 |
| Манастир Вазнесење |
...Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру (Лук. 8, 48)
...Не бој се, само веруј и бићеш спасена(Лук. 8, 50)
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Наша света Црква изнела је данас пред нас два веома чудесна и поучна примера из светог Јеванђеља. Оба примера односе се на веру у Господа Исуса Христа. Први је, како сте чули, о исцељењу крвоточиве жене, болесне дванаест година (коју је Господ кроз њену веру исцелио). Други пример је о васкрсењу једне девојке, кћери Јаирове. Но, нису у светом Јеванђељу описана само ова два чуда Христова о вери. Њих има неколико десетина. Нама се данас и нехотице намеће, драги ученици, браћо и сестре, питање: зашто је Христос тражио и тражи од људи веру. Зашто вели крвоточивој жени: "Не бој се кћери, вера твоја спасла те је, иди у миру"? А Јаиру опет: " Не бој се, само веруј и биће спасена." Зашто тек онда исцељује и васкрсава? Тако је Господ, одмах после ових чудесних догађаја, на молбу двојице слепаца који су викали: " Помилуј наас сине Давидов", и њима упутио питање: "Верујете ли да вам могу очи отворити?" И кад потврдише веру своју говорећи: "Да, Господе, верујемо", Господ се смилова и дотакну се очију њихових уз одговор: "По вери вашој нека вам буде"; и отворише им се очи.
По данашњем Јеванђељу Спаситељ је једном приликом рекао Својим ученицима: "Ако имате вере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој пређи одавде тамо и прећи ће, и ништа неће вам бити немогуће". У сваком догађају или сусрету са људима Спаситељ је тражио веру. Многи су је показивали и спасавали се њоме, а многи нису и пропадали су. Жена Самарјанка поверова у Христову беседу, и сви становници града Самарије повероваше њеним речима и потекоше у сусрет Господу Христу. Умолише Га да код њих остане два дана и постадоше "њиве жуте за жетву", односно постадоше спремни да приме Јеванђеље Христово и да се назову синовима Царства Божјега. - Гадаринци, пак, које је Господ Исус Христос такође чудима посетио, не повероваше Му, нити Га примише.
Да погледамо неке примере вере у Старом Завету о којима говори апостол Павле: Вером Авељ принесе Богу већу жртву него Кајин. Вером Енох би пренесен жив на небо. Вером се Ноје спасе потопа. Вером дође Аврам у Земљу Обећану. Вером роди Сара сина Исака у дубокој старости. Вером Аврам приведе на жртву сина свога Исака. Вером светитељи победише царства, учинише правду, добише обећање, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, ојачаше од немоћи (Јевр. 11), и друга велика дела и подвизи беху учињени вером.
Као одговор на питање зашто Христос тражи од људи веру могли бисмо рећи: нас хришћане у православној Цркви вера у Христа сједињује са извором живота. "Ко верује у мене", вели Спаситељ, "река живе воде потећи ће из њега", и још: "Заиста, заиста Вам кажем, ко верује у мене има живот вечни"(Јов. 6, 47). Христос чињаше чудесна дела пред свима и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у њега. Мала деца чуше за Њега и са вером Му запеваше: "Осана Сину Давидову." Вође народне и старешине такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. Тако се обистинише речи Спаситељеве: "Многи ће први бити последњи и последњи први." То јест, они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега, а они који беху последњи у части и власти беху први у вери у Њега.
Историја Цркве нам сведочи, да у свету нема ништа силније од вере хришћанске. Мачеви који су секли ову веру, отупели су и сломили се, а вера је остала; цареви, који су се борили против ове вере, угушили су се под анатемом злочина; царства која су ратовала против ове вере разорена су; градови који су одбацивали ову веру, заваљени леже у рушевинама својим; јеретици који су кварили ову веру, пропали су душом и телом и под анатемом отишли из овога света, а ова је вера остала (Охридски пролог, стр. 38).
Ко верује у Бога тај има једног Свемогућег Заштитника и Најмудријег Вођу и Учитеља у животу. Вера у Бога покреће, управља, надахњује и руководи целим нашим животом. Вера је средишњи предмет Јеванђеља Христовог и црквених проповеди. Од свих хришћанских врлина, вера је прва и најважнија. Она је главна капија кроз коју се достижу остале врлине. Она је темељ нашег живота у Господу и неопходан услов нашег спасења. Ми православни хришћани верујемо у Бога ради спасења душа наших. Ко има истиниту веру, тај мора знати, да је вера ради спасења душе. Ко мисли да његова вера служи нечем друго, а не спасењу његове душе, тај нити има истиниту веру нити познаје драгоценост душе своје. Јер, ради душе човекове Син Божји је оставио небо и сишао на земљу.
