, наш пост не сме да буде фарисејско, спољашње истицање. Ми не треба да се показујемо људима како постимо него Оцу нашему, Који је "у тајности". Други услов је праштање. "Ако опростите људима њихове преступе, ваш Небески Отац ће и вама опростити". Тријумф греха, главни знак његове превласти над светом, јесте деоба, опозиција, издвајање, мржња. Стога, први пробој кроз ову тврђаву греха јесте опраштање: повратак јединству, солидарности, љубави. Опростити - значи ставити између себе и свога "непријатеља", блажено праштање Самога Бога. Опростити - значи одбацити безнадежно међусобно "умртвљавање" људских односа и препуштање Христу да их Он реши. Опраштање је "пробијање" Царства Божијег у овај грешни и пали свет.
   У ствари, Велики пост почиње са вечерњем те недеље. Ова јединствена служба, тако дубока и дивна, не одржава се у многим нашим црквама! Нема ничег што би боље откривало тананост Великог поста у Православној Цркви. Нигде није боље извршен апел Цркве на човека.
   Свештеници у светлим одеждама почињу свечано вечерње богослужење. Стихира, која следи за Псалмом "Господи возвах " објављује долазак Поста и, за Постом, долазак Васкрса!

   "Почнимо радосно време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење".


Манастир Вазнесење, 2.3.2014.
                                          

   Тада, као и обично, долази "вход" са вечерњом химном "Свјете тихиј" (Тиха светлости свете славе...). Свештеник после тога одлази на "горње место" иза Часне трпезе да би објавио вечерњи Прокимен, који увек означава крај једног и почетак другог дана. Овога дана Велики прокимен објављује почетак Великог поста.

"Ојађен сам.
Немој да од свога слуге окренеш лице
чуј ме одмах.
Ојађен сам. Немој да од свога слуге
окренеш лице".

   Треба послушати јединствену мелодију овог стиха - крик који одједном испуњава Цркву: "...јер сам ојађен" - и схватити овај почетни моменат поста: тајанствену помешаност безнађа и наде, таме и светлости. Сада су све припреме завршене. Стојимо пред Богом, пред славом и лепотом Његовог Царства. Свесни смо да му припадамо, да немамо другог дома, друге радости, другог циља. Такође, схватамо да смо из њега истерани у таму и тугу греха, да смо "ојађени". Покајање је изнад свега другог очајнички позив за божанском помоћи.
   Пет пута понављамо прокимен. И Пост је ту. Светле одежде су одложене, светла су погашена. Свештеник чита молбе из вечерње јектеније, а хор одговара у "посном тону". Први пут се чита молитва Св. Јефрема и њу прате велики поклони. На крају службе сви верници приступају свештенику и узајамно једно од другог моле опроштај. Али док они обављају овај ритуал помирења, док је Велики пост објављен изливима љубави, јединства и братства, хор пева Пасхалне стихире. Предстоји нам да лутамо 40 дана по пустињи Великог поста. Али на крају сија светлост васкрса, светлост Царства Божијег.

Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Братство Св. Симеон Мироточиви и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.

Нема коментара:

Постави коментар