Translate

22. септембар 2017.

Беседа игумана Методија на празник Рођења Пресвете Богородице

Беседу хиландарског игумана архимандрита Методија можете чути ОВДЕ
Празник Рођења Пресвете Богородице, 21.9.2017.
         

ПОКАЈАЊЕ

стихови: јеромонах Роман Матјушин
Резултат слика за цркве русија

"АКО ТЕБЕ НЕСРЕЋЕ ЗАПЕКУ"

Ако тебе несреће запеку,
И немаш снаге да развејеш бол,
У јесен тиху, у јесен меку,
Изађи брзо на извор мој.

За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.

Ако ти се очи замагле од влаге
Из извора прсни по очима.
Можеш да плачеш, спокојно да плачеш,
Ко разликује воду од суза у њима?

За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.

Видиш, баш су ждралови пролетели
На хоризонту им се растаче крик?
...Ако си болан, немоћан у постељи,
Нек ти се усни целебни источник.

За извором - бели храм,
Стара ту је могила.
Тај нам је забити крај
Русија оставила.

1975.
Рјабчевск

јеромонах Роман Матјушин, ЈАСИКОВ ШУМАРАК, CATENA MUNDI, Београд, 2015.


ЕКСКЛУЗИВНО: Tрејлер новог филма — Mалагурски брани Косово

   Док министар спољних послова тзв. косовске владе Енвер Хоџај прети да „Република Косово“ има довољно гласова за учлањење у Унеско, Борис Малагурски ради на свом новом филмском остварењу, које има за циљ да светској јавности представи српску Унеско баштину на Косову и Метохији, да објасни ко је угрожава и зашто она мора да остане баштина Србије.
   Снимљен уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију, Туристичке организације Београда и великог броја појединаца из земље и иностранства, који су несебично донирали за овај пројекат од државног интереса, филм о Унесковој баштини у Србији коначно има назив: Косово: Моменат у цивилизацији. Спутњик ексклузивно представља први трејлер новог филма редитеља и продуцента Бориса Малагурског:
   Тренутно у фази монтаже, филм ће домаћој и страној публици да представи колико је уска веза између манастира Косова и Метохије под заштитом Унеска, као бисера српске културе, и кључних догађаја из националне историје Срба, српске државности, односно живота Српске православне цркве. Малагурски позива све да се укључе у овај важан пројекат: „Нама је свака помоћ важна, јер што већи буџет скупимо, утолико ће квалитет филма бити већи, те уколико грађани желе да донирају, могу то да учине путем Пејпала“.

ЛИНК ЗА ДОНАЦИЈУ: www.paypal.com
Екипа филма на снимању у Дечанима
© Фото: Борсис Малагурски Екипа филма на снимању у Дечанима
 
   „Уједно ће на оригиналан, креативан, динамичан, истинит, непристрасан, медијски писмен, питак и професионалан начин да се промовише и значај тога да Дечани, Пећка патријаршија, Црква Богородице Љевишке и Грачаница задрже свој актуелни идентитет изворишта српске културе и остану под заштитом Унеска као део српске културне баштине на КиМ“, наводи Малагурски за Спутњик.
   Светска премијера филма планирана је за јесен 2017. године у Паризу, где је иначе и седиште Унеска, а Малагурски се нада да ће се јавити организатори који би били вољни да представе филм у светским метрополама попут Лондона, Њујорка, Москве и Пекинга, али и у другим градовима широм света. „Након тога, пласираћемо филм светским ТВ кућама, а са ’History Channel‘  и ’РТ‘, односно ’Раша тудеј‘, већ смо у контакту“, наводи Малагурски.
   Гледаоце ће кроз причу да води аустралијски водитељ Стефан Поповић, са којим је Малагурски и раније сарађивао у оквиру емисија „Револуција“ на телевизији Хепи и „Глобално“ на РТВ БН, а којег многи препознају из филма „Бићемо прваци света“, у којем је глумио. Сценарио за филм је написао млади дипломирани теолог Милош Нинковић, а директор фотографије је Младен Јанковић, иначе и директор фотографије филма „Београд са Борисом Малагурским“, као и многих других филмских остварења.
   „Много људи нам је помогло око овог филма и превише их је да бих их све набројао, они знају ко су, а та чињеница ми улива поверење да смо као народ спремнији да се супротставимо неправди која нам се и даље намеће. Уверен да ће филм Косово: Моменат у цивилизацији бити прекретница за негативну перцепцију о Србији коју многи гаје у свету, да ће странци схватити значај нашег вишевековног постојања на Косову и Метохији, али да ће и домаћа јавност сазнати много до сада непознатих и занимљивих чињеница о нашем доприносу светској цивилизацији“, навео је Малагурски за Спутњик.

