Translate

11. децембар 2013.

Архимандрит Василије (Гондикакис), СВЕ ЈЕ МОЛИТВА 3.Слављење Господа

Кажу да је монашки живот тежак. И јесте и није. Јер када волите овај живот, тада лишавање доживљавате као испуњеност, а одвојеност од других као заједницу са њима. Стога, све што нас Црква подстиче да радимо, то чини из љубави, јер Црква је наша мајка; она која је са нама и када смо млади и када смо стари, док смо живи, и када умремо. Стога у свему што нас Црква подстиче да радимо, треба да говоримо: "Слава Богу".
   Чуо сам једном једну беседу која ми се није допала. Беседник је говоро о Часном посту, о томе зашто се пости. Рекао је да је Господ заповедио да се пости и да стога морамо да постимо - као да је Господ неки тиранин који жели да учини наше животе јадним и несрећним. У ствари, у животу Цркве пост је једна врста хране. У Триоду читамо да је у време поста Свети Дух Онај који нас храни, Хранитељ. Знамо да када узимамо храну, узносимо хвалу Господу који нас храни. Такође, током поста, нашег Часног поста, говоримо: "Слава Богу": Када смо радосни славимо Бога, али и када смо тужни говоримо: "Слава Богу", јер у свему Господ нам даје своју љубав и помаже нам да напредујемо.
   Стога, када неко каже: "Ја живим у свету, ја сам на нижем степену духовног живота; ви сте у манастиру на Светој Гори и ви сте на вишем нивоу", мислим да греши. Са православне тачке гледишта, знамо да Господ суди различито у различитим ситуацијама. Велики је онај који је мали и наизглед непостојећи. Ко год трпељиво подноси искушења, и  у себи говори "нека буде воља Божија", прима благодат Божију и цело његово биће тада почиње да славослови Бога. Оваква особа је духовно здрава. Мени се чини да је духовно здрава она особа која нема потребу да се жали нити на друге особе нити на било какве проблеме и животне ситуације. Дакле, ако нам искушење представља нека ситуација или неки човек, рецимо "слава Богу".

   "Слава Богу" би нарочито требало да говоримо у ситуацијама у којима смо изложени страдању, јер тада можемо да разумемо шта Господ мисли када каже: Ја сам чокот, а ви лозе (Јн. 15,5) и Отац мој је виноградар (Јн. 15,1). Дакле, све ствари су уређене и под непосредном су бригом Божанског Господара, Виноградара, Свехвалног Бога. У суштини, ово је једноставно: Бог је љубав а ми смо слаби, али истовремено имамо велико упориште у Ономе који нас воли. Он је Пастир Добри, који живот свој полаже за словесне овце, и зове сваку овцу по имену, сваку појединачно. Он их не позива као једно стадо: свака од оваца има своје име, а не број. Свака говори својим језиком. Свака постаје личност. Пастир Добри полаже свој живот за сваку од њих појединачно. А овца може постати пастир када, из љубави, научи да жртвује свој живот за друге. Тада живи у стварности у којој је смрт укинута.


ИЗ ПРЕДАВАЊА СТАРЦА ВАСИЛИЈА, КОЈЕ ЈЕ ОДРЖАНО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ СВЕТОГА СТЕФАНА У АЛХАМБРИ У КАЛИФОРНИЈИ, 4. септембра 2011. године, свештенству и верном народу Западноамеричке епархије Српске Православне Цркве

Преузето из часописа "Православна реч" (The Ortodox Word), бр. 297, 2011, Братство Св. Германа Аљаског, превод: сестринство манастира Свете Матроне

Светигора, Ваведење, 2012.

Нема коментара:

Постави коментар