 |
| Милоје Марковић, Архимандрит Мојсије, Хиландар, 2007. |
Када покушамо да нешто кажемо о сврси нашег живота на Светој Гори, тада, у виду кратких савета делимо заједничко искуство, које је истовремено и заједничко наслеђе.
У Православној Цркви, Христос је освећење и нашег тела и наше душе. Споља гледано, неко може да изгледа као разбојник а да је заправо сав у Христу. Мени се допада она прича из Старечника када Свети Антоније пита Господа куда да пође (да би видео некога ко је достигао висок степен подвижништва) и Господ га шаље једном обућару. И тај обућар је сада на месту Светога Антонија. Свети Антоније није тако велики као овај обућар који је скривен и непознат свету,а опет живи једнако светим животом. То је заиста велико. Можда ће неко рећи: "Ви сте на Светој Гори, на месту које је свето и богоугодно, али ми смо у свету. Ви сте стога у бољем положају". Али то није тако. Важна је чињеница да је Бог љубав и да смо ми православни хришћани. Без обзира да ли се налазимо на Светој Гори или у свету - то је исто.
С обзиром да је Бог љубав, највећи благослов су искушења а не безбрижност. У оквиру православља примамо помоћ да бисмо волели живот и дата нам је благодат која побеђује смрт. Господ је Сам рекао: Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу (Јн. 10, 10). Према томе, то је оно што нам се даје у Православној Цркви.
Православље се разликује од неправославља у малој мери али та мала мера управо чини суштинску разлику. Православље човеку даје спокој. Јерес нуди једноставан одговор али заправо мучи човека јер га у суштини игнорише. Пут православља је препун тешкоће и распињања, али води стазом на којој се Господ слави за све и благодари Му се на свему - води те Васкрсењу.
ИЗ ПРЕДАВАЊА СТАРЦА ВАСИЛИЈА, КОЈЕ ЈЕ ОДРЖАНО У СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ СВЕТОГА СТЕФАНА У АЛХАМБРИ У КАЛИФОРНИЈИ, 4. септембра 2011. године, свештенству и верном народу Западноамеричке епархије Српске Православне Цркве
Преузето из часописа "Православна реч" (The Ortodox Word), бр. 297, 2011, Братство Св. Германа Аљаског, превод: сестринство манастира Свете Матроне
Светигора, Ваведење, 2012.
 |
| ЗАЛАЗАК СУНЦА ГЛЕДАН СА ХИЛАНДАРСКОГ ПРИСТАНИШТА Крајем 60 -их година прошлог века, монашки живот на Светој Гори се опасно приближавао свом изумирању. Велики манастири који су напредовали током целог једног миленијума, у којима су живеле стотине, понекад чак и хиљаде монаха, претварали су се у рушевине које је одржавала свега неколицина верних монаха. Ситуација је била веома тешка. Света Гора је сваког тренутка могла да се претвори у музеј византијске историје - или је то барем тако изгледало са становишта људске логике. Међутим, семе обнове је лагано клијало већ деценијама кроз живот стараца који су живели и молили се, непознати и повучени. Они и њихови ученици су почели да формирају мала напредна братства. Монаси су у напуштене и занемарене манастире враћали живот, стварајући у њима заједнице у чијем су средишту биле Света Литургија и умно - срдачна молитва. Архимандрит Василије (Гондикакис) је био један од водећих људи ове обнове. Године 1968. он се са једним бројем младих монаха сместио у манастир Ставроникита. Кроз молитву и рад су оживели манастир и учинили га својеврсним полигоном за духовни живот. Истовремено, у манастирима широм Свете Горе монашки живот се обнављао под руководством отаца као што су старац Емилијан из Симонопетре, старац Григорије из Григоријата, као и ученици старца Јосифа Исихасте. Након обнове Ставрониките, старац Василије је прешао у оближњи манастир Ивирон, где повучено живи и данас. За оца Василија теологија није апстрактан академски предмет, већ начин живота, откривање Господа кроз учешће у Светој Литургији, аскетизам и молитву. Његова теологија је прожета речима Св. Апостола Павла, као они који умиру а ево живимо (2. Кор. 6, 9). "Само кроз губитак себе за Господа и за свог ближњег, свог брата, човек може пронаћи истинску димензију свог живота, лепоту која је истовремено и божанска и човечанска, бескрајна". |
Нема коментара:
Постави коментар