   извор: beseda.rs

Слике из живота владике Николаја - премијера

   Премијера позоришног комада "Слике из живота Владике Николаја"  одржана је 19. септембра 2017. године у Центру за културу и образовање Раковица. Аутор текста је протођакон др Љубомир Ранковић, адаптација текста Жељко Хубач, режија Владимир Лазић. Идеја и жеља Центра за културу и образовање Раковица да се манифестацијом духовних свечаности Пут духовности, пре свега, покаже духовна снага наше земље, укаже на могућности препорода Србије у духовности и култури ,и на јединство у тројству духовност-култура-образовање, остварена је премијером представе Слике из живота Владике Николаја Велимировића - Монах Тадија, према ауторском делу протођакона др Љубомира Ранковића.
                                              Слике из живота владике Николаја - премијера
   Представа је премијерно изведена 19.септембра 2017. у препуној сали Центра за културу и образовање Раковица. Адаптацију текста урадио је Жељко Хубач, драматур Народног позоришта у Београду, режију је потписао Владимир Лазић, док су се у глумачкој екипи нашли Борис Пинговић (у улози Владике Николаја), Снежана Савић (мајка), Ненад Стојменовић ( глуми три лика: Григорија Божовића, Хермана Нојбахера и служавшег Љубомира), Предраг Милетић (у улози патријарха Дожића) и Марија Круљ (као Надежда Нада Аџић).
   Можемо да приметимо да је ово  потпуно нови жанр у позоришту, духовно веома јак, што су сви глумци и мали тим Центра за културу и образовање Раковица од свега десетак људи синоћ могли приказати позоришним сочињенијем. Бележимо неколико речи о самим утисцима приликом стварања представе:.
   -Харизматична личност, колосално књижевно стваралаштво, библијски богат и узбудљив живот Светог владике Николаја Велимировића, представљају неодољиви изазов и неисцрпну инспирацију за ствараоце из свих области културе и уметности. О њему ће се писати романи, химне, поеме, драме... , каже аутор текста протођакон Љубомир Ранковић, којег знамо и по Гласу Цркве и по непрестаној издавачкој продукцији на ползу нашег народа.
   -Сваки од ликова, сем лика Владике Николаја, има три фазе: једну народску улогу, затим улогу одређеног човека у неком политички друштвено ангажованом тренутку и има ту своју духовност када доживљава трансформацију, каже редитељ Лазић.
   Глумац Борис Пинговић, који носи главну улогу - тумачи лик Владике Николаја, казује следеће: -Сви досадашњи драмски прикази су били ослањани на литерарни аспект Владике Николаја , на његово огромно дело, а ова представа је прва која се бави његовим животом упризореним кроз неколико слика, где покушавамо сви заједно да га са тих висина, које му припадају, спустимо и донесемо публици као једног живог човека у којем се можемо сви препознати.
   Представа је прилагођена обичном гледаоцу, проткана је историјским пажљиво изабраним записима допуњеним мислима самог владике Николаја. Подухват не толико велик, колико је велика одговорност изаћи пред лице Божје и лице свакога ко зна лик и дело овог Божјег угодника.
  На духовну корист, представа ће бити свима. Са вером и надом да ће овај нови духовни прозор бити и даље широм отворен, надамо се да ће представа сем престоног Београда наћи своје место широм наше земље, па и даље.
   Премијерном извођењу представе присуствовали су протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо. проф. на Православном богословском факултету у Београду и председник Одбора за верску наставу у Архиепископији београдско-карловачкој; протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве; протојереј-ставрофор Димитрије Калезић; аутор текста протођакон др Љубомир Ранковић; протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, архијерејски заменик и протојереј Славиша Марковић, старешина Саборне цркве у Шапцу; кростоносни прота Игњат Товаровић, духовник у манастиру Раковици; старешина храма Светог Владике Николаја у Реснику, јереј Александар Милутиновић са братијом свештеницима, позоришни критичар Маша Јеремић, као и бројни други представници позоришног и књижевног живота престоног града.
   Представу је пратио г. Владан Коцић, председник Општине Раковица,  са сарадницима. Изванредни домаћин, већ пети дан по реду од свечаног отварања Пута духовности, јесте  директорка Центра за културу и образовање Раковица, мр Наташа Николић са сарадницима.