Жива вера је дар Божји и као некакво божанско семе се на крштењу сеје у свакога од нас, због чега се новокрштени назива рођеним од Бога, како и вели свети апостол Јован: "Сваки који је рођен од Бога не чини грех, јер семе Његово у њему остаје, и не може да греши јер је од Бога рођен" (I Јов. 3, 9). Зато то божанско семе у души својој сваки хришћанин треба да залива и негује речју Божјом, благодаћу Божјом и добрим делима. Тада ће вера ојачати и бити као искра запаљена од Духа Светога у срцима људи, која зрачи топлотом божанске љубави.
Вера је као светилник који кад у дому гори и сија, све бива светло - чељад су у њему весела, све лепо виде и не спотичу се, вршећи свако свој посао. Вера у нама рађа страх Божји, а страх Божји је почетак мудрости од чега долази честит богоугодан живот, устројен по заповестима Божјим. Ко овако живи на земљи, обезбеђује себи место међу праведнима и светима на небу. Зато вера мора бити делотворна. Свети апостол Јаков каже: "Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти?...Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи" (Јак. 2, 14; 17). Ако се не молимо, не постимо, не кајемо се, не причешћујемо се, не чинимо дела милости душевне и телесне и друго што нам Господ заповеда, сама вера неће нас спасти. Ако је вера јака удружена са свим врлинама и добрим делима, онда она постаје још јача, постаје тако јака, да чуда чини и горе премешта.
Када је наш народ чувао веру као највећу драгоценост, и кад је живео вером, онда га је вера чинила великим и бесмртним; онда су јерарси, свештеници и монаси постајали свете слуге Божје; владари постајали свети владари, и народ постајао свети народ. Онда је сељак - земљорадник верујући, са молитвом и песмом бацао семе у земљу, очекивао многоструки род. Занатлије и трговци су улагали своје залихе у предузећа и еснафе, верујући да ће с благословом Божјим зарадити. Васпитачи и наставници су васпитавали и учили омладину која им је поверена, и преносили на њих школско знање које им је потребно за живот, али верујући у помоћ Божју и благослов Божји, од чега зависи и мудрост и наука, очекивали су плод свога труда. Ученици са вером и молитвом лакше би савлађивали градиво и храбрије излазили на испит очекујући похвалне оцене.
Отац и мајка се даноноћно труде и старају за децу своју, верујући у светлу будућност своје деце, која долази од помоћи Божје. Овакви светли примери и данас свакога од нас позивају, будећу у нама свету веру.
Светитељи Божји, који су вером живели за живота, том истом вером и благодатном силом Божјом они делају и по смрти, помажући онима који им се са вером обраћају за помоћ и за исцељење. Таквих светих и целебних моштију има пуно по нашим манастирима и црквама, као и свуда у Православљу.
Јеванђелска сила Божја, којом је Господ Исус Христос исцелио крвоточиву жену и Јаирову кћер, чинила је многа чуда вере не само тада, и не само у далекој прошлости кроз светитеље, него увек. И данас Господ чини чуда кроз сав свет, кроз сву природу, кроз сваког човека у његовом животу, кроз свако живо биће, кроз сваки цвет и лист.
У сваком светом храму на свакој светој Литургији, као и на овој данашњој, свештеник чудотвори. Свештениковим молитвама, Свети Дух силази на свете Дарове, и од хлеба и вина претвара их у истинско Тело и Крв Христову. Зар то није чудо свете вере? Зар то није сила и плод наше свете хришћанске, православне вере? Но, потребно је имати јеванђелски духовне очи па то видети.
Али, Господ Исус, децо и браћо, ни онда није хтео, а ни данас неће, да задиви присутне Својим чудесима - хоће да у нама пробуди слободну веру, односно да слободно и добровољно зажелимо да се предамо Господу да нас Он на чудесан начин исцељује, оживљава и оправдава; да нас грешне и смртне кроз веру нашу и покајање учини оправданим и бесмртним синовима Царства Свога.
Нека би Господ, молитвама свих светих, ојачао веру у народу нашем и у срцима нашим данас и свагда. Амин.
Манастир Крка,
на дан светог Великомученика Димитрија, 1977.
Архимандрит Јован Радосављевић, ПОЗНАЊЕ ИСТИНЕ, Манастир Благовештење, Овчар Бања, 2002.
 фото: Манастир Градац |
| Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство.То је сверадосна радост која превазилази сваку радост.Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) |
Нема коментара:
Постави коментар