   извор: www.spc.rs

Храм као Тело Христово

   Предраг Ристић је велики човек и велики архитекта. Колико ја знам, ученик је Дероков. Говорио је да треба превазићи свога учитеља и ја мислим да је он превазишао Дерока. Зову га Пеђа Исус, јер је онако жут. Стари је Београђанин. Пун је прича, сећања, живих историја. Као младић је гледао кад су Немци порушили железнички мост на Сави, па су се на срушеном мосту у води заустављали лешеви Срба из Јасеновца. Он је силазио са Топчидерског брда и после је гледао кад су их сахрањивали на Ратном острву. Својевремено је направио предлог архитектонског решења за споменик у води који би се дизао на неколико спратова. То би био споменик јасеновачким жртвама на Ратном острву.
                                                    
   Пеђа је врло интересантна појава. Рецимо, са њим је веома интересантно разговарати о чему год хоћеш, а нарочито о науци и архитектури. Сећам се кад је неко рекао да је математика егзактна наука, а он је на то рекао да та егзактна наука оперише са ирационалним бројем π (пи). И то је тачно.
   Сећам се да је радио пројекат за цркву Свих Светих Срба за предграђе Торонта - Мисисагу. Урадио је слику те цркве са више кубета и написао је текст на полеђини да су храмови Тело Христово и да са кубетом представљају оваплоћење Христа као Богочовека. То сам касније користио поводом књиге једног Грка, лекара нефролога, о Светој Софији. Та књига је за годину дана доживела два издања. Преведена је на енглески, а наш епископ Максим је превео на српски. Књига је врхунски опис Свете Софије и тема је отприлике да је Света Софија Тело Христово изаткано од светлости. Тако је и Пеђа Ристић говорио да су храмови Тело Христово. Покушао је да представи, да објасни како он од круга и квадрата прави целу архитектуру храма. На пример, круг који захвата кубе се своди на улазна врата која су у виду правоугаоника усправно. То је чудесно како он објашњава и то је све убедљиво нарочито у његовим храмовима, у његовим цртежима. Мислим да је до сада урадио око сто цркава. Најпре га је ангажовао епископ Амфилохије док је био у Банату. У једном банатском селу је најпре урадио цркву, па онда и многе друге цркве. Постоје фотографије свих њерових храмова, а посебно наше Херцеговачке Грачанице на Црквини, па наши Пребиловци - храм Светих новомученика пребиловачких, затим Црква Свете Тројице у Гацку и колико других цркава је урадио. Нигде се он није поновио.
   Кад је код нас радио Херцеговачку Грачаницу на Црквини рекао је: -Нећу да буде копија Грачанице. Урадили су једну код Чикага наши Срби из дијаспоре, али она мени личи као да је од пластике, од најлона. Иначе, он је на Црквини урадио оригиналну Грачаницу, па је уместо оних дебелих песоса, стубова у виду квадрата и правоугаоника свео округле стубове који се, у ствари, и зову стубови. Тако је и олакшао цркву. Иначе, Грачаница је са тим великим правоугаоницима мало тешка, јер је отишла у висину, па нема много простора. Нема ни много светла. Али, Пеђина Грачаница је лепотица на Црквини и у њу су пренете мошти нашег песника Јована дучића.
   И много шта друго је урадио. Срећом, његов син Сава је примио посао од њега и наставља његов рад и његов архитектонски стил.
   Иначе, Пеђа Ристић је као човек један Србин, православац, човек мудар и трезвен. Са њим се вреди упознати и вреди погледати његове радове. Има он и врло занимљивих и мисаоно дубоких чланака. Пре свега, у архитектонској техници је недостижан. Радујем се што ће изаћи његова књига Колач и што ће својим симболима и описима геометријским бити занимљива за читаоце, за стручњаке. Нека жена је написала: Архитектонски о архитекти и архитектури.
   Пеђине цркве су заиста Тело-Христово. У мом селу Брдарици је поправљао цркву, па је у суседном селу лично учествовао у зидању куполе која је, уместо шестаром, радио канапом којим је кружио и обликовао куполу. Никакве скеле није било и није било оплате, него је само канапом показивао како да се слажу цигле, а да не пропадну већ да обликују калоту, полулопту. Хвала Богу да га имамо и да имамо таквих људи. Он продужује наше архитектонско предање.
   Зна он много, путовао је на Свету Гору, по Грчкој, у Свету Земљу, али је створио своју синтезу, оригиналну, без кича, без жеље да се, рецимо, покаже као оригиналан, а у ствари је изузетно оригиналан. Треба поменути његову цркву Светог Атиногена на Вучјем долу, Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, храм Светог Јована Владимира на Убу који је сличан Грачаници са циглом и сигом, цркву на Равној Гори и друге.
   Поздрављам и њега, и издавача, и читаоце. И нека је Бог на помоћи.

   Епископ Атанасије (Јевтић)
   извор: www.spc.rs

21. септембар 2017.

Свети Јустин Ћелијски, Беседа 3. на Рођење Пресвете Богородице, Манастир Ћелије, 1973.

    Данас је рођендан Пресвете Богомајке. То значи, данас је рођендан једине истинске Радости у овоме свету, једине истинске и бесмртне Радости. Гле, „Њено рођење, вели се у црквеној дивној данашњој песми тропару, објави радост целоме свету, целој васељени.“ Какву то радост јавља жена Ева када ми знамо да је жена унела грех, смрт и ђавола у овај свет?
   Чиме је то Њен рођендан уистину празник вечне Радости? У томе што је Она – Мајка Богочовека Господа Христа, што нам је родила Бога. А има ли ишта од тога већег у овоме свету? Бог, Кога смо ми били отерали, род људски отерао са земље гресима својим, страстима својим, залима својим – тај Бога рађа се од Пресвете Дјеве Марије… Чиме је Она заслужила то? Светим животом Својим …[1] Њено срце није … Њену душу није ломила никаква страст. Сва света, Сва у храму, претворивши и тело Своје у храм Божији, и душу Своју у храм Божији, Она је заиста удостојила Себе да постане Мајком Божијом у овоме грешном земаљском свету.
Родивши нам Бога, Она је родила – кога? Родила је Вечни Живот за нас људе, родила је Вечну Истину, родила је Вечну Правду, родила је Вечно Добро …[2]
ИКОНОПИСНА РАДИОНИЦА МАНАСТИРА ЖИЧА
фото: Православие.ру
 
   *“… Оно што само Бог може дати овоме свету. Од тога ништа у овом свету не може бити веће и моћније и силније и истинитије и радосније. Родивши нам Бога, Она је родила Онога Који је скинуо проклетство греха са рода људског; још нешто страшније – проклетство смрти; још најстрашније – проклетство пакла и владавину ђавола. Јер кроз грехе у овоме свету, које је главно оруђе ђавола, ђаво влада гресима, залима. А Он, Бог, дошао је на радост, и Светом Својом Божанском Истином, Својом Божанском Правдом, Својим Божанским Животом…[3]
И вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.
   Како овај свет изгледа страшан у мраку греха и у тами смрти? Гле, грануло сунце Васкрсења Спасовог! Из Његовог гроба свет је први пут осетио вечну бесмртну радост, први пут се човек осетио јачим од смрти, први пут се човек осетио јачим од ђавола, први пут се човек осетио јачим од пакла. Јер Васкрсење Господа Христа и јесте Живот Вечни. По једној мисли од Светог Василија Великог, Васкрсењем Својим Господ је пропутио пут сваком телу људском у бесмртност и Живот Вечни[4], сваком телу, и моме и твоме. И сваком човеку услов је да сатиремо грех што је у нама, да побеђујемо грех, да се боримо против њега, и тиме ми ћемо стећи постепено вечне Божанствене силе које насељују и усељују Вечни Божански Живот у наше људске душе.
   Какав би изгледао свет без Господа Исуса Христа? Мрак, тама. Цео свет непрегледна гробница, у којој се слажу телеса људска једно до другог, где је сав овај свет … поплочан костима људи. Сав је програмиран страшно остацима људскога бића. А кад је грануло Васкрсење Спасово, Вечни Живот, онда, онда је заиста бесмртна и вечна Радост посетила земљу и цео род људски, и обистинило се оно што се дивно хвали и пева у песми Пресветој Богородици: да је сва васељена заливена вечном Божанском Радошћу. У данашњој Радости, у данашњем Празнику, у данашњем Рођендану Пресвете Богомајке, засијала је и радост божићна, радост ускршња, и радост преображенска. Јер нико потпуније, нико савршеније није испунио Еванђеље Господа Исуса Христа у овоме свету од Пресвете Богомајке. Она је Прва после Њега победила смрт, Прва после Њега јавила се безгрешна у овоме свету, Прва донела у овај свет Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду. И ми сад знамо, знамо да се боримо против сваке лажи, а основна лаж, а прва лаж у овоме свету то је безбожништво, то је лудило људског бића, то је тврдња да нема Бога (Пс. 14,1), то је свршено лудило у које може пасти човек.
   А Господ Христос сав у овоме свету, сав Бог кроз Њега у овоме свету, показао је и показује непрекидно кроз Своје Свето Еванђеље и кроз Своју Свету Цркву, кроз њене молитве, кроз њене Божанске силе васкрсне и бесмртне, показује да је Он заиста Истинити Бог и Истинити Живот Вечни. И зато је дошао у овај свет да подари Себе. Бог дарује Себе нама! Ништа више Он није могао да нам подари него што нам је даровао Себе, а са Собом дарује нам све што треба и у овом и у оном животу, све што људском бићу треба у свима световима. Он нам је даровао (све то преко)…[5] Пресвете Богомајке која се удостојила да Њега роди, Њега Бога Она безгрешна родила на радост свима нама. Родивши нам Њега, Она нам је дала све што Бог Љубави може дати свету, што Бог Љубави може дати човеку и роду људском. Ништа човек не може више тражити од Господа Исуса Христа него што је Он донео.
   Шта је то, које је то добро које би човек затражио од Бога, а да му Он није дао и да није донео на свет? Ако је правда Вечна је Правда у Њему; ако је истина – Вечна је Истина у Њему; ако је добро – Вечно је Добро у Њему; ако је лепота – Вечна је Лепота у Њему …[6] Ето, у Њему је и Њиме дато свима нама, све то роду људском кроз Цркву Христову. Гле, Еванђеље Господа Исуса Христа …[7] кроз овај свет и у овоме свету. Погледајте наше светиње, погледајте задужбине светих царева и краљева наших, погледајте свете мошти које имамо. Свуда чудесна Божанска сила Христова дејствује и дела, свуда Он показује Себе као Бога. Чудеса у Светом Прохору Пчињском, чудеса у Острогу, чудеса у Дечанима, и свима Светињама Српским.
   Ето, ето Живог, Васкрслог Христа Господа међу нама, ето вечне духовне Радости за свако људско биће. Не плашимо се смрти, не плашимо се туге, не плашимо се жалости, јер гле, Васкрсли Господ и Пресвета Богомајка дарују нам Вечну Правду. Најзаслужнија зато после Самог Господа Исуса Христа и Јединог Човекољубца јесте Пресвета Богомајка. Зато је Њен Рођендан, Њено рођење и јесте почетак нашег спасења. …[8] зато Пресвета Богомајка, Њеним молитвама, Црква и назива спасење рода људског. Заиста, јер нам је Спаса Христа родила. Да није Ње, не би било Божића, да није Ње не би било Васкрса, да није Ње не би било Богојављења, да није Ње не би било Преображења, да није Ње не би било Спаситеља света и род би људски остао у тами греха и смрти и у чељустима самог ђавола. Нека је Њој вечна слава и хвала и од нас малих и недостојних.
   Нека би Њене свете молитве испуњавале наше душе том вечном и бесмртном Радошћу, коју је она донела на свет родивши нам Господа Исуса Христа. Њој слава за све! Њој се молимо да нам да силе да извршујемо заповести Еванђеља Спасовог, еда би смо се и ми удостојили када кренемо из овога свега у онај свет небеских красота и лепота, небеских хорова Светитеља, испред којих као једина безгрешна после Господа Христа стоји Пресвета Богомајка. Нека Њене свете молитве воде свакога од нас, свако српско биће, свако православно биће, свако људско биће.
   Није узалуд да су све наше задужбине мањевише, почев још од Студенице, посвећене Пресветој Богомајци, или њеном Рождеству, као што је Студеница, или Ваведењу, или Успенију. Њу наши свети преци славили су најчешће после Господа Исуса Христа. То је аманет од њих …[9] свима нама да душе своје освећујемо и просвећујемо вршећи заповести Господа Исуса Христа, живећи по Његовом Светом Еванђељу. И да тако непострадано изађемо из овога света и уђемо у онај свет где би боравили са светим Анђелима и Светитељима Божијим, непрекидно славећи Чудесног Господа Исуса Христа и Његову Пресвету Богомајку, Којој нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.


   НАПОМЕНЕ:

   1.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   2.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   3.Неке речи нејасне на траци. – Прим. препис
   4.Литургија Св. Василија Великог. – Прим. уредн.
   5.Неке речи нејасне на траии, а у зап^адама речи додате по смислу. прим. уред..
   6.Исто.
   7.Исто.
   8.Исто.
   9.Исто.

   извор: svetosavlje